Ретко ко, а први ја нисам очекивао да ће Дочек Српске Нове године у Овчи, ресторан Завичај бити тако добар. Разлога је више, али ајде да кренемо редом... Наш амбасадор Мића Прелџија је данима звао људе да се иде на тај дочек тамо у Овчу.
Ко вели, свима је некако близу. Иначе Мика армоника је то доообро приметио. Раније сам ја био координатор свега тога, али ситуација се последњих 2.5 године радикално изменила. Па је газдарица тражила да се иде тамо. Али не жалим се.
Почетак добрих дешавања за јучерашњи дан је мој, а и још пар весељака одлазак на рођендан једне наше чланице. Не смем, стварно не смем да кажем који... јер ће бити иза ушију.
Мада је она тврдила како неће бити ништа посебно, како да јој не купујемо поклоне, ааалиии, када су наши рођендани она исто купује нама поклоне, па је ред да то сада вратимо. Пошто знам шта она воли да једе, тачније да се заслади, то сам и купио.
Куцам ја на капију, али не отвара слављеница већ газдарица, и ту се ја обрадовао али слављеница протествује. Већ са врата ме питала "где ти је оружије А3350" (онај што има домет 500 метара)... Па није ту, остао у фићку, велим ја, нисам ни мислио да је сада потребан. Јесте, одговара она... Ајде тркни по њега. Ето ме назад за 4 минута, а успут срећем једну цурицу са Баније. Она фина и добра, још се сетила да је слављеници рођендан.
Елем, одмах смо добили торту, чипса, сокова, а неки и чаја. Дођоше и остали гости, па је било и сликања. Ако слављеница буде вољна можда и окачи нешто.
Ту смо се раздиванили и већ је дошло 17 сати, када су они морали отићи на пробу, а ја сам остао да надгледам и успут помогнем газдарици око вечере. Она вели да то није био "тест", али ја јој то не верујем. Са пробе се враћају две цурице и то личанке невероватно доообро расположене.
Смешкају се као да су биле код Ланета Гутовића. И онда једно маратноско спремање, зашта је ова плава личанка мене убеђивала да сам срећник и да постоје и гори случајеви, односно да се друже спремају. Ма јеее лиии, одговарам ја.
Понавља се стара праска, па смо 30м од зграде били "спремни". Седамо у фићка и лагано идемо ка Овчи, нико нас не јури, а и место нам је тамо резервисано. Шта више није нас Обровац зивкао као ономад у Крњачу када смо ишли "да нема више места"...
Дођосмо у ресторан, који је иначе био сакривен иза неке пекаре, која баш носи симаптично име. Код цркве се паркирали фићка, а онда у ресторан. Улазимо, а оно већ солидно попуњено... и не само то, читава једна бригада се послагала за један велики сто... 20 чланова КУД Крајина. Да не би ту правили гужву, одмах поред је стол нашег делије Мићана, будућег крајишког зета.
А ови Далматинци, да не кажем шолци, направили сепарацију... Одмах смо им покварили планове и спојили столове. Они су поред себе имали зетка, кога су вероватно "тестирали", пошто млада ошла у родни крај. А овај делија се добро показао, вели ми после Обровац.
Стиже и пићенце, "мало вино мало вода, све се љуља осим пода". Само што је музика у почетку била гранд боранија, и то прегласна, па смо седели и дописивали се
Мења се музика, мења се и подијум, од празног постаје пун! Дивномир узима микрофон и почиње да пева. Пошто је било то све у касне сате 13. јануара, а мени није промало то да се казаљке поклопише - поноћ!!! Хватам микрофон и почиње одбројавање... 10, 9, 8 , 7... нулаааа!
Ајме људи, па уђосмо у ПРАВУ НОВУ ГОДИНУ! Љубљења било ко на свадби, а и жеља за здравље, посао, љубав, брак, ђецу, паре... После је Миленко ухватио микрофон, и пре певања добио је аплауз... Почиње "Сећам се као да гледам, бака ме у цркву води...", ретко ко ту остане равнодушан.
Певао је и "Нема раја", "Нека ори, ори Буковица цијела"... Па онда "Еј да ми је видјети Плитвице"... Иначе, преко Дивномира су неки чланови КУД-а наручивали песме за нашу слављеницу, што је она испратила веома сентиментално.
За микрофоном је била и "лепа Милица", која се стално примицала овом нашем бећару, а овај бежи од ње ко да ћемо га оженити. Па куд он, ту и она Мићан се стварно потрудио да то буде како ваља... али овај клапац ко зец! Једино што морам похвалити код њега јесте смањење цигарета, само је 4 запалио, а Дадо није ниједну! Е то су прави људи, алал им вера! Пуна кафана... дим... нормално је да се човеку приспава, али то неки злоупотребљавају и још зезају... Вратићу им, већ на следећој журци.
Занимљиво ми је било и плесање у паровима... до јуче хука и халабука око тога... А синоћ као да ништа било није. Милина.
Лички змај ће морати под строги надзор. Прво је љутио Мићана, а после и мене. Како смо смирили Јову Прелџију, тако ћемо и њега!
Е већ када је прошло пола 4, свима је било јасно да је време за покрет, без обзира што сутра не радимо... Додуше само један бећар ради, али за њега не бринем... снаћиће се он већ.
Ови клапци из Далмације дошли бусом, а за назад нису имали ништа резервисано од превоза, није ми било да их оставим тамо. Питао сам Класнића за његово бројно стање, али он вели следеће:
- "Овамо сам довезо 6, а за назад исто толико ако не и више".
Онда смо ми били ти који смо назад возили 6 у ауту. Најважније је да се нисмо у оним гудурама изгубили. Срећно и лепо стигли, иако је некога чекало и намештање креветића.
Читамо се...
Написа: Чуле
14.01.2013.
Било је баш лепо, фино друштво и дружење.... Мада опет не можеш некима удовољити.... дође лепа Милица пева некима за сто, а они бегају.
Мића Прелџија
17.01.2013.