На месту где се невидљиво сједињују Буковица и Равни Котари уздигла се Бирбирска Главица, место дубоких корена и камен међаш нашег националног и духовног постојања. На свега десетак км од мора, ово чаробно место чува сакралну баштину далматинских Срба, а храм Св. Јоакима и Ане подигнут 1574. године само је један од духовних бисера ове древне апостолске земље.

- Црква Светих Јоакима и Ане налази се на Бирбирској Главици, а сама Бирбирска Главица уз град Скрадин у шибенском залеђу. Црква је по нашим сазнањима настала 1574. године јер других историјских нисмо имали све до недавно када смо кренули са превођењем турских докумената из тог времена. Испоставило се да су подаци тачни, јер се поклапају са записима Турака из тог времена када су дошли овамо и забележили постојање православног храма. Читава Бирбирска главица је сада једно велико археолошко налазиште на којем је могуће пратити више цивилизацијских слојева, а како се налази баш на том локалитету, црква је данас заштићени споменик културе, упућује на историјске чињенице протојереј Ђорђе Веселиновић.

ВЕЗА СА НЕМАЊИЋИМА

Бирбирска Главица је нераскидиво везана за светородну лозу Немањића, а односи православних из Бирбира и манастира Крке историјски су утемељени вековима уназад, јер историчари сматрају да је мисао о подизању манастира Крке зачета управо на Бирбирској Главици, у молитвама Јелене Шубић.

- "Само Православље на Бирбиру вероватно датира раније и од настанка саме цркве. Познато је да је царица Јелена, сестра Цара Душана, удала за далматинског великаша Младена III Шубићам а по предању на самом Бирбиру је постојала дворска црква краљице Јелене у којој су такође према предању са њом дошли монаси из Свете земље - Јерусалима, где се истиче име оца Рувима, који је био Јелених духовник. Рувимово и Јеленино име такође се везује и за подизање оближњег манастира Крке који датира из 1450. године. Све то нам указује да Православље на Бирбиру вишевековно. Када говоримо о српском Православљу, а ако узмемо у обзир да је читава Далмације била под управом Цариградског патријарха изглед и распоред кућа на Бирбиру указују на грчки тип града. Сама црква Св. Јоакима и Ане почива на једној античкој хришћанскох богомољи: Најновија истраживања указују на грчку богомољу која је служила као малоузеј, уместо укопавања неке великашке породице која је ту живела. Следећа фаза градње, након што је та црква опустела јесте данашњи храм Св. Јоакима и Ане", објашњава отац Ђорђе.

На Бирбирској Главици, досадашњи археолошки радови указују на постојање неколико цивилизационих слојева али и неколико конфесионалних слојева. С обзиром да се на овом месту кроз историју укрштају и на својствен начин преплићу Православље и Римокатолицизам, Срби и Хрвати, за које је Бирбирска Главица подједнако важна.

- "Ако причамо о хришћанској цивилизацији она је овде била источног типа. Турци су својим доласком водили прецизне записе, те су навели и неке фрањевачке редовнике, дакле католичке конфесије. То, донекле указује да је Бирбирска Главица била конфесионо измешана, али трагови Православља сежу у далеку прошлост".

БОРБА ЗА ПРОШЛОСТ

Турци Османлије су у својим дефтерима забележили постојање православног храма Светих Јоакима и Ане на Бирбирској Главици 1574. године, што би свакако могло значити да је православни храм на овом месту постојао у ранијим временима.

- "У извесној мери имали смо, не могу рећи проблема, али много различитих тумачења. Ако нема адекватних историјских извора, онда тај простор остаје остварен за разне спекулације. Свака конфесије има да смо се у одређеној мери нашли притиснути тумачењима онога што се у прошлости дешавало, па су нам постојање наше православне цркве и уопште Православља на овом простору, хтели померити у 18. век. Добра ствар, поред турских дефтера, јесте једна међународна сарадња између Завода за заштиту споменика из Шибеника, Музеја археолошких  споменика из Сплита и Археолошког музеја из Сиднеја (Аустралија), који су уз дозволу и благослов цркве извршили истраживања непосредно уз сам храм, али и у самом храму, како би коначно ставили тачку на нагађања и доказали да се црква Св. Јоакима и Ане директно наставња на некадашњи грчки малоузеј", каже Веселиновић.

ВЕЛИКИ ТУРИСТИЧКИ ПОТЕНЦИЈАЛ

С обзиром на археолошку привлачност Бирбирске Главице и њену несвакидашњу природну лепоту очекује се пораст туриста који би на овом месту, као ретко где могли дотаћи минулих векова.

- "Ископавања у храму и испод њега почела су пре две године. Највећи део посла у унутрашњости урађен је у том периоду, када је подигнут и комплетан под на дубини преко три метра, како би се установила архитектура доњег објекта. Радови су још увек у току и у плану је да се у договору са нашом црквом тај простор прилагоди за комерцијалне сврхе, где рачунамо на већи долазак туриста који желе видети те археолошке слојеве и упознати цивилизације који се из истих могу исчитати, те их презентовати на адекаван начин, објашњава Веселиновић.

Бирбирска Главица без икакве сумње припада источнохришћанској традицији, о чему најбоље сведоче археолошки и архиектонски трагови, који нас воде ка источном стилу градње, а податак да је ово било под јурисдикцијом цариградског патријарха непогрешиво осликава ово подручије као део источне хришћанске цивилизације. Богато и велико православно гробље које се налази непосредно уз храм несумњиво говори да су Срби на Бирбирској Главици и припадајућим селима присутни најмање још пет векова.

ПОСТОЈБИНА МАНДУШИЋА ВУКА

Осим дубоких веза Бирбирске Главице и манстрира Крка који су историографији добро познате, постојала је такође спона манастира Драговића са Бирбирском Главицом. Због страха од турских власти и њихових одмазди и терора, монаси манастира Драговића обновили су храм на Бирбирској Главици храм Св. Јована Крститеља и на овом далматинском подручију наставили током 17. века свој монашки живот, обогаћујући духовним радом живот на Бирбирској Главици, на којој су се тада ондашњи православни Срби.

- "Знамо за тај историјски период у којем су се често померале границе између турске царевине и Млетачке републике, зависно од договора или војне надмоћи. Почетком 17. века монаси манастира Драговић поново су се нашли под турском влашћу, а не желећи да опет доживети искуства која су имали раније, прелазе на простор Млетачке републике. Млечани им дозовљавају да населе подручије Бирбира и како стоји у тој дозволи, стару грчку цркву Св. Јована Крститеља поново обнове и прилагоде потребама својих богослужења- Како знамо и начин монашког живота претпоставља су ту били и помоћни објекти у виду конака, капеле, што опет указује на постојање православног манастира, потврђује отац Ђорђе.

Личност Никодима Бусовића, који је православном црквом у Далмацији управљао од 1693. до 1707. године посебно је везана за Бирбирску Главицу. Једно време током епископске власти Никодима Бусовића, управљало се управо са Бирбира.

-  И данас постоји у народу прича о Бусовића Кули коју нам је сад тешко лоцирати. Кула, не као кула, већ као кућа у којој је живео. Тамо где је био епископ била је и црквена управа, што нам директно указује да се једно време соловало баш са Бирбира.

СРБИ БИЛИ ВЕЋИНА

Према попису становништва из 1991. Срби су били апсолутна већина, са преко 94%. И остала села подно Бирбира била су настањена српским становништвом, којих је после последњег рата знатно мање. Храм Св. Јоакима и Ане део је јединственог археолошког комплекса на Бирбиру, а циљ православних у Далмацији јесте да се сачува и да се оспособи за богослужења.

Поред овог храма налази се и звоник, који је саграђен знатно касније. У непосредној близини Бирбирске Главице рођен је чувени српски ускочки војвода из 17. века Вук Мандушић, који се прославио својим чојством и јунаштвом, а кога у Горском Вијенцу, Петар Петровић Његош описује: "А у руке Мандушића Вука свака пушка биће убојита".

Мандушић је ратовао у службуи Млетачке републике против Турака, а у млетачким изворима се помиње као Моролак - Влах, како су тада Млечани називали Србе. Са својим четама продирао је у турску територију и погинуо је у Далмацији 1648. године, недалеко места рођења.

Туристички потенцијал Бирбирске Главице је огроман, а с обзиром да су на овом месту дубоко уткане тековине православних Срба, ово место би се могло више афирмисати. Православнима ван Далмације ово место је мало познато као духовно и национално благо, које крије ово чаробно место. Све своје посетиоце оставља без даха. С обзиром на потенцијал Бирбир ни у једном времену није имало статус који заслужује. Бирбирска Главица крије још многе тајне. Поред храмова Св. Јована Крститеља и Св. Јоакима и Ане, о чијем постојању сведоче бројни историјски подаци, према предању постојао је још један православни храм - дворска капела краљице Јелене.

Васка Радуловић
Извор бр. 175.
13.09.2017.