Живећи у Београду годинама послије оног изгона из нашег родног краја 1990-их ријетко да је било неког крајишког дружења или пак дешавања, а да је било уљудно и да није било мјешавина туге и очајања. И када је тога било добро се наплаћивало. Сада већ далеке 2007. године док је интернет  био баук не само за Крајишнике већ и остале популације у Србији, више из непознанства исте родила се једна идеја која већ живи 13-та година. Управо то, Крајинада као скуп Крајишника који су би могли имати један излет, тј. дружење, а да није пука комерцијала или нека политичка ујдурма.

Од тада је прошло доста година, скоро ће и децениај и по... али по својој суштини је остала иста. Замишљено као дружење старих и упознавање нових људи... људи које спаја нека чудна нит... неки то зову судбина, неко носталгија... шта год како год драго ми је да наставља да траје и да Крајинаду чине пре свега људи, а не новац или простор.

*     *    *

Ове године смо имали низ техничких проблема у смислу да се на том мјесту где већ годинама одржавамо наш скуп умешали људи који имају и моћ и новац па је њихов догађај био далеко важнији од нашег. Покушавао сам ја то да изгладим колико сам могао данима раније али авај... догодине ћемо ту порадити неке превентивне мере.

Рано изјутра 13. јула 2019. била је субота устадох се око 06:00 сати или нешто касније... Док сам ја са оцем паковао голове на фићка, то је Прва дама паковала оно што ће нам требати на самој Крајинади, све оне ситнице које немаш тамо ни да купиш чак и да имаш милионе јер све ти је далеко.

Већ по традицији пре самог доласка на београдску Аду увјек буде потражња за пумпом односно компресором како би се лопта надувала. Једва су нам на једној руској пумпи изашли у сусрет, а ми смо у међувремену покупили доручак. У том походу на Аду јавља ми се Срки, већ прошло 07:30 који вели да је он већ на положају и да пита шта је ово?  Ни сам нисам знао шта да му кажем... Не бих да га разочарам, а опет му морам рећи истину. Зато сам у кратким цртама рекао да помери своју делегацију из Шида. Заправо они су стигли прије нас.

Ми на улазу морали платити нову тарифу улазнице и правац стандардна рампа гдје нас чекају као гладни вуци... Једва се ја успио објаснити да нам треба заправо улазак за кратко да могу да избацим све ствари итд.

Долазимо на поприште, кад тамо Срки са својим момцовима сабијен на оно место гдје смо ми давно почели наше. Беше ту још један момак који је чувао роштиљ за неке своје пајтосе. Тако да ми стадосмо и одмах је кренило избацивање ствари, а ја сам морао и да вратим ауто јер човек из обезбеђења је кренуо да опомиње и мене и још неке са оне стране ливаде.

Витезови из Шида ми дадоше захвалницу, мени испред Србског Светионика за помоћ око организације, тако је наведено.

Док се вратих намјештени су голови, а онда смо морали и наћи стабла за транспарент... ново мјесто наравно јер оно старо смо гледали "преко тарабе"... Некако одаберем нека два стабла и позовем пар Витезова да ми помогну, док је Прва дама чувала ствари. Касније је она била у потрази за кафом и то јој није било далеко. Долази већ и стари знанац Неле са другаром. Он је био и лане па је био одушевљен читавом идејом, тако да ове године право са арбајта код нас.

Прође неко вријеме, а Сркија поведох у оближњу велику трговину да види човјек како то изгледа пазаривање... а требало је и да се гура друга колица, што је био разлог приде. Нијесмо превише натоварили, јер нисмо ни очекивали гомилу људи, пошто је Петровдан као велика светковина нас Крајишника био дан раније. Покуписмо све оно у фићка и правац Ада назад. Сада нисмо имали пролаз код рампе, већ смо морали около... па је Срки био прави и алармирао узбуну тако да дођоше његови дечаци и један мајкан Стане па је то лако све пребачено.

Како је вријеме одмицало тако су људи полагано долазили, а ми смо распалили неког ногомета. Ја сам у тој првој партији био мало голман, мало ван терена јер је телефон стално звонио па ме Неле мењао.

Дође близу терена неки човјек... личи на човјека, висок, црн, смјешка се и вели мени: "Ђе си аветињо, ти си јоште жив?"... Хм, уштинух се да није какав сан. Није, није... то се Обровац воли шалити па ме тако завитлава.

Мало послије њега дође и Каја... Алимпије са руском снајком... и Беслаћ, али нажалост сам. Његова делегација је имала оправдани разлог што није могла доћи ове године.

Сви су се распитивали за Мићана... он је у то вријеме морао још да одради поштено својих осам радних часова. Али зато је Мика био на висини задатка. Донесе човјек кутију од злата од чича Болета... Мало људи је заправо знао шта се ту крије, а ја сам се задовољно смјешкао. Прва дама се бацила на посао и припомогао је Стане као прави домаћин, а не гост. Тако да њима све похвале за салату.

Болетова кутија је садржала вруће јањеће печење, и то исечено. Одмах се ваде паделе, посуде и све је било већ на столовима, само се послагало ко пасијанс. Знао сам ја колико већ гладних вукова пардон витезова имамо у екипи, па сам послужио за сваки стол по један пладањ печења и два салате... Ћутали су, нико ништа не прича јер се она јањетина за прсте лепи. Истини за вољу у Београду једино Болетово печење може у ранг са оним завичајим.

Из кутије се још вадило печења и служило... да се знаде како се код нас једе, није оне земичке ко у Швабији и сл. А јањац био прави ко да је из Пирота. То је после и Алимпије набацивао када се добро најео. Иако је извољевао да хоће и прасећине мало. Их...

На ногомету се добро показао један нови мајкан - Милутин, који је на друштвеним мрежама видио рекламу за нашу Крајинаду. Уме да добаци и добро потрчи тако да смо ми ову старију гарду Витезова почистили са 3:0... а онда изађоше и млађа гарда која је исто прошла са три комада, само су се они дуже држали...

Дође и Мићан најпосле и Маркан и Душко, па су и они се добро омастили за столом. Видео сам ја да већ сати одмичу, а и неки облаци се почеше навлачити. Извади Мићан конопац онај велики од десет метери па смо развули на сред велике ливаде. Знам ја како то већ иде, како људима привлачи се пажња. Прво је била једна екипа млађих витезова против наших клапаца, гдје су ови витезови побједили и честитке на томе. Додуше њих је било један више. Мучили се јесу, али су заслужено побједили.

Послије дођоше и наши стари знанци: рагбисти. Они у стандардној поставци а ми у никад горој позицији... јер цијела наша екипа је тешка ко њихове пола екипе. Могли смо ми да врдамо и да измишљамо, али није нам то својствено, тачније нећемо да због тих ствари губимо образ. Иако се унапред знао исход ми смо изашли на мегдан. Побједили су они и то убједљиво. Одмах послије тога су дошли и неки Јужњаци прекопута... они су хтјели на вучу конопца, тако да су рагбисти и њих почистили. Касније су наши дичаци играли са Јужњацима и поштено изгубисмо, уствари међу њихове редове се умјешео један другови и другарице из-из-из...издајник. Нећу да му спомињем име, али сви који су били знају.

Не знам да ли је послије било још вуче конопца, али довољно, сваком за наук. Ми ћемо догодине морати порадити на томе да дође озбиљна екипа. драго ми је што су нас обишли неки стари знанци: Марко и Милан... Е тај Милан Граховски је некада био предводник наше екипе која је побјеђивала рагбисте. Сада нажалост је окаснио, а и кукави да је раме нешто искилавио. Срећа прати храбре.

Са Миланом смо послије диванили нашироко и Првој дами паде на памет идеја исто ко и мени. Али о томе ћемо касније на акцијама Србског Светионика. Витезови одоше кући јер су од куће добили поруке да у западном Срему шиба велико невријеме. Рече послије Срки да су били задовољни са Крајинадом.

Али и нама се почеше мутити облаци око 18 сати... почеше и громови да се чују, видјели смо да се поново најављује олуја. Ух... нас Крајишнике стално испраћа некакава олуја. Али увјек послије олује долази сунце, тако да се надам да ће догодине бити сунчано!

Е да... догодине за наук свима четрнаеста Крајинада биће ПРВИ викенд јула, видећемо само дал ће бити субота или недеља, али мора бити први викенд.

Ето, захвалио бих се и овим путем свима који су дошли и који долазе на Крајинаду, без обзира на време и друге изговоре који већина налази... јер КРАЈИНАДА ЈЕ ТАМО ЂЕ СМО МИ!

Чуле
14.07.2019.
 

Имaтe вeликe поздрaвe из Суботицe, код нaс je исто вeлико слaвљe, пeвa сe игрa, тaкмичeњe у рaзним спортским игрaмa.Воjскa кувa воjнички пaсуљ, добро je рaсположeњe и вeлики броj људи сe одaзвaо.

Свe идe у хумaнитaрнe сврхe и рaдосни смо што другe усрeћимо и помогнeмо. Ajмо сви смо зajeдно Крajинaдa и Удрузeњe Личaнa сви смо ту jeдни зa другe, дa нaс видe дa нaс имa много.

Валентина Борјан
13.07.2019.
 

Фудбал је так дражесна игра. Презирем га и нисам га играо преко 15 година а данас сам допустио да ме господин прешједник наговори.

Изгледа да сам задобио озбиљнију повреду од оног једног јединог јебеног ударца у стопало. Сад кад се охладило, не могу више да станем на леву ногу.

Каја
13.07.2019.