Модерне технологије, популарни трендови диктирани епохом новог времена све чешће људе удаљавају једне од других, одузимајући им при-лику зближавања и сједињавања са заједницом којој припадају. Млади људи све теже се одлучују на брак, уз многобројна оправдања која истом не дају превише на важности.

Управо због тога, ретки су примери оних који се носталгично сећају времена у којима је дружење имало значајну улогу у животу сваког појединца, а брак остао Света тајна кроз коју су упркос искушењима која су се смењивала кроз све животне околности успели сачувати оно суштински важно - породицу. Свака животна прича, попут дуговечне брачне заједнице, носи бреме протеклог времена, а свако ново искуство произишло из истих, немерљиво је и драгоцено попут добро сроченог поучног штива.

            У селу Љубач, неколико километара удаљеном од Книна, на крају неасфалтираног пута примамљивог тек љубитељима далматинског крша и камена, живи брачни пар Марјановић. Скромни породични дом окружен нетакнутом природом, удаљен од градске буке, али и близине првих комшија, место је где се увек са радошћу дочекују гости, са истакнутом сетом прича о прошлим временима, а сваки разговор завршава звуцима уштимоване хармонике Нике Марјановића.

ВИШЕ ОД ПЕТ ДЕЦЕНИЈА БРАКА

            Марјановићи су у браку већ 53 године, више од пола века негују заједницу кроз коју су се смењивали добри и лоши дани, плодне и сушне године. Живот су, кажу, почели градити у време када су животна правила у селу захтевала много одрицања, а љубав била једини покретач довољан да покрије сваку жртву. Није било лако, присећа се Ђурђија, али су међусобно поштовање и породица увек били на првом месту.

- Са деветнаест година сам, као прва снаја, дошла у ову кућу. У многочланој фамилији тада, у условима који су данас незамисливи млађим генерацијама, у дому где је уместо светла горела свећа или петролејка, прихватила сам дужност жене и домаћице. Од мене се очекивало да устанем ујутро док сви остали спавају, наложим ватру и спремим доручак, преузмем све послове у домаћинству како бих показала поштовање према старијим укућанима.

Није то био случај само у нашем дому, то је био саставни део тадашњег живота сваке младе жене након удаје. Живело се тешко и оскудно, неупоредиво сиромашније него данас, али је било и боље и лепше. Оно чему су нас учили родитељи био је највреднији дар који смо носиле са собом, поштовање и љубав коју смо настојале уткати у ново окружење, надоградити кроз стварање сопствене породице. Данас се траже неке друге вредности и зато смо, нажалост, изгубили компас при сагледавању приоритета, присећа се Ђурђија.

МЛАДИ ДАНАС ПРЕСКАЧУ СИТНЕ СТЕПЕНИКЕ ЖИВОТА

Живот у селу није наметао поделе, оне су биле истицане искључиво природним процесом опстанка. Жене су биле мајке, домаћице, раднице у фирми и на пољу, мушкарци глава породице, очеви и домаћини без уступака у било којој улози. Само таквим начином функционисања могло се напредовати, стварати породицу без обзира на околности, без осврта на потешкоће или несугласице које су у готово свакој заједници биле саставни део живота.

- Нису се свекар и свекрва увек слaгали са нашим одлукама. Били смо млади, волели друштво, повремене одласке на сајмове, лети би отишли до мора на купање. За њихово време то је било превише слободно. Ипак, у здравој породици увек се нађе компромис, па чак и када је за њега потребно више времена и толеранције. Мој Нико је свирао хармонику, са својим музичарима обишао читаву државу, а ја сам га, и поред свих обавеза пратила кад је то било могуће. Ако човек нешто истински жели онда за све нађе времена, породицу, посао, пријатеље, то га испуни љубављу и мотивише да буде бољи, кориснији себи и другима, кроз своја искуства саветује Ђурђија

            За време последњег рата Марјановићи су остали у свом стану у Книну. Сећања на те дане и данас су свежа, страхове за најближе само су потиснули, али о искушењима са којима су се у том периоду сусретали данас не желе причати јер, како кажу, увек су само позитивно и са вером гледали унапред, остављајући све ружне ствари за собом. То је оно што их је сачувало и оснажило, због чега су данас срећни и захвални на свему што имају. Осврћући се на времена прошла, Нико најчешће прича о данима дружења, прелима која су људе спајала, малим поводима за велика весеља и потреби за живом речју која данас све више губи на значају.

ХАРМОНИКА КАО ПОЗИВНИЦА

- Готово да нема дана да кроз сећања не оживљавам те старе успомене. Оженио сам се из љубави, у љубави створио породицу, са љубављу радио сваки посао и никада се ни због чега нисам покајао. Свуда сам стизао са својом хармоником, звали су нас на све стране, сваки најмањи успех у животу људи су знали прослављати. Некада се знало добро зарадити, некад није било новца, али је задовољство увек било изнад свега. Делили смо туђе радости, учествовали у њима, веселили се туђим успесима. У зимским данима друштво се окупљало, причали би, смејали се, шалили једни на рачун других и то нас је некако хранило. Нема тога више.

Људи су се учаурили, заокупили својим проблемима, удаљили једни од других, нико више времена нема ни за кога. Ја разумем незадовољство младих генерација због недостатка посла, неке материјалне сигурности, али не и њихове потребе да се искључиво тиме воде, постављајући себи за циљ неке високе животне стандарде прескачући ситне степенике живота.

Ако човек зна шта жели, и ако је захвалан на малим стварима које већ има, онда ће пут ка остварењу, ма какав био, имати смисла и бити подношљивији. Никада није било лако, није ни данас, али бојим се да ће бити још горе, јер поделе, завист, љубомора и отуђеност не могу водити ка нечем добром. Ми смо данас у познијим годинама, удаљени од комшилука, пријатеља, некадашњих колега, али опет срећни јер имамо једно друго.

Деца су далеко, али су жива и здрава и то нам је најбитније. Сваку прилику за дружење и даље користимо, одазовемо се кад год нас неко позове у госте, јер човек није рођен да буде сам, и свака секунда смеха, свака лепа реч може бити лековита, кроз уздах изговара Никола, док свака његова реч носи тежину поткрепљену сузом, која на тренутке замути поглед.

МАТЕРИЈА ЧОВЕКА НЕ УСРЕЋУЈЕ

У браку, као и у животу, увек има и добрих и лоших дана, и све је попут плиме и осеке, кажу Марјановићи, али за оно што је вредно и суштински важно човек се мора свакодневно борити. Данас, када им деца живе стотинама километара далеко, а село је након рата опустело, имају једно друго, успомене којих се радо сећају, и пса љубимца којег са љубављу гледају као трећег члана породице. 

            Ведрог духа, оптимистични у свакој прилици, жељни само дружења и увек радосни када се укаже прилика да живот обогате новим сусретима, познанствима, људима. Ништа материјално човека не може трајно усрећити, богатство је човеку оно што има, осећа, носи у себи, оно нематеријално што свету од себе дарује.

            И док, као већина становника далматинских села, до свог дома немају асфалтног пута, ни водовода , ни мноштво других „привилегија“ модерног доба, ни једном речју не одају утисак да им баш то недостаје. Да је здравља више, не би било на одмет, али не кукају, не жале се, не траже од других оно што им не могу дати.

            Добронамеран посетилац, са врата дома Марјановића, ако којим случајем одбије понети теглицу слатког од смокава, сок од дрењина или пржене Ђукине бадеме, засигурно неће отићи „празног срца“. Шачица мудрости,  ведрог духа, осмеха, шале и добрих жеља неће изостати, а то је оно што нам, на жалост, и даље највише недостаје.

Васка Радуловић
Извор бр. 137.
2.3.2016.