Јуче 28. јула 2022. године навршило се тачно три деценије како је овоземаљски свијет напустио Јован Рашковић - Ћаћа од Крајине. Један од најмудријих Срба који су се појавили на нашој политичкој сцени у другој половини 20. вијека. Његов живот је био испуњен бројним догађањима, турбулентим временима и на крају крајева његова смрт никада није разјашњена до краја.
Родио се у Книну 5. јула 1929. године, тада варошици која је била жељезничко чвориште на прузи Загреб-Сплит... административно је потпадао под Приморску бановину југославенске краљевине. На книнским улицама је провео дјетиство, а волио је књиге да чита више него да гања лопте.
Када су Силе Осовине априла 1941. извршиле агресију и комадање Краљевине Југославије, он је побјегао у Кистање, које је тада било под италијанском окупацијом. Нижу гимназију је похађао у Задру. Пар година наког завршетка рата, тачније 1948. године одлази у Загреб гдје је наставио школовање. Тамо је паралелно студирао два факултета: Електротехнички и Медицински. Специјализирао је неуропсихијатрију.
Вратио се у родни крај те је постао директор Опште болнице у Шибенику 1959. године. Мало касније постаје начелник новог медицинског центра, такође у Шибенику. Његова каријера је ишла узлазном линијом, тако да је на многим семинарима, научним институтима и високо-школским установама био радо виђен предавач, како у домовини (Сплит, Љубљана, Загреб, Београд, Сарајево...), тако и у иностранству (Хјустон, Рим, Лондон, Праг...).
Такође Рашковић постаје члан Српске Академије Наука и Умјетности (САНУ), Удружења психијатара Италије, као и Чешке Републике. Остварио је сарадњу са многим угледним личностиме не само у Европи, већ и широм планете. Написао је мноштво стручних радова, публикација на тему психологије које је објављивао.
Средином осамдесетих година 20. стољећа Јован Рашковић је био једна од најхаризматичнијих личности јужнославенског простора.
Управо његова национална припадност је почела да смета хрватском екстремизму који је се након Титове смрти почео разбуктавати. Пропаганда из Загреба је била таква да све што је имало везе са Србима, Православљем и Југославенством морало је бити окаљано и маргинализовано.
Када је уведен вишепартијски систем у Југославији почетком 1990. године Рашковић је 17. фебруара у Книну, основао своју политичку партију Српска Демократска Странка. Книн постаје нови Пијемонт Срба у СР Хрватској у којој су се нацоналне тензије Хрвата и Срба подгријавале из дана у дан. Тог љета, Јована Рашковић је добио надимак "Ћаћа од Крајине".
Знао је да рат никоме не доноси ништа добро, а такође он је прозрео и презрео зле намјере тадашњег политичког руководства у Београду. Те године је објавио књигу "Луда земља", у којој је своја тадашња размишљања, па чак и предсказања описао. Говорио је на јавним скуповима да од њега нико не може тражити оружје, јер он то нема, а исто тако да не може своју "дјецу" водити на клање.
Из Чикага моји, знаш ти добро који...
Његова партија СДС је врло брзо постала покрет Срба који се морао супроставити државном тероризму и неофашизму које је предводио Фрањо Туђман и његова Хрватска Демократска Заједница. Штавише, његов сусрет са Туђманом је злоупотребљен на најгори могући начин, јер је хрватска сигурносно-обавјештајна служба у јавно објављеним транскритпама извукла само дијелове њиховог разговора, како би Рашковића компромитовала.
Средином 1991. године када је рат већ био пред вратима, пошто су већ почела оружана дејства и пушкарало се ноћу широм СР Хрватске која је имала преко 130.000 особа (паравојне формације) под оружјем, које је илегално увезено преко Аустрије, Мађарске и Јадранског мора.
Видјевши да је Рашковић миротворац, а управо су Туђман и његови "јастребови" сарадници знали да ће само ратом моћи отјерати велики број Срба из њихових домова, у Шибенику се "организује" петиција коју је потписало преко 30.000 Хрвата. Напушта Далмацију и долази у Београд. Ту је такође био под присмотром агената србске безбједоносне службе.
У прољеће 1992. у Сплиту Јавно тужилаштво подиже оптужницу против Рашковића због наводне умјешаности у ратне злочине, иако је он био далеко од ратишта и своје Крајине односно имао неког релевантног утицаја на тамошње прилике и дешавања. То му је према неким извјештајима нарушило здравље.
Увече 28. јула 1992. београдска боемска четврт је утихнула. Речено је свирачима да је у близини умро Јован Рашковић. Његова смрт није никада разјашњена. Многи аналитичари су казивали да је Јово сметао и хрватском вођи Туђману и Слободану Милошевићу, тадашњем предсједнику СР Србије. Званична обдукција је "потврдила" да је имао срчани удар.
Неколико година касније његови пријатељи су говорили да никада није боловао од срца.
Његова кћер Санда је такође била психијатар и ушла у политичке воде, али деценију касније. Она је пред рат била удата за Хрвата, али је тај брак изненада растурен, а многи сумњају да је њен муж био уцјењен од хрватских сигурносних служби. Изродила му је двоје дјеце: Дражен и Ана.
Са Матијом Бећковићем и Добрицом Ћосићем...
Санда се поново удала за познатог математичара Александра Ивића и на свијет донијела 1997. године сина Јована. Дјечак је растао под пажњом медија и често је цитирао свог дједа по коме је добио име. Буру је изазвала његова слика на друштвеним мрежама јер је младић објавио слику са љетовања из Далмације, написавши да је на србском мору.
Почетком 2022. године, дан по Јовањдану, из неког очајања Јован Ивић извршава самоубиство. Бар је тако званично саопштење. Мени је и то чудно, пошто је он сат времена испред новобеоградског солитера запомагао, а онда нетрагом скончао свој млади живот.
Гробно мјесто у Алеји великана на Звездари
Иако је много времена прошло од смрти Јована Рашковића и рата у авнојевској Хрватској у коме је прогнано из својих домова преко 650.000 Срба, блаћења одређених медија не престају. Рашковић је свакако био величина у сваком погледу, громада што би старији људи рекли, тако да њихове писаније којима добијају биједну плату њих чине још огавнијим.
Како вријеме буде пролазило, све више ће се увиђати колико је Јовин пут био исправан, а на нама је да пренесемо потомцима истину како о Јовану Рашковићу, тако и свим нашим страдањима, не само током деведесетих година 20. стољећа, већ и пређашњих епоха, да нам се та зла више никада не понове.
Написа: Чуле
29.07.2022.