Када су у јануару у ове године, супружници Илија и Кристина Бјелобрк најближима саопштили своју одлуку да напусте Републику Србију и преселе се у Илијине родне Цивљане, наишли су на подељена мишљења – од подршке и разумевања, до неразумевања и неодобровања.
Док су једни разумели њихову жељу да живе у миру, окружени природом, други су сматрали да им Србија ипак може понудити више за пристојан живот. Но, пресудна у свему била је ипак њихова одлука – да не буду „робови“ великих градова већ господари својих живота.
Потиснута сећања на избеглиштво
Илија је Цивљане напустио са нешто више од седамнаест година, у колони чувеног августа 1995. године на трактору са двадесетак комшија, мајком, дедом и баком. Пет – шест дана, колико је трајао њихов избеглички пут, некако су потиснути у његовом памћењу, али се сећа границе са Србијом када је први пут, после толико дана, заспао, и буђења у Бановцима код ујака.
– Свих тих дана и догађаја из тог периода нерадо се сећам. Памтим само тај тренутак када је, на граници са Србијом, ујак дошао по нас, а ја заспао као мало дете. Следеће што памтим је буђење у Бановцима, у ујаковој кући. Ту смо неко време и остали, али смо се временом опет расули на све стране: мајка и брат код стрица у Батајницу, деда и бака код рођака у Калуђерицу, а ја сам остао код ујака. Све је то дуго трајало, сналазили смо се док нисмо направили своју кућу у Бановцима – присећа се Илија.
Први долазак није указивао на повратак
У том периоду, као ни годинама касније, Илија није размишљао о повратку у своје родно село. Године су пролазиле, смењивали послови, прилагођавало новом начину живота, а родна кућа и Цивљане остајали у неком „другом плану“. Први пут им се Илија вратио 2007.године, али ни тада о повратку није размишљао.
– Први пут сам дошао, заједно са баком, 2007. године на недељу дана. Кућа је, у међувремену, једним делом обновљена, али је све било некако пусто, тужно, јадно. Нисам тада ни помишљао о повратку, али сам почео све чешће долазити, бар два пута годишње по неколико дана – искрено ће Илија.
Крајем 2016. године Илија је упознао Кристину, рођену у Земуну. Након пола године забављања, она је изразила жељу да упозна његов родни крај. У априлу наредне године заједно су дошли у Цивљане, а онда је и Кристина изразила жељу да ту дођу живети.
И Кристина би се „вратила“
– Када сам први пут дошла било је пролеће, природа је почела да се буди, листа, све је било зелено и одисало неком свежином. Свуда уоколо извори питке воде, а Илија се потрудио да ми у тих пар дана, покаже све природне и туристичке потенцијале овога краја. Мени је све то било прелепо, а како сам и раније размишљала о одласку из града негде на село, схватила сам да бих баш овде могла живети – каже Кристина.
О тој могућности, додаје, Илија је причао од када су се упознали, а изгледа да је само њен пристанак недостајао да се на то одлучи. Данас се, са смехом, обоје присећају Кристинине изјаве како би се и она „вратила“.
– Рекла ми је тада : „И ја бих се вратила“, па како да се вратиш кад ти овде никада ниси живела, нити си одавде одлазила – и даље се на тај рачун шали Илија.
Исте године Илија је дошао да „припреми терен“ за повратак, крунисали су своју везу браком и за нови, заједнички почетак изабрали Цивљане.
Градску гужву заменили миром у селу
Средином јануара, овај пут у зимском периоду, дошли су да остану. Нису их баш сви подржали у тој одлуци, али се на то нису превише ни освртали. Знали су шта желе и како замишљају наставити свој живот, далеко од гужве и градског темпа живота. Узевши у обзир да је Кристина рођена у Србији, било је очекивано да њени нису били одушевљени ћеркиним избором о селидби у готово пусто далматинско село.
– Па и није било баш тако. Чак су више његови бринули и теже прихватили чињеницу да се селимо овамо него моји. Мој отац је, у свом радном веку, имао прилику обићи ове крајеве, отприлике је знао где идем и подржао је мој избор. Сестра и зет су ми били највећа подршка и то ми је баш значило. Ја сам имала жељу да живим са њим тамо где ћемо обоје имати свој мир, где нас неће будити телефони и градска гужва већ природа и животиње које јако волим.
Он је био запослен у једној француској фирми која запошљава 400 људи, на добром положају, а ја сам дванаест година радила у угоститељству. И једно и друго замориле су те обавезе, људи, константно и свакодневно звоњење телефона и то су били неки од пресудних разлога који су убрзали нашу одлуку – искрено ће Кристина.
За почетак, кажу, планирали су само да купе овце које ће им, у почетку, бити одскочна даска и извор прихода, док не виде како ће се ствари даље одвијати. Првих пар зимских месеци протекли су им у сређивању папира, пријавама, документацији, па нису ни осетили како време брзо пролази. Потом су купили 150 оваца и започели баш онако како су и планирали, полако – корак по корак.
– Било је, у почетку, пуно обавеза, од сређивања те папирологије која захтева доста времена па до чишћења куће, окућнице, подрума, припрема штала за животиње. Онда смо набавили овце, а недуго након тога отворила ми се могућност и да радим у кухињи једног хотела у Книну. Иако нисам намеравала тиме да се бавим, прихватила сам из разлога што нам је потребан приход који, још увек, нисмо почели остваривати од сточарства. Уз то, да би се озбиљно бавили овим послом, неопходно је да имамо и одговарајуће штале за животиње јер ове које имамо сада на коришћење смо добили од рођака. Тако сам ја почела да радим, а Илија је преузео већи дио бриге о животињама – каже Кристина.
Ништа осим породице из Србије им не фали
У новим пословним обавезама, за сада, обоје су се, кажу, одлично снашли. Кристина ради у малом колективу који добро функционише, док Илија сам себи одређује радно време. Прво се, каже, добро наспава, попије каву на свом балкону са погледом на Динару, а онда пусти овчице на испашу. Пар сати ујутро и опет пар сати поподне истог посла. Тај мир који има, истиче, ни за шта не би мењао. Изузев породице, из Србије им ништа не фали.
– Овде стварно имамо све, и посао који смо хтели, и здрав живот, чист зрак, изворску воду, све што нам треба да лепо живимо, у миру и без превеликог стреса. Једино што ми недостаје је сестрина близина, породица, али имамо интернет па се и са њима можемо чути у сваком тренутку. Недавно нам је мој отац био у посети, затим наши заједнички пријатељи који су били одушевљени свиме што су овде имали прилику видети. Уверили су се како је нама стварно лепо и колико смо задовољни.
Када се пожелимо града, куповине, људи, или једноставно да одемо у биоскоп, седнемо у ауто и за сат времена смо у Шибенику или Сплиту. Најбитније је да човек преломи кад је незадовољан, да одлучи шта жели и да све од себе да, да у томе истраје. Посла има, нарочито у селу, само кад човек жели да ради и кад је спреман на одрицање зарад неког циља који себи постави. Ко каже да посла нема – тај најчешће и не жели да ради. Само да је људи више, млађих породица, деце – закључује Кристина.
Планови се роје
Како су још увек на почетку, немају превеликих планова, бар док не изграде објекте који су им неопходни за проширење посла. Након тога, размишљаће о већем сточном фонду, мини сирани или неким другим облицима домаће производње. Туристички потенцијал читавог краја обоје сматрају неискоришћеним, иако до оближњег врела Цетине сваке године прође велики број туриста.
Уколико неко буде имао „слуха“ да поради на томе, била би то добра прилика за још неку, млађу повратничку породицу, или како каже тридесетогодишња Кристина : „Прилика да људи овде долазе живети и радити, а не само остарити и умрети“.
Васка Радуловић
Извор: Срби.хр
25.09.2018.