Регије - krajinada.com






























Статистика посјета
од 12.2.2016

Данас: 227
Јучер: 561
Недељно: 1819
Мјесечно: 6231
Годишње: 66314
Укупно: 166489

Највише посјета
25.8.2018 2736


Наш завичај

Завичај је један а зове се Крајина. Наша домовина је саткана од неколико цијелина. Пуно ријека, неколико планина, једног мора, и десетине језера... Све то вам је доље описано. Да знамо одакле смо потекли и ђе ћемо се вратити.



Банија

Банија обухвата предјеле између ријека Уне и Купе, од Петрове горе на југозападу према Двору, па до ријеке Саве на сјевероистоку. Већи градови у овој регији су Сисак, Петриња, Глина, Костајница и Двор. Прије рата у бившој Југославији, становништво регије су чинили углавном Срби.
 

Поријекло имена

Име регије настало је у вријеме постојања Војне крајине, почетком 18. вијека, на територији тадашње Аустро-Угарске монархије. У то доба оформљена је Банска Крајина, која је обухватила највећи дио предјела између Купе, Саве, Уне и Петрове горе. Банска Крајина је била под врховним заповједништвом бана као војног команданта.

Појам "банија", као територијална јединица под командом бана, семантички има слично значење као појмови капетанија или пуковнија, као територијалне јединице под војном командом капетана, односно пуковника.

На територији некадашње Банске Крајине има више мјеста која у свом имену имају придјев бански, као што су Бански Дреновац код Глине, Бански Грабовац код Петриње или Бански Ковачевац, источно од Карловца.

Хрвати ову област називају и Бановина, сматрајући име Банија претежно српским, али овакав обилик имена више асоцира на цивилну, а не војну банску управу (као: краљевина, кнежевина) и слично.

 

Историја

Дио јужне Баније између Зрињске горе и Уне насељен је Србима још за вријеме турске управе, када је насељен и предио око Козаре у Босни. Банија као војна област била је подијељена на двије крајишке регименте: глинску и петрињску. Ове двије регименте налазиле су се под врховним заповједништвом бана све од године 1704. Отуд и назив Банија.

Предио око Сјеничака према Купи био је ненасељен још почетком 17. вијека. Иако никада није био коначно освојен од Турака, близина границе уљевала је страх, па се није нико могао рјешити да се ту настани. У то вријеме у Перни постоје само три куће. Чим су Турци потиснути од Петрове горе, породица грофа Драшковића предузима кораке да насели своје имање око Сјеничака. Касније 1718. грофица Магдалена Драшковић моли кнеза Милослава Карапанџу да насели у Требињи, око 15 км од Карловца, колико највише може српских породица. Грофица је од досељеника тражила кметску послушност. Ово је био изузетак, јер Срби никако нису хтјели да заснивају кметске односе. Требиња је и раније имала нешто српских досељеника, али је грофица жељела да свој посјед гушће насели.

Топуско и Перна под Петровом гором, затим данашње парохије Кирин, Стипан и Бовић били су посједи загребачког бискупа. Из једног документа од године 1687. види се да је Кирин тада био насељен. Управници бискупских посједа тражили су од насељеника кметски однос, па је због тога дошло до побуне сељака 1701. године. Из једног извјештаја управника бискупског посједа из године 1699, види се да су и тада вршена насељавања у Чемерници, Топуском и Перни.

У доњој Банији своје посједе имала је породица хрватских великаша Кеглевића. Због својих посједа око Блиње они су се стално сукобљавали с Турцима. Петар Кеглевић је насељавао српске породице око Петриње.



Од појединих докумената о досељавању Срба на Банију, сведочи један из године 1687. године. Бан Никола Ердељи је позвао загребачког бискупа Мартина Борковића да дозволи насељавање Срба по Бовићу и Кирину, гдје су се налазили бискупови посједи. Нешто касније петрињски гроф Фрањо Ердељи, године 1693. поставља кнеза Петра Драшковића за главара Србима у Слабињи и другим околним мјестима. Године 1697. хрватски племић Петар Кеглевић доводи Србе у Кривају. Исте године Срби се насељавају и око Суње. Двије године касније насељена је Живаја.

За вријеме Велике сеобе под патријархом Арсенијем III Чарнојевићем доселило се на Банију око 11.000 нових досељеника. Ово досељавање је значајно повећало број Срба на Банији. Раније је на подручју горње Баније било око 4.000 досељеника. Прије сеобе, доња Банија слабо је била насељена због близине турске границе. За вријеме Велике сеобе у доњој Банији је насељено преко 40 села. Према попису од 1768. године на подручју Епархије горњокарловачке било је 411 српских села 12.079 домаћинстава и 124.762 душе. Овај број се учетворосручио до почетка Другог свјетског рата.

Укидањем Војне крајине 1882. године, Банија постаје део Загребачке жупаније Краљевине Хрватске и Славоније у оквиру Краљевине Угарске и Аустроугарске. Распадом Аустроугарске монархије 1918. године, Банија улази у састав Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (Југославије).

Загребачка жупанија се укида 1922. године и Банија постаје део Приморско-крајишке области, да би потом, 1929. године ушла у састав Врбаске (срез Двор) и Савске бановине (остали срезови). Године 1939. Савска бановина је ушла у састав Бановине Хрватске.

Током 1941-1945 Банија је била под окупацијом Независне Државе Хрватске, гдје су усташе спрводиле геноцид над српским становништвом, правиле концентрационе логоре, чак и за дјецу. Тако је Павелићев режим, под патронатом Ватикана убио на стотине хиљада Срба православаца. Најпознатији покољ је онај у Глинској православној цркви 29. јула 1941. године.

Након Другог свјетског рата Банија постаје дио нове социјалистичке Југославије у оквиру које је административно припадала СР Хрватској. Тада је Банија доживјела значајан индустријски развој и напредак, јер су се отварале нове фабрике или су се проширивале старе. Поред тога, забиљжен је и негативан тренд одлива становништва из руралних дијелова, када су млади одлазили у свијет: Загреб, Београд, Велика Кладуша, Војводина, Источна Славонија, Канада...

Крајем 1980-их у СФРЈ долази до промјене друштвено-политичких прилика, те у СР Хрватској на власт долазе сепаратистичке снаге, које су довеле до новог рата, и прогона српског становништва, по угледу на усташку НДХ.  Српско становништво је организовало оружани отпор хрватском тероризму, а крајем 1991. Банија улази у састав Републике Српске Крајине. У љето 1995. за вријеме хрватске "Олује", Банија је опустјела, јер је српско становништво напустило Банију, заједно са осталим Крајишницима отишло у Републику Српску и Србију. Након рата, мало ко се вратио.

 

Традиција и насљеђе

Банија има богату традицију и насљеђе. Од вајкада је позната банијска ојкача, коју су цуре и младићи пјевали на прелима и црквеним зборивима. Од инструмената су се често користиле тамбурица, цимбуле и усна хармоника. Док у новије вријеме је присутна и хармоника.

Банијска народна ношња је углавном бијеле боје, са плавим (ријеђе црним) јелеком тј. прслуком. На ногама су се користили кожни опанци, а касније и гумени. За појасом су се стављали ћемери.

Такође, као и у свим крајишким, односно динарским предјелима распрострањени су обичаји, међу којима највише "Вучарење", када мушки иду у лов на вука.

 

„Ој, Банијо, земљо брежуљака,
плавих шљива, лијепи' дјевојака!
Тебе красе ливаде и траве
житна поља и шумице мале,
а још више зоре твоје
и славуји који пјесму поје!“

 

Познати Банијци

  • Милан Прибићевић (1877-1937), официр, народни трибун и песник.
  • Светозар Прибићевић (1875-1936), министар у влади Краљевине СХС.
  • Светозар Курепа (1929-2010), математичар и члан ЈАЗУ.
  • Јован Бандур (1899-1956), композитор и диригент.
  • Никола Беговић (1821-1895), свештеник, вероучитељ, песник и историчар.
  • Васиљ Гаћеша (1906-1942), народни херој.
  • Ђуро Бакрач (1915-1996), народни херој.
  • Никола Демоња (1919-1944), народни херој.
  • Станко Бјелајац (1912-2003), народни херој.
  • Раде Грмуша (1907-1975), народни херој.
  • Стеван Шупљикац (1786-1848), генерал и војвода Србске Војводине.
  • Светозар Боројевић (1856-1920), фелдмаршал Аустро-Угарске.


Велебит

Велебит је најдужа (145 км) планина у сјеверозападном дјелу Балканског полуострва, ширине од 10 до 30 км. Површина му је око 2200 км2, а највиши врх му је Вагански врх је висок 1.757 м. Припада Динарским планинама.



Пружа се уздуж Велебитског канала, дијела Јадранског мора, од пријевоја Вратник изнад Сења на сјеверозападу до кањона ријеке Зрмање на југоистоку. С копнене стране га окружују Гацко, Личко и Грачачко поље с ријекама Гацком, Ликом и Отучом.

Велебит се обично дијели на:

 

  •     Сјеверни Велебит, започиње на пријевоју Вратник и завршава на пријевоју изнад приморског насеља Јабланац. Дужине је око 30 км, а највеће ширине до 30 км.
  •     Средњи Велебит, завршава на пријевоју Башке Оштарије преко којег води пут Карлобаг-Госпић. Дужине је око 24 км, а највеће ширине до 20 км.
  •     Јужни Велебит, завршава на пријевоју Мали Алан, на старом путу која спаја Обровац и Ловинац. Дужине је око 46 км, а најмање ширине око 10 км.
  •     Југоисточни Велебит, започиње на истом пријевоју, а завршава уз кањон ријеке Зрмање. Дужине је око 40 км.



Таква подјела се заснива на географским, морфолошким, рељефним и биолошким посебностима појединих велебитских дијелова.

Цијело подручје планине заштићено је као парк природе, а Сјеверни Велебит и Пакленица су проглашени националним парковима. Унутар НП Сјеверни Велебит налази се и посебно заштићени строги резерват Хајдучки и Рожански кукови.

Најпознатија биљна ендемска врста је велебитска дегенија из породице крсташица, приказана на наличју новчића од 50 липа (први ју је описао и класификовао ботаничар Арпад Деген и по њему је добила име). На Велебиту се налазе и дубоке јаме на Балканском полуострву.

За планинаре је на Велебиту уређено много маркираних стаза и путева, који уздужно и попречно повезују околна мјеста и планинарске домове на планини. По својој посебности, уређености и посјећености нужно је споменути Премужићеву стазу која је грађена између два свјетска рата, а повезује Планинарски дом Завижан, преко Великог Алана с Оштаријским вратима; тј. пролази уздужно Сјеверним и Средњим Велебитом.

Планина представља значајну препреку у комуникацији сјеверне и јужне Хрватске. Уз Вратник (698 м), најважнији пријевоји преко којих су саграђени путеви су Оштаријска врата (928 м) између Госпића и Карлобага и Презид (766 м) између Грачаца и Обровца. Савремена путна веза кроз Велебит остварена је тек 2003. отварањем тунела Свети Рок. Уз обалу подно Велебита пролази Јадранска магистрала која је на том дијелу позната по великом броју завоја и честом затварању због буре током зиме.



Далмација

Далмација је историјско-географски регион на источној обали Јадранског мора, која се протеже од острва Раб на сјевероистоку до улаза у Бококоторски залив на југоистоку. Ширина Далматинске Загоре, залеђа Далмације, је у распону од 50 км на сјеверу, али се на југу ширина смањује на неколико километара.

Најважнији градови региона су Задар, Шибеник, Сплит и Дубровник. Остали већи градови у Далмацији су Биоград на Мору, Каштела, Сињ, Солин, Омиш, Книн, Метковић, Макарска, Трогир, Плоче, Триљ и Имотски.

Највећа далматинска острва су: Дуги Оток, Угљан, Пашман, Брач, Хвар, Корчула, Вис, Ластово и Мљет. Највеће планине Далмације су Динара, Мосор, Свилаја, Биоково, Мосећ и Козјак. Ријеке Далмације су Зрмања, Крка, Цетина и Неретва. У Далмацији се налази неколико националних паркова: крашки кањон Пакленица, Корнатски архипелаг, слапови Крке и острво у острву на Мљету.



Историја
 
У античко доба, Далмација је била провинција Римског царства. У вријеме распада Западног римског царства у 5. вијеку, Далмација постаје независна, а потом долази под власт Острогота, Византије и Словена.

Дјелови Далмације су били у саставу средњовијековних српских кнежевина Паганије, Захумља и Травуније, као и у саставу других средњовијековних српских држава - Србије кнежева Петра и Часлава, Дукље, Србије Немањића, Босне и државе херцега Вукчића. Западни дјелови Далмације су били под влашћу Хрватске и Угарске, док су појединим далматинским острвима и приморским градовима управљале Византија и касније Венеција. На југу Далмације је постојала независна Дубровачка република.

Османлијлијским освајањем, велики дјелови Далмације постају дио Османлијлијског царства и административно се укључују у лички, клишки и херцеговачки санџак Босанског пашалука. Османлијске територије у Далмацији потом присваја Млетачка република, да би цијела Далмација затим постала за кратко најпре део Француског царства, а онда дио Аустро-Угарске монархије. У том периоду у Далмацији, али и осталим просторима западно од ријеке Дрине, Ватикан је спроводио процес покатоличавања Срба православаца, који су касније у 20. вијеку мјењали и нацију, у хрватску.

У Хазбуршкој монархији је Далмација чинила посебну покрајину, све до распада Бечке царевине 1918. године, када Далмација постаје део новоформиране Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (Југославије).
 
У Краљевини СХС, између 1929. и 1939. године, Далмација је чинила главни дио Приморске бановине, док су јужни дјелови регије били у саставу Зетске бановине. Касније 1939-1941. године, регија је била у саставу Бановине Хрватске, да би током окупације Краљевине Југославије 1941-1945 била подјељена између тзв. Независне Државе Хрватске и фашистичке Италије. У том периоду у Далмацији је дошло до страховог геноцида, односно злочина и прогона српског становништва, од стране усташа, који су правили концентрационе логоре и палили и пљачкали српску имовину и православне светиње.

Након Другог свјетског рата, Далмација постаје дио нове социјалистичке Југославије и административно је припадала СР Хрватској. У том периоду на Голом Отоку, направљен је један логор за политичке неистомишљенике, односно симпатизере монархије, или СССР-а, у који су довођени логораши из читаве СФРЈ, а највише Срби.

Крајем 1980-их у СФР Југославији долази до промјене друштвено-политичких прилика, те у СР Хрватској на власт долазе сепаратистичке снаге, које су довеле до новог рата и прогона српског становништва, по угледу на усташку НДХ.  Српско становништво је организовало оружани отпор хрватском тероризму, а крајем 1991. Сјеверни дијелови Далмације улазе у састав Републике Српске Крајине. У љето 1995. за вријеме хрватске "Олује", Сјеверна Далмација је опустјела, јер је српско становништво напустило завичај, заједно са осталим Крајишницима отишло у Републику Српску и Србију. Након рата, мало ко се вратио.

 

Етничке групе

Данас већинско становништво Далмације чине Хрвати и у мањој мери, Срби, који су у 20. вијеку чинили око 35% становништва. Поред њих у Далмацији има Рома и Италијана.



Рељеф и клима
 
Преовладава кршки рељеф, а клима је углавном средоземна (медитеранска), односно субмедитеранска с припадајућом вегетацијом.

Приморски карактер регије ојачан је великим удјелом острвског појаса. У далматинској акваторији, без пашке острвске скупине, налази се 926 острва, острвцаа, хриди и гребена. Заузимају око 1.770 км2 (15% површине Далмације).

По постанку и грађи острва су део сусједног динарског копна (непотопљени дјелови рељефних узвишења). Сјевернодалматинска острва су бројнија, а осим Пага и мања. Издужена су и пружају се паралелно са обалом и планинским низом у залеђу, у смјеру сјеверозапад - југоисток (тзв. далматински тип обале). Изразити примјери таквог типа обале су: Паг, Угљан, Пашман, Дуги оток, Корнат и Жирје.

Отворена копнена обала око рта Плоче код Рогознице одваја их од средњодалматинских острва, која су већа и пружају се у смјеру запад - исток (хварска скупина). То су Хвар, Брач, Корчула, Вис, Ластово и Чиово. Сјеверозападно од Виса налазе се пучинска острвца Јабука и Брусник, који су вулканског порјекла. Најјужнија острва - Мљет и Елафитска острва и полуострво Пељешац пружају се динарским смјером, сјеверозапад - југоисток.

У залеђу приобалног планинског низа средње Далмације, између реке Крке и доњег тока Неретве, пружа се око 150 км дуг кршки појас Далматинске загоре. Сјеверозападно од Крке на Загору се настављају Равни котари и кршко побрђе Буковице.

 

Воде

Превладавајућа кршка подлога одражава се у богатој и сложеној циркулацији вода и сразмерном сиромаштву површинских токова. Од већих ријека истичу се Цетина (105 км), Крка (75 км), Зрмања (64 км) и Неретва (218 км, од чега 20 км у Хрватској). У Далмацији се налазе два природна језера:

  •     Вранско језеро код Биограда (Врана) - 20 км2
  •     Прокљанско језеро у доњем току Крке, код Шибеника - 11,5 км2


Од већих језера још се истичу Перучко језеро на ријеци Цетини (13 км2) и два крашка језера - Модро и Црвено језеро крај Имотског, те Баћинска језера (скупина од 5 језера, међусобно повезаних) код Плоча, алувијално језеро Кути код Опузена.

 

Традиција и насљеђе

Далмација има веома богату традицију и насљеђе, с обзиром да се налазила увјек на балканској ветрометини и на граници трију држава: Османлијска царевина, Хазбуршка монархија и Млетачка република, гдје је сваки доносио свој утицај.

Срби православци су у ове крајеве донијели ојкачу, традиционалну пјесму динарског крша, која се није превише мјешала са пјесмама далматинских острвљана.

Буковица, као најкршевитијих дио Далмације, има нешто другачију ношњу од осталих далматинских дијелова.

Слично као и код осталих динарских крајева овдје можемо видјети обичаје, гдје је најпознатије - вучарење. Младићи из села иду у шуму убију вука, те га набију на колац, па носе кроз село да добију дарове.

 

Познати Далматинци

  • Јанковић Стојан (1635-1687), вођа ускока
  • Симо Матавуљ (1852-1908), педагог и књижевник
  • Никодим Милаш (1845-1915), епископ далматински
  • Јован Рашковић (1929-1992), трибун крајишких Срба
  • Владан Десница (1905-1967), књижевник
  • Момчило Ђуић (1907-1999), свештеник и војвода
  • Саво Штрбац (1949), правник и трибун крајишких Срба
  • Синиша Павић (1933), ТВ редитељ
  • Савица Сале Медаковић (1971-1992), народни херој
  • Петар Јагодић - Куриџа (1666-1749), свештеник и народни трибун


Динара

Динара је планина по којој је цијели Динарски планински систем добио име. Она чини природну границу између Босанске Крајине и Далмације. На сјевероистоку граничи са Граховским и Ливањским пољем, на сјеверозападу долином ријека Бутишнице и Граба, на југозападу долином ријеке Цетине и на југоистоку планином Камешницом и нижим земљиштем које веже Сињско поље са Бушким блатом. По дужини Динара је друга  међу Динарским планинама са 84 км.



Највиши врх Динаре је Троглав (1913 м) који се налази у Босанској Крајини. Други по величини је врх Сињал (1831 м). Називи овог врха се разликују зависно како их зове локално становништво. Географи га обележавају као Динара.

Динара је формирана од кречњака и заиста је царство кршевитог предјела, испод и изнад површине. Не постоји ниједан проток воде на планини, јер жедно кршевито тло гута све. Унутар планине су велики резервоари воде. Ова вода се појављује на површини у подножју планине у облику јаког извора који одједном избацује ријеку воде. Постоје три таква извора, од чега су два велике ријеке Далмације: Крка и Цетина.

Остали виши врхови су: Бат (1854м), Гњат (1806м), Јански врх (1790м), Јанково брдо (1779м), Сокол (1589м) и Орловац (1484м). У географским појмовима планински простор од Словеначких Алпа, преко Јелице, Мучња и Голијских планина до Шарских планина се назива Динаридима.

Иначе, Динара је једна од најчешће опјеваних планина. Људи који су рођени и порасли на динарском кршу су издржљиви, храбри и јаки. Оскудица их је натјерала на сталну борбу.



Кордун

Кордун је регија у сјеверозападном дијелу Балканског полуострва. То је крај углавном шумско-брдски са великом планином Петровом Гором. Током 18. и 19. стољећа представљао је важно стратешко подручије Војне Крајине, која се налазила у Аустро-Угарској монархији, према Османлијлијском царству.

У току Другог свјетског рата, Кордун је био регија која је највише настрадала  у бившој Југиславији. Између 1991. и 1995. припадао је Српској Крајини.

Назив Кордун настао је у раздобљу Војне Крајине и уско је повезан са стратешким значењем краја. Долази од француске ријечи "cordon" која значи низ или ред. У овом случају то се односи на низ повезаних стражарница и утврђења према истуреном турском подручју западне Босне. Улогу стражарница вршилили су средњовјековни бургови који су претворени у граничне карауле и чардаке који су били постављени на таквим међусобним раздаљинама да су визуелно могли једни с другима бити у контакту.

Рељефно, Кордун са Банијом је прелазна зона између динарског планинског подручја Лике и равничарског простора Славоније. Терен је углавном брежуљкаст с мањим узвисинама (200-300 м) које се поступно повећавају према Петровој Гори, највишем врху Кордуна смјештеном у његовом центру. Читаво подручје гравитира ка Карловцу и представља дио шире Покупско-кордунске регије. Највећа градска насеља на Кордуну су Кордун, Војнић, Слуњ, Вргинмост и Топуско.

 

Кордун је етнокултурална регија с нејасно одређеним границама: на југу ријеком Кораном, на западу Мрежницом, на сјеверу Купом, те на истоку Глином и тзв. „сувом“ границом према Босни и Херцеговини. Међутим, постоје разлике између рељефних и етнографских граница. Тако се простор Ласиње на сјеверу чешће сматра дијелом Покупља, а Топуског на истоку дијелом Баније. Границе Кордуна су једном повећане дипломатским путем 1791. године "Свиштовским миром", када је из састава Османлијлијског царства издвојена погранична зона око Цетинграда и Дрежник Града (тзв. „сува међа“), која се од тада сматра дијелом Кордуна.

 

 

АДМИНИСТРАТИВНА ПОДЈЕЛА

У оквиру Кордуна налазе се два града Слуњ и Карловац, као пет општина: Цетинград, Вргинмост, Крњак, Раковица и Војнић. Понекад се у састав Кордуна уврштавају и општине Ласиња и Топуско. 

 

ИСТОРИЈА

Први народ на Кордуну били су ратоборни Јапуди (Јаподи или Јапиди), мјешавина Келта и Илира, а остаци су им први почеци Срба. Покорио их је за римску државу Октавијан освојивши 35. п. н. е. њихово главно упориште Метулум. У римско доба, на Кордуну је граница између провинција Далмације и Паноније. Од Сења је водила важна цеста преко Капеле. Код Модруша била је главна раскрсница (бивијум), цеста за долину Крке у Крањској и долину Глине (према Панонији) и на Уни. Кордун је већ тада пролазно, транзитно подручје. На Уни се цеста из Сења преко Капеле спаја са цестом из Солина за Сисак, која је ишла уз Уну.

Остатака из римских времена нађено је код Св. Петра на Мрежници, па Каменског, Топуског, а на самом Кордуну код Слуња, Цвијановић Брда, Цетина и Примишља, али углавном мало.

У старо вријеме Кордуном тече граница између Далмације и Слаовоније, затим између Хрватске и Славоније. Хрватска иде тада од мора до Капеле, а од Кордуна је већ Славонија. Тек касније, највише у вези са сеобама, помиче се назив Хрватске до Купе, па до Саве и Драве. Историчар Клаић каже о томе да је Хрватска до 14. вијека, прије Турака, сезала с југа до Пласког и Модруша. Тек од 15. вијека и посебно у 16. вијеку сеже она до Купе, кад се овамо склањају племићи и народ са југа.

У оквиру Краљевине Угарске ово подручје је подијељено између средњовјековних жупанија Дрежника, Горе и Горице. Као феудални господари наметнули су се кнезови Нелипићи, након њих Бабонићи, да би у 14. вијеку већина Кордуна прешла под власт кнезова Франкапана. То је раздобље густе насељености овог краја, када се развија читав низ утврђења, насеља и самостана. Најзначајнији франкопански центри су били Дрежник и Слуњ. У сјеверном дијелу Кордуна налазила се Перна (данашње село код Топуског) која је већ 1225. добила градска права, затим самостан Злат (данашње село Славско Поље) и цистерцитска опатија Топуско.

Турска освајања су захватила и ово подручје средином 16. вијека. Након пада тврђаве Дрежник 1578. године, Кордун постаје ничија земља између Хабзбуршког и Османлијлијског царства, изложена сталним пустошењима. Иако Турци нису успјели заузети Слуњ, а 1579. је основана и нова тврђава Карловац, незаштићено становништво околних насеља се готово у потпуности исељава. Кордун је тада сасвим опустео, а до новог насељавања ће доћи тек у 18. вијеку након протјеривања Турака.

По ослобађању од Турака, ово подручје, као ни сусједна Лика и Банија, није враћено под власт хрватског бана, већ је ушло у састав Војне Крајине. Тада се врши и организована колонизација становништва, при чему на подручје око Слуња долазе углавном Хрвати, а око Петрове горе Срби. Њихова примарна улога била је војна заштита новог система пограничних утврда према Османлијском царству. За разлику од Средњег вијека, кад је овај простор био подијељен између више жупанија, сада се због стратешког положаја и менталитета нових становника-граничара издваја као посебна покрајина. Из тог раздобља потиче и данашњи назив Кордун (од ријечи кордон).

 

Кордун је остао у саставу Војне Крајине (као слуњска и дјелимично огулинска пуковнија) све до њеног укидања 1881. године, када је прикључен Ријечко-модрушкој жупанији. Становништво које је имало војну улогу или се бавило дјелатностима повезанима с војском није могло преживјети искључиво од пољопривреде. Већ крајем 19. вијека почиње исељавање, које се наставило током читавог 20. вијека.

Кордун је ослобођен од Турака у првом великом рату Аустрије с Турском и коначно је припао Аустрији Карловачким миром. Одмах по ослобођењу овог подручја почело је насељавање и овог опустошеног подручја. Ипак Турци никада нису владали цијелим подручјем Кордуна. Они су били задржани код Сјеничака, одакле се њихова власт протезала до слуњских брда, па према Плашком и Јесеници. Дио Кордуна између Мрежнице и Коране иако је био опустошен, Турци нису освојили.

 

Аустрија је освојила од Турака опустошену земљу. Још четири године прије Карловачког мира карловачки генерал Хеберштајн упада у Крбаву и одводи собом око 100 српских породица и насељава их око Будачког у рејону Карловца. Затим сљеди досељавање још 286 породица (2.784 људи) које се насељавају око Будачког, Перјасице, Коларића и Тржића. Ово досељавање помогао је карловачки генерал Штрасолд и турањски капетан барон Фрањо Оршић. Године 1687. крајишка војска упада у предјеле око Кладуше, којом приликом је из овог краја одведено 120 српских породица, које су насељене по Перјасиции и Тржићу. Бариловићки капетан Халерштајн довео је још 120 српских породица и населио их по Коранском бријегу, Косијерском селу и Великом Козинцу. Турањски капетан барон Кулмер населио је у Тушиловићу 70 породица године 1717. Али већ године 1721. одавде су пребачени преко слуњских брда, да се не свађају око земље и испаше са старосједиоцима у Мостању и Турњу, а и да се удаље од карловачке тврђаве. Још 1689. генерал Хеберштајн издаје међашни лист и разграничава досељенике од старосједелаца, јер је долазило до честих свађа око испаше и ометања посједа.

У вријеме када је насељавано подручје око Будачког огулински капетан Кристифор Храниловић, родом из Жумберка, довео је 200 породица и населио их у Скраду, Вељуну и Благају. Подручје Војнића делимично је насељено када и предио око Доњег Будачког. Јача насељавања подручја Војнића извршена су у времену трећег рата Аустрије с Турском, када је послије Београдског мира (1739) Аустрија изгубила предијеле с десне стране Уне. Тада је велики број српских породица преселио у Банију, али их је доста стигло и у предио Војнића. Године 1711. карловачки генерал Рабата насељава око 200 српских и хрватских породица у предјелу Раковице, између Слуња и Плитвица.

 

Овим би углавном било завршено насељавање Кордуна. Године 1715. међу насељеницима на Кордуну било је завладало осјећање несигурности, па је почело исељавање у доње крајеве. Није утврђено што је проузроковало ту појаву. За вријеме ових покрета становништва Карловачки генералат је изгубио 1.011 војника, што није био мали губитак.

Свиштовским миром године 1791. послије четверогодишњег ратовања са Турском добила је Аустрија на Кордуну још 15 квадратних миља од Турске. Послије овог мира на подручју историјске Хрватске Турској је остало још само 17 квадратних миља територије. То је предио око Кладуше који данас припада Босни и Хрецеговини. Поменутим миром Аустрија добива на Кордуну градове Цетин и Дрежник. Тада су насељене данашње парохије Кордунски Љесковац, Машвина и Садиловац. То су тзв. „новоселија“. Свиштовским миром Аустрија добија и такозвани лички Кордун од Небљуса до Срба. Овај предио и под Турцима је био насељен српским становништвом, па није било нових насељавања.

Укидањем Војне Крајине 1882. године, Кордун постаје део Модрушко-ријечке жупаније у оквиру Краљевине Угарске и Аустроугарске. Распадом Аустроугарске монархије 1918. године, Кордун улази у састав Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (касније Краљевине Југославије), гдје потпада.под састав Савске бановине.

Током Другог свјетског рата, регион је био под окупацијом усташке Независне Државе Хрватске, гдје су усташе починиле стравичне злочине над српским становништвом, да би након рата постао део нове социјалистичке Југославије у оквиру које је административно припадао СР Хрватској. Након издвајања Хрватске из Југославије 1991. године, Кордун улази у састав Републике Српске Крајине, да би после злочиначке акције "Олуја" ушао у састав Хрватске.


 

СТАНОВНИШТВО

Кордун је током читавог 20. вијека био изразито емиграцијско и депопулацијско подручје, што је појачано страдањем у ратовима. Према попису становништва из 2001. године има око 25.000 становника. 1931. године исти простор имао је близу 100.000 становника.

По националној структури ријеч је о изразито мјешовитом подручју (око 48% Хрвата, око 46% Срба те око 4% муслимана). И овдје се, као и у Лици, могу издвојити двије зоне: у јужном дијелу (Цетинград, Раковица и Слуњ) већинско становништво су Хрвати, а у сјеверном дијелу (Вргинмост, Крњак и Војнић) Срби. Већина Срба са Кордуна је протјерана 1995. током "Олује".

 

ПРИВРЕДА

Кордун је изразито рурално подручје са земљиштем релативно неповољним за обраду. То је посебно изражено у јужном дијелу (околина Слуња) гдје продиру дијелови динарског крша. У историји је становништво било везано за војну службу у Војној крајини, тако да никада није зависило искључиво о пољопривреди.

Након Другог свјетског рата, отварани су мањи индустријски погони у локалним центрима (Крњак, Слуњ, Војнић), али без већег учинка на развој краја. Данас се могућност развоја види у туризму, посебно на слуњском подручју због близине Плитвичких језера.

 

ПОЗНАТЕ ЛИЧНОСТИ

  • Јово М. Бижић (1927-2003), учитељ, писац

  • Никола Вукојевић (1882-1931), писац, прозаист

  • Павле Јакшић (1913-2005), професор физике и математике, писац, генерал-пуковник ЈНА, народни херој

  • Владимир Матијевић (1854-1929), привредник

  • Сава Мркаљ (1783-1833), реформатор српског језика и филозоф

  • Душан Мркић (*1939), писац, службеник канадског министарства иностраних послова

  • Гојко Николиш (1911-1995), лекар, генерал-пуковник ЈНА, писац, народни херој

  • Огњеслав Утјешеновић Острожински (1817-1890), политичар, књижњвник, публициста

  • Симо Мраовић (1966-2008), песник, писац

  • Милан Нералић (1875-1918), мачевалац, учесник 2. Олимпијских игара 1900. године у Паризу

  • Милан Вујаклија (1891-1995), писац и преводилац

  • Бранко Машић, српски књижевник

  • Рајко Јањанин (1957.), фудбалски репрезентативац СФРЈ

  • Станко Опачић (1903-1994) звани Ћаница, народни херој.

  • Вељко Мишић Губерина (1925-2015), познати адвокат.

 

 

 

ЗНАМЕНИТОСТИ

 

  • Водопади у Растокама

  • Остаци средњовјековних градова и утвђења (Цетинград, Клокоч, Перна, Слуњ) 

  • Спомен подручје Петрова гора (партизанска болница и споменик)

  • Бараћеве шпиље

  • Краљев гроб, по легенди, гроб краља, Петра Свачића



Крбава

Крбава (лат: Corbavia) је крашки предио у Лици, њеном средишњем дјелу. Налази се између планине Пљешевице на истоку и Стазе и Троврха на западу, а сјевероисточно од Личког поља.

Сачињена је од неколико крашких поља — Крбавског и Крбавице. Надморска висина је око 626 до 740 м. Главно насеље је Удбина, на висини од 830 метара. Ријеке понорнице које протичу кроз Крбавско поље су Крбава и Крбавица.

Крбава је ријека понорница у Крбавском пољу. Дуга је око 20 км, а њен слив захвата површину од око 533 км². Извире из више врела на југоисточном ободу поља у близини Удбине, а нестаје у два понора недалеко од села Јошани. Током љета доњи ток пресушује.

Крбавица је ријека понорница у Крбавском пољу. Извире из Драгашевског врела подно планине Козарице, у сјеверозападном делу поља. Дужина тока јој износи око 13,5 км. Прима неколико притока — Бунићки поток, Шаламинићки поток и воду из врела Зелене пећине. У близини села Пећане понире и губи се у крашу.

Предио је периодично плављено у кишној сезони, па се сва насеља налазе на ободу поља. Развијено је гајење жита и овчарство (најљепша личка јањетина).

Ту је 9. септембра 1493. године босански санџакбег Хадум Јакуб - паша потукао до ногу хрватску феудалну војску под баном Емериком Деренчином и тиме омогућио даље турско освајање Лике.



Лика

Лика је планински предио са неколико ријека и великих долина, на самом западном дијелу Балканског полуостгрва. Најчешће се спомиње са Горским котаром. Уз Кордун и Банију, чинила је некадашњу Војну крајину за вријеме Аустроугарске монархије.

Најљепши дио Лике чине Плитвичка језера која се састоје од 16 мањих и већих језера из којих настаје ријека Корана. Лика има три веће ријеке: Крбава, Лика и Гацка, исто тако и тру удолине: Крбавско поље, Личко поље и Гацко поље. Лика због својих климатско-географских услова слабије насељена, иако су на овом подручију углавном живјели горштаци, вечито у борби са природом или страним својскама, који су хтјели присвојијти Лику.


По једној легенди, Лика је добила име по лîку. Лîк је у икавици ријеч за „лијек“. По другој легенди, Лика је добила име по грчкој ријечи λύκος (ликос) што значи „вук“, а Лика је позната по томе да у њој живи много вукова. Међутим, према неким тумачењима, Лика је добила име по својој карактеристици, земља са пуно воде, на латинском liquor, као и келтском leik, значи течност. Па се тако често за Лику каже да је земља вукова и воде.

 

ГЕОГРАФСКИ ПОЛОЖАЈ

Лика као географски појам настала је по ријеци Лици, која извире у селу Медак, крај Госпића. Историјски појам Лике, из 10. вијека, односио се само на порјечје горњег тока ријеке Лике. Касније се појам Лике шири на подручје између Мале Капеле, Велебита и Пљешевице као и Личког Поуња. На сјевероистоку Лике, близу границе са Кордуном и Босанском Крајином, наласи се велики национални парк: Плитивчка језера.

Лика је континентална регија, омеђена планинама Велебитом на западу и југу те Пљешивицом на истоку. Сјеверна граница је прилично неодређена јер Огулинско подручје представља прелаз између Лике и Горског Котара. Читаво подручје може се окарактерисати као планинска зараван подијељена мањим планинским ланцима у више цјелина (Гацко Поље, Крбава, Личко Поуње и др.). Има велики стратешки и саобраћајни значај јер представља међу континенталног и приморског дијела. Кроз Лику пролазе путеви Загреб-Сплит и Загреб-Задар, те жељезничка пруга Загреб-Книн-Сплит.

 

АДМИНИСТРАТИВНА ПОДЈЕЛА

Највећи дио Лике данас се налази у саставу Личко-сењске жупаније, најрјеђе насељене и економски најнеразвијеније хрватске жупаније. Административно је Лика подијељена на два града (Госпић и Оточац) и седам општина (Бриње, Доњи Лапац, Ловинац, Перушић, Плитвичка Језера, Удбина и Врховине). Мањи дијелови личког простора припадају другим жупанијама: на сјеверу су општине Плашки и Саборско у Карловачкој жупанији, а на југу Грачац у Задарској жупанији.

 

КЛИМА

Битне карактеристике климе у Лици су врућа и сушна љета као и хладне зиме уз велику промјењивост падавина. У средњој Лици и Гацкој доминира умјерено континентална клима са свјежим љетом, а на појасу Велебита заступљена је планинска (сњежно-шумска) клима. Клима је оштра с релативно кратким вегетационим периодом. Средња јануарска температура је од -2 °C до -5 °C. Дио заравни и поља има средњу јануарску температуру од око -2 °C, а планине од -4 °C do -5 °C. У јулу у заравнима средња температура је 18 °C, а највиши планински дијелови имају температуру од 12 °C до 14 °C. Годишња амплитуда температура износи мало више од 19 °C у вишем дијелу, а у нижем више од 20 °C. Апсолутне максималне температуре највише су у дну поља у кршу и у долинама, оне могу бити врло високе до 35 °C.

Бура је најчешћи вјетар у Лици. Хладан је и сув, понекад оркански (до 180 км/h), а дува из унутрашњости према Јадранском мору. У Лици снијег рано падне и дуго се задржи. Средином октобра падне на вршном појасу Велебита и Пљешивице, а на дну завале у другој половини новембра. Средње максималне висине крећу се од 40 до 70 цм у нижим дијеловима, до изнад 150 цм на највишим дијеловима. Снијег се задржава од два мјесеца у нижим дијеловима, па до чак пола године у вишим планинским дијеловима.

 

СТАНОВНИШТВО

На подручју Личке регије, односно предратне Заједнице општина Лике, односно општина Оточац, Госпић, Кореница, Доњи Лапац и Грачац, по попису становништва из 1991. године, живело је 82.883 становника и то сљедећег националног састава:

  •     Срби - 43.546 (52,12%)
  •     Хрвати - 37.719 (45,50%)
  •     остали - 1.618 (2,38%)


Лика је кроз цели 20. вијек била изложена депопулацији узрокованој различитим факторима - аграрном пренасељеношћу, затим Првим и Другим свјетским ратом (усташки покољ Срба, а било је и доста људи у различитим покретима, четницима и партизанима), потом исељавањем становништва у развијенија подручја и на крају у грађанском рату 1991-1995. на крају ког је у акцији „Олуја“ протјерано или убијено скоро све српско становништво. Посљедица свега тога је да данас на подручју Лике живи свега око 50.000 становника, док је прије само 80 година тај број износио приближно 200.000 становника.

Након поновног насељавања у 18. вијеку, Лика је постала национално изразито мјешовито подручје, с готово подједнаким бројем хрватског и српског становништва. По етничком саставу могу се издвојити два основна подручја: западни дио (Бриње, Госпић, Оточац и Перушић) у којем доминирају Хрвати, те источни дио (Доњи Лапац, Грачац и Кореница), гдје су већину становништва чинили Срби. Упркос сталном исељавању и етничком чишћењу током рата 1991-1995, та се подјела и данас може уочити. Срби су и према попису из 2001. године већина у општинама Доњи Лапац и Врховине, а чине значајан удио у општинама Грачац, Плашки, Плитвичка Језера и Удбина. Насупрот томе, на подручју Госпића и Оточца Хрвати чине преко 90% становништва.

 

ИСТОРИЈА

У античко доба подручје Лике насељава илирско племе Јаподи. Њих је у I вијеку прије нове ере покорила римска војска, али су и даље задржали своју племенску аутономију, бавећи се номадским сточарством. Романизација овог простора је била само површна, јер је Римљанима било најважније осигурати путне комуникације. До већих промјена долази распадом Римског царства и сеобама народа, кад се на личко подручје досељавају словенска племена (Срби и Хрвати). Они успостављају своју управну организацију, оснивајући племенске жупе Гацку, Крбаву и Лику. Постоје теорије да су након устанка Људевита Посавског у слабо насељену Лику франачки владари преселили знатан број Авара, који су се касније стопили с Хрватима. С развојем и јачањем хрватске државе, долази до пораста становништва и већег степена друштвене организације, а с тим и до подјеле старих родовских жупа у Лици. Тако настају нове жупе Бужане, Хотуча, Лапац, Пласе и друге. О порасту значења Лике унутар Угарског краљевства говори и оснивање Крбавске бискупије 1160. године, са сједиштем прво на Мрсињу изнад Коренице, а затим на Удбини. Материјални остаци из тог раздобља су незнатни, јер су већину цркви и утврђења уништили Турци. Доказ тадашњег степена развоја је и постојање штампарије у Косињу крајем 15. вијека.

Турски продори на ово подручје почињу након пада Босне (1463.), да би кулминирали Крбавском битком 1493. године, у којој је уништена хрватска феудална војска. Између 1522. и 1524. турска војска заузима читаво подручје Лике, с изузетком Гацке долине и Бриња. Старосједилачко хрватско становништво тада готово у потпуности нестаје, а на њихово мјесто досељавају се православни Срби из других српских подручја, углавном из Босне и Херцеговине, тако је у Лици знатно повећан број Срба које су погрдно називали „Власима“, тако су Србе називали Турци што се је до данас одржало, те мањи број Хрвата који су прихватили исламску вјеру. Турци су за овај простор 1580. основали Лички (Крчки) санџак са сједиштем у Книну и главним личким упориштем на Удбини. Такво стање је потрајало све до великог аустријско-турског рата (1683-1699) у којем је под водством свештеника Марка Месића ослобођена читава Лика осим Личког Поуња. Након протјеривања Турака, Хабзбуршка монархија ју је ставила под непосредну власт своје дворске Коморе, а затим 1714. године под управу Карловачког генералата. Тако је Лика дошла у састав Војне крајине у чијем ће саставу остати све до њезиног укидања 1881. године.

Како је Лика ослобођена од Турака у њој је било доста Срба досељених за турског времена. Сад се у Лику досељавају и Срби из Далмације, а многи који су раније пребјегли испред Турака на сјевер поновно се враћају у старе насеобине. Тако Срби из околине Оточца насељавају Вребац и Комић. Пресељеници из Брлога сада насељавају Пећане и Јошан. Једна група српских породица сели се из прокика у Западној Лици у Мутилић на Удбини. Срби из Далмације насељавају Зрмању, Грачац и Медак. Мјеста у Крбави насељавају Срби из Купреса, Грахова и Кнезпоља. Велику Попину и Мазин насељавају Срби из Книнске крајине у Далмацији. У Брувно се преселила једна група породица из Дивосела и околине Госпића. Манојло Грбић помиње докуменат из ког се види како Јурај Крижанић, повјереник карловачког генерала за Лику дозвољава косињском кнезу Вукашину Милеуснићу да се са 40 српских кућа пресели у Широку Кулу. Како су Личани у почетку пружали отпор строгом војном режиму, 1746. је основан посебна војно-управна територија Личке регименте (пуковније), да би се учврстила контрола над овим крајем. Општа милитаризација Лике, у којој је све било подређено потребама сталног ратовања, знатно ће утицати на менталитет њеног становништва.

Укидањем Војне крајине 1882. године, Лика се организује као једна од хрватско-славнонских жупанија у оквиру Краљевине Угарске и Аустроугарске. Распадом Аустроугарске монархије 1918. године, Лика улази у састав Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (Краљевине Југославије). Личко-крбавска жупанија се укида 1922. године и Лика постаје део Приморско-крајишке области, да би потом, 1929. године ушла у састав Савске бановине, а 1939. године у састав Бановине Хрватске. Током Другог светског рата, регион је био под окупацијом квинскишке творевине Независне Државе Хрватске, у којој су усташе под надзором нациста и Ватикана убиле на стотине хиљада православних Срба. Велики број православних свештеника је убијен, а имовина СПЦ је паљена, рушена и уништавана. Тако је један од првих великих усташких концентрационих логора у НДХ основан баш на подручију Лике, а то је Јадовно - комплекс логора у којима су усташе за 122 дана постојања овог логора убиле преко 40.000 људи, највише Срба. У рату су на подручију биле заступљена два покрета отпора: први партизански (Шеста личка дивизија), који је предводио Ђоко Јованић и други четнички (Динарска четничка дивизија), који је предводио Војвода Момчило Ђујић. Након 1945. Лика постаје део нове социјалистичке Југославије у оквиру које је административно припадао СР Хрватској. Након издвајања Хрватске из Југославије 1991. године, највећи дјелови Лике улазе у састав Републике Српске Крајине, а после војног пораза РСК ушли у састав Хрватске.

 

ФОЛКЛОР И ТРАДИЦИЈА

Традиција и насљеђе у Лици су вијековима његовани. Оно што спада у главне карактеристике личког фолкора, то су: личка капа: црвене боје обрубљена са црним кратким платном и девет дугих реса. Девет реса које симболизују девет Југовића, црвена боја је асоцијација на крв проливену на Косову пољу 1389. а црна боја је знак жалости.

Кошуље су им углавном бијеле са црвеним јелеком. Зими се носи кожун. Панталоне или хлаче су углавном црне боје са шарама, али љети су знали и бијеле носити. На ногама су имали увјек чарапе плетене и опанке. За појасом (ћемером) су држали кубуру и нож, јер су се тако бранили од вукова и ређе медвједа ако их нападну.

Од инструменара је најзаступљенија личка тамбурица - дангубица, а у новије вријеме и харамоника. Личани и Личанке су најчешће играли глува кола и пјевали пјесме ојкаче.

 

 

ПРИВРЕДА

Лика је традиционално рурално подручје с развијеним ратарством (узгој кромпира) и сточарством. Индустрија је незнатна и ослања се углавном на прераду дрва. Та незагађеност би се могла показати као главна предност Лике у ближој будућности и туристичком развоју. За то постоје велики потенцијали - унутар Лике су два национална парка (Плитвичка Језера и Сјеверни Велебит), а важни су фактори и близина далматинских љетовалишта и добра саобраћајна повезаност.

 


ПОЗНАТИ ЛИЧАНИ
 

  1.     Никола Тесла - проналазач и научник
  2.     Јосиф Панчић - научник и ботаничар
  3.     Јосиф Рајачић - српски патријарх
  4.     Никола Хајдин - предсједник САНУ
  5.     Стево Чутурило - педагог и писац
  6.     Стојан Аралица - сликар
  7.     Светозар Прибићевић - политичар
  8.     Јованка Будисављевић Броз - прва дама СФРЈ
  9.     Гојко Ајдуковић - лични лекар Јосипа Броза Тита
  10.     Марко Орешковић - народни херој
  11.     Раде Кончар - народни херој
  12.     Раде Шербеџија - познати глумац
  13.     Јанко Вуковић-Подкапелски - морнарички контраадмирал Аустро-Угарске монархије
  14.     Никола Граовац - академски сликар
  15.     Славко Штимац - познати глумац
  16.     Бојан Милановић - музичар
  17.     Владо Калембер - музичар
  18.     Омер-паша Латас - велики војсковођа Османлијског царства
  19.     Сава Косановић - поличар, државник, дипломата и публициста.
  20.     Петар Бига - генерал аустријске војске
  21.     Емануел Цвјетићанин - генерал аустријске војске.
  22.     Зоран Мандић - песник, књижевни критичар
     


Плитвице

Плитвичка језера су национални парк у Лици, између планинских масива Мале Капеле и Личке Пљешивице. Мањи дио парка је спада под општине Слуњ, Оточац и Огулин, али већи дио је под Кореницом. Плитивчка језера су проглашена националним парком 1949. године. Ријека Корана је формирала 20 језера између којих има много дивних водопада и слапова.


 
Језера су подијељена у две веће групе: Горња и Доња језера.
Већа Горња језера су: Прошћанско, Цигиновац, Округљак велико, Галовац, Градинско.
Већа Доња језера су: Козјак, Милановац.

Плитвичка језера су јединствени феномен хидрографије. Вода у језерима углавном долази из Црне Ријеке, Бијеле Ријеке и потока Љесковац који се улијвају у Прошћанско језеро. Прошћанско језеро је на надморској висини од 636 метара. Карактеристичне боје језера, од смарагдне зелене до тиркизне, чине љепоту и атрактивност језера потпуним.

Плитвице су на листи УНЕСКО-а светског наслеђа још од давне 1979. године.

У прољеће 1991. године, на почетку распада СФРЈ у парку се одиграо "Плитвички Крвави Ускрс" - први оружани сукоб у којем је погинуо Рајко Вукадиновић. У близини парка се налази подручје површине 26 км², за које се сумња да у њему има мина. Још током Другог свјетског рата 1941-1945 усташе су према српском становништву чиниле велике злочине.

Цијели овај крај се на неким картама још увек назива "Вражји врт", због свог положаја и историје. Према легенди Плитвичка су језера настала након велике суше. Људи, животиње и биље, чезнули су за капљицом воде.

Народ се молио и молио. Тада се у долини појави Црна Краљица са својом величанственом пратњом; она се смиловала народу и уз јак ветар и грмљавину на земљу је коначно пала киша. Киша је падала тако дуго док ниво воде није нарастао довољно да оформи језера.



Пљешевица

Пљешeвица је велика планина на граници Лике и Босанске Крајине. Налази се на истоку Лике, обухвата мањим делом западну Босанску Крајину. Као наставак планине Мале Капеле пружа се у смјеру сјеверозапад-југоисток од Плитвичких језера до ријеке Зрмање и дјели Лику од Поуња. У подножју Пљешевице налазе се крашка поља: Крбавско, Подлапачко и Кореничко и пролази пруга Бихаћ - Книн као и пут Слуњ - Грачац.

Пљешевица припада Динаридима тј. динарским планимама.  Већи дио њене површине на сјеверном и средњем дјелу покривен је густом шумом иако назив планине сугерише оголелост (пљеша = ћела, пљешив 1. који је ћелав, 2. који је без дрвећа, без вегетације).

На југу претежу богати пашњаци. На њеним горским стјенама расте десетак посебних ендема, као што су црвени јаглац (лат. Primula portenschlagiana), пљешевички клинчац (лат. Dianthus monanthos) и други. У животињском свијету се истичу медвједи, вукови, куне, јелени.

Најзначајнији врхови Пљешевице налазе се на почетку и крају планинског ланца:
 

  •     Озеблин (1.657 м)
  •     Гола Пљешевица (1.649 м)
  •     Пљешевички камен (1.616 м)
  •     Кремен (1.591 м)


 

У 16. вијеку за Пљешевицу употребљавао се назив Вражји врт. За вријеме ратова Аустро-Угарске монархије са Турцима Пљешевица је одиграла важну улогу као природна препрека турским освајањима. Велики жупан Госпића Буде Будисављевић Приједорски је крајем 19. вијека на врху планине подигао кућицу за ноћење путника намјерника.



Славонија
 
Славонија је географска регија у источној Хрватској. Историјски, она је увек била одвојени део од Хрватске, све до 1946. када су југославенски комунисти спојили Истру, Далмацију, Дубровник, Хрватску, Војну Крајину, Барању и Славонију у једну целину - СР Хрватску. Славонија заузума 12.556 км2 или скоро четвртину данашње Хрватске. Највећи град у региону је Осијек, затим Славонског Брод и Винковци. Налази се у Панонском басену, углавном граничи са Дунавом на североистоку, реком Дравом на северу и реком Савом на југу. На западу, се налазе планине Псуњ, Папук и Мославачка Гора.
 
 
 
 
ИСТОРИЈА
 
Име Славонија настало је у раном Средњем веку. Подручје је добило име од Словена, који су се ту досељавали. Они су тај простор назвали -  "Словене" односно корен. Тако се реч "Словен"  појавила у разним дијалектима језика који се говоре људи насељавају подручје западно од реке Сутле, као и између реке Саве и Драве. Словени су тако почели да живе на подручју где су некад живели Илири. Иначе, трагови постојања људске врсте у овим крајевима су постојали још у праисторијским временима, а најпознатији остатак тог периода је Вучедолска голубица.
 
 
Ово подучије Славоније је спадало у провинције Римског царства, све до његовог пада, а потом у разна царства и немачке, хрватске, угарске краљевине и др. Турци Османлије у ове крајеве долазе у 16. веку, доносећи Ислам. Након велике победе над угарском војском августа 1526. године, Османлије запоседају велики део Паноније, па тако и Славонију. Након пораза турске војске пред Бечом, септембра 1683. године, долази до сталног повлачења Турака ка Малој Азији. Па тако и Славонија постаје део Хазбуршке монархије, где је неких 70 година имала извесну самосталност као Краљевина Славонија у 19. веку. Касније потпада под утицај Будима и Пеште, односно Угара. Славонија је такође спадала и у подручије Војне Крајине, које се простирало од Северне Далмације до Баната, све уз границу са Османлијским царством. Након Првог светског рата, Славонија постаје део Краљевине СХС, односно део Савске бановине.
 
Априла 1941. године, након напада Сила осовина (Немачка, Мађарска, Италија, Бугарска, Албанија и Румунија) на Краљевину Југославију, долази до цепања прве јужнославенске државе, а највећи део потпада под усташку Независну Државу Хрватску под командом Анте Павелића, где је ушла и Славонија. На подручију Славоније усташке впасти су формирале велики број концентрационих логора (Јасеновац, Тења, Ђаково, Славонска Пожега, Даница...) у које су доводили Србе, Жидове, Роме и нешто хрватске комунисте. Мада је и поред тих логора у насељима где је било Срба и Јевреја, усташке власти спроводиле геноцид. На подручију Славоније организован је покрет отпора усташком режиму, који је дао велики допринос у борби против окупатора. Све до 1944. партизанске јединице у 12. славонској ударној бригади, највише су попуњавали Срби, а касније прилазе и остали. 
 
Након Другог светског рата, југославенске комунистичке власти Славонију су ставили у СР Хрватску под управу Загреба. У том периоду отпочиње велики индустријски прогрес, који је подразумевао развијање фабрика и предузећа по социјалистичком моделу. То је довело великог прилива становиштва из сиромашних крајева бивше Југославије (Лика, Кордун, Банија, Херцеговина, Македонија), долази у Славонију у потрази за послом. Иако је постојала жеља за аутономијом Славоније у оквиру СР Хрватске, хрватски комунисти су то категорично одбијали. Средином 1980-их долази до погоршања економске ситуације не само у СФРЈ, већ и у свим земљама источне Европе, да би крајем 1980-их дошло и до великих друштвено-политичких промена у тим државама.
 
Почетак 1990-их на подучију Славоније доноси велике ратне сукобе између хрватских паравојних формација и ЈНА, а касније српског народа, пошто је ЈНА нестала. Власти у Загребу, које су предводили Фрањо Туђман и ХДЗ су поред издвајања СР Хрватске из СФРЈ, желели и етнички чисту Хрватску, са занемарљивим бројем Срба. Одмах је кренула антисрпска и антијугославенска пропаганда, те уништавање споменика НОР и др. на подручију целе СР Хрватске. Тако је отпочео крвави грађански рат који је трајао 4 године. А српски народ је у том рату створио Републику Српску Крајину, у коју су ушли делови Славоније. Западна Славонија и Билогора су били једна целина у оквиру РСК, а Источна Славонија је била друга целина скупа са Барањом и Западним Сремом. Још на почетку ратних сукоба, хрватска паравојска је у јесен 1991. етнички очистила подручије Источне Билогоре и Грубишног поља, током злочиначке операције "Откос". У мају 1995. године хрватска војска током злочиначке операције "Бљесак" прогони целокупно српско становништво Западне Славоније и уништава њихову имовину, док је Источна Славонија крајем 1997. ушла у уставно-првни поредак Хрватске, након завршетка Мирне реинтеграције, односно 2 године након Ердутског споразума. 
 
 
 
АДМИНИСТРАТИВНА ПОДЕЛА
 
Данас Славонију чини неколико региона: 
  •   Бродско-посавска жупанија
  •   Осјечко-барањска жупанија
  •   Пожешко-славонска жупанија
  •   Вировитичко-подравска жупанија
  •   Вуковарско-сремске жупанија
 
Ова подела је направљена 1992. године, али њихове границе променило у неким случајевима, са задња ревизија одвија у 2006. 
 
 
 
 
 
ГЕОГРАФИЈА
 
 
Границе Славоније, као географског региона, не поклапају се са границама ових пет округа, осим на југу и истоку где су их река Саве и Дунав дефинисали. На северу, границе углавном поклапају јер река Драва се сматра северна граница Славоније као географски регион, али то искључује Западна граница географске регије није посебно дефинисана и то је различито дефинисано кроз историју у зависности од политичких подела. Славонија је углавном равничарски предео са малим брдима, али има и четири планине: Псуњ (984 м), Папук (954 м), Крндија (792 м) и Пожешка гора (618 м). 
Највеће реке у Славонији су Сава, Драва, Дунав, Босут, Вука... Док језера скоро и да нема, постоји Копачево језеро и Боровичко језеро (вештачко). Све реке у Славонији припадају Црноморском сливу.
 
 
 
 
 
КЛИМА
 
Већина Славоније, има умерено топлу односно континенталну климу. Средња годишња температура просеци 10 до 12 °С , уз најтоплији месец јул, у просеку нешто испод 22 °С, а најхладнији је јануар, са темератуама и до -35 °С. Славонија прима више од 2.000 сунчаних сати годишње у просеку. Ветрови су светло до умерене, североисточно и југо-западни.
 
 
 
 
ДЕМОГРАФИЈА
 
Према попису из 2011. године, укупан број становника од пет округа Славоније био 806.192, што чини 18,8% становништва Хрватске. Највећи дио укупног становништва живи у Осјечко-барањске жупаније, затим Вуковарско-сријемске жупаније. Пожешко-славонска жупанија је најмање бројем становника жупаније Славоније. Свеукупно густина насељености износи 64.2 особа по км2. Густина насељености износи од 77,6 до 40,9 особа по км2, са највећом густином заблежен у Бродско-посавске жупаније и најнижа у Вировитичко-подравске жупаније. Осијек је највећи град у Славонији, затим Славонски Брод, Винковаца и Вуковара.
Други градови у Славонији има популацију испод 20.000. Према попису становништва из 2001. године. Хрвати чине 85,6% становништва Славоније, а најзначајније етничке мањине су Срби и Мађари, који садржи 8,8% и 1,4% становништва, респективно. Највећи дио српске мањине забиљежен је у Вуковарско-сријемске жупаније (15,5%), док је највећи мађарска мањина, у оба релативним и апсолутним износима, забележен је у Осјечко-барањске жупаније. 
Број и национална структура становништва се драстично разликују у односу на попис становништва из 1991. године, јер је број српске популације био далеко већи. Услед рата и прогона, дошло је до радикалног смањења и нарушавања демографске и националне структуре.
 
 
 
 
ПРИВРЕДА
 
Због својих климатских и географских услова, Славонија је изузетно погодна за развој свих привредних грана, па тако највише становништва се бавило пољопривредом (житарице, повртларство, воћарство, сточарство), али и индустрија је заузимала значајно место.
Тим пре што је након Другог светског рата дошло до развоја старих и прављења нових индустријских погона на подручију Славоније ("Сапонија", "Ђуро Ђаковић", "Осјечка пивара", "Гај", "Подравка" и др.). Такође је и саобраћај веома добро развијен.
 
 
 
 
 
СПОРТ
 
Спорт је у Славонији због равничарских предела оријентисан на ногомет, рукомет, кошарку, а у новије време и рагби. Мада су деценијама присутне и борилачке вештине.
Скоро свако насељено место је имало свој локални ногоментни клуб, а клуб са најдужом традицијом је НК Осијек, који се такмичио у јакој Првој савезној лиги СФРЈ. Исто тако је и боксерски клуб из Осијека имао запажене резулате 1950-1970. 
 
 
 
 
 
ТРАДИЦИЈА И НАСЛЕЂЕ
 
Славонија је позната као миран и питом крај, где су људи углавном живели на селу, све до индустријализације 1950-их година. Ту су на својим имањима организовали и чијање перија, прела, дружења, црквене зборове... где су се упознавали момци и девојке.
Славонска ношња је беле боје код мушкараца, са црним јелеком и шеширом. Жене су такође имале беле хаљине, али и шарене украсе. На забавама се углавном свирала тамбурица, а у новије време и хармоника... док су одјекивале песме ојкаче. 
 
 
 
 
ПОЗНАТЕ ЛИЧНОСТИ
 
  • Гојко Стојичевић - Патријарх Павле (1914-2009)
  • Васо Ђурђевић зв. Турчин (1923-1944), партизански борац и херој НОР
  • Смиља Аврамов (1918), доктор правних наука и публициста
  • Јелена Докић (1984), тенисерка
  • Бошко Буха (1926-1943), партизански борац и херој НОР
  • Григор Витез (1911-1966), песник и преводилац
  • Чедо Грбић (1921-1994), учесник НОР-а и послератни друштвено-политички радник.
  • Јосиф Руњанин (1821-1878), композитор
  • Гордана Павић (1948), песникиња
  • Предраг Стојаковић (1977), кошаркашки репрезентативац
  • Бранко Радичевић (1824-1853), песник
  • Христина Добровић (1851-1910), добротвор и један од оснивача "Привредника"
  • Василије Трбић (1881-1962), четнички војвода и политичар
  • Милутин Миланковић (1879-1958), научник
  • Бранислава Подрумац (1982), оперска певачица


Уна (ријека)

Уна је ријека у сјеверозападном дијелу Босне и Херцеговине; у доњем дијелу свог тока протиче кроз Републику Српску и она је гранична река са Банијом. Уна је десна притока Саве. Њен басен заузима површину од 10,400 km², а у њему живи око милион људи.
 

Извор и ушће

Име ријеке Уне настало је од латинске ријечи 'una' - једина. Укупна дужина тока Уне износи око 212,5 km, а извире у Лици (Хрватска) у близини насеља Доња Суваја код Срба, испод планине Стражбенице. Увире у ријеку Саву на територији Републике Српске поред Јасеновца у коју годишње донесе готово осам милијарди кубних метара воде.


Насеља

Плодна земља и приступачан терен су главни разлози што се у порјечју Уне (9.368 km²) настанило преко 700.000 становника. Извор ријеке се налази на око 450 метара надморске висине и подсјећа на језерце окружено кречњачким стијенама. Извор има статус заштићеног географско - геолошког споменика природе. Од мањих притока треба издвојити Студени поток, Сребреницу, Средицу и Лалиновац. Уна протиче кроз сљедеће градове и насеља: Мартин Брод, Кулен Вакуф, Рипач, Бихаћ, Крупу на Уни, Босанску Отоку, Нови Град, Двор, Костајницу, Козарску Дубицу.

 

 

Ток и притоке

Од већих десних притока треба издвојити Сребреницу, Унац, Крушницу, Мљечаницу, Моштаницу, Сану а од лијевих Клокот и Жировац. У Уну се, од њеног извора до Бихаћа, улијева и велик број подземних вода и мањих крашких врела. Слив Уне налази се између сливова Купе и Саве на сјеверу, Крке и Зрмање на југу, Коране на сјеверозападу, Врбаса на истоку те Саве на сјевероистоку. Клима унског слива је умјерена континентално-планинска са просјечном годишњом температуром од око 9,5 °C. У вријеме сушних љетних мјесеци водостај Уне је карактеристично низак, а од новембра до краја прољећа водостај је висок а ријека неријетко зна и да поплави.

У почетном току Уна има све особине планинске ријеке и све до Мартин Брода квалитет њене воде је прве категорије. Све до Бихаћа Уна тече динарским смјером тј. од југоистока према сјеверозападу, а затим ријека скреће у правцу сјевероистока и даље тече дубоко усјеченом, широком и пространом долином гдје је квалитет воде друге категорије. Најновијим истраживањима и роњењем у извор достигнута је дубина од 205 метара, али дно није пронађено. Истраживање ће се наставити.
Водопади и знаменитости

Први велики унски водопад налази се код Мартин Брода, насеља смјештеног на дну кањона у којем Уни притиче ријека Унац. Управо на овом дијелу Уна је најатрактивнија јер је седра створила мноштво канала, брзака и острваца те неколико већих водопада од којих висина највећег износи приближно 55 метара.



Код Мартин Брода се одржава и традиционална Унска регата (међународна туристичка кајак регата) која је била прекинута почетком деведестих али је обновљена прије неколико година. Мартин Брод је познат широм Европе по рафтингу, спорту којем погодује немиран ток ријеке, тако да сваке године на Уну долаз спортиста из многих европских земаља. Уз Уну се, у непосредној близини Мартин Брода, налазе и неколико споменика културе као што су манастир Рмањ те Миланчева кула, грађевина из римског доба.

Други велики водопад је Штрбачки бук који се налази у Републици БиХ код села Доњи Штрбци, у непосредној близини Хрватске границе. Штрбачки бук се састоји од неколико водопада који су веома близу један другом а највећи је висок око 25 метара.
Фауна и флора

У ријеци Уни, према подацима риболовних друштава живи 28 различитих врста риба које знају достићи и преко 30 килограма тежине. Поред ријеке расте и готово двије стотине различитих врста љековитих биљака а ријетка биљка „унска звончица“ добила је има управо по ријеци Уни.




НАЈАВА ДОГАЂАЈА