Др Љиљана Милинковић рођена је 22. јуна 1947. године у Бршадину (општина Вуковар), као прво од троје деце у земљорадничкој породици од оца Славка и мајке Јелисавке.

Из породичног албума - 1963.

Основну школу, четири разреда завршила је у родном Бршадину, 5. и 6. разред у Осијеку, а 7. и 8. разред у Винковцима са одличним успехом. Ту је наставила и гимназију, где је била ђак генерације.

Уписује Електротехнички факултет у Београду 1966. године (смер: Техничка физика), где је дипломирала и запошљава се маја 1975. године у "Лабораторији за физику 010" у Нуклеарном институту Винча, надомак Београда. Радила као научни сарадник на пројектима изградње Акцелераторске инсталације „Тесла“ код професора Бранка Лаловића.

Током свог боравка у Италији 1982-1984 на Националном институту за физику у Милану, радећи са цењеним стручњаком проф. др. Ф. Ресминијем постала је врстан стручњак у области акцелераторске физике. Вратила се у Винчу да настави свој рад на циклортонима.

Затим је ново усавршавање уследило 1988-1989. у Ванкуверу (Канада), на познатом Истраживачком центру „Тријумф“, где постиже одличне резултате, што јој је омогућило репутацију светски признатог стручњака у области ценрталног региона циклотрона. Поново се вратила у Београд на научни Институт „Винча“.

Докторирала је маја месеца 1991. године на Природно-математичком факултету у Загребу на тему „Компјутерско моделирање динамике циклотронског снопа“, код проф. др. Владимира Паара. Основу за свој докторски рад стекла је током боравка у Италији. Њена докторска дисертација је доживела велики успех у свету. Резултати њеног рада објављивани у реномираним светским научним часописима и нашли су примену у пракси (инфлектор за медицински циклотрон) у Ванкуверу, на шта је сама др Љиљана била поносна.

Сматра се једним од зачетника акцелераторске физике у бившој Југославији, дајући тиме оргоман допринос.

По природи др Љиљана била је весела и племенита, а за колеге изузетно поуздана и вредна.

С киме год да је долазила у контакт остављала је утисак топлине и пријатељства. Током свог живота увек је помагала своју породицу, наручито у тешким временима ратова, разбијања СФРЈ и санкција с' почетка деведесетих година 20. века.

Надгробни споменик - 2005.

Умрла је изненада 23. јануара 1995. године у Београду, а сахрањена два дана касније у родном Бршадину.

Њеном вечном испраћају су присуствовали поред рођака и пријатеља и њене колеге из Београда, односно Института "Винча".