Град Обровац налази се на реци Зрмањи, дванаест километара од ушће ове реке у море. Развио се на раскршћу путева подно планинских прелаза из Лике у Далмацију, као средиште Буковице. Његов саобраћајни значај је знатно опао изградњом аутопута Загреб - Сплит.
 
На подручју града Обровца налазе се насеља Жегар, Богатник, Каштел жегарски, Комазец и Надвода, Билишани, Голубић, Горњи Карин, Крупа, Мушковци, Обровац и Зеленград. У писаним исправама Обровац је први пут поменут 1337. године. Турци га заузимају 1527. док 1647. године обровачку утврду и насеље подно ње заузимају и разарају Млечани.

Сердар Стојан Јанковић 1687. године, трајно протерује Турке из Обровца, док 1848. обровачка општина, као прва међу далматинским општинама, упућује захтев бану Јелачићу за сједињењем Далмације и Хрватске.

Православне светиње у Обровцу постоје, забележено је, још од седамнаестог века, а садашњи православни храм у срцу овог града саграђен је у новије време, тачније 1906. године.

Нема много сачуваних историјских података, који би историографски посведочили о вишевековној постојаности православних Срба у овом граду, јер су историјска дешавања условила да овдашња православна заједница одувек буде изложена страдању. Због тога ће многе историјске чињенице, личности и догађаји остати заувек скривени и несазнајни.

– Првобитни храм, који се налазио негде на месту данашњег храма, саграђен је 1682. године и неколико пута је дограђиван и прошириван. Садашња црква потиче из 1906. године у време када се православна заједница у Обровцу ширила па се, самим тим, јавила и потреба за већим местом сабирања православних верника. Јако мало је архивских података и докумената који сведоче о том старом храму, који се овде налазио, али, на жалост, није много докумената сачувано ни о настанку, изградњи и свим осталим подацима везаним за данашњи храм.

Оно што знамо по предању, и што нигде није записано, јесте и то да се сматра како се на месту данашње порте храма некада налазило и православно гробље које је касније измештено на другу локацију и данас је то градско гробље. Од старог храма, сада су видљиви само стари камени остаци некадашњих темеља и камени бунар који се још увек налази у порти, а датира из тог периода – објашњава свештеник Слађан Тубић, сада већ бивши парох обровачке парохије.
 

Звоник још увек није у функцији

Православни обровачки храм тешко је страдао у протеклом рату, баш као и народ који се у њему окупљао. У обровачком храму, због поменутих ратних и поратних околности, остало је јако мало драгоцености, које су под сводовима овог храма некад љубоморно чуване. Баш као и недовољно позната историја овог храма, тако су и многе драгоцености заувек изгубљене.

Ипак, највећа драгоценост обровачких Срба одувек је била вера, а овде се преноси предање о поштовању Свете Петке, коју су заједно поштовали и још увек поштују и православни и римокатолици.

– У последњем рату храм је гранатиран, негде око 1994. године. Погођен је звоник па је предњи део храма, заједно са кровом, касније био комплетно урушен. Након рата, држава Хрватска је одобрила део средстава за обнову, а пређашњи парох је тим средствима обновио кров и фасаду цркве. Накнадно је уређена и унутрашњост цркве која је данас у добром стању. Највећи проблем имамо са звоником на којем још увек једно звоно није у функцији.

Црквена општина обровачка некада је заиста била богата. У то време многе породице су доносиле и прилагале богате дарове својој цркви. Зна се да су овде постојала два велика, сребрна кандила од којих смо једно недавно вратили и многе друге, вредне ствари. Овде се налазила и икона Свете Петке која се, како некада, тако и данас значајно поштује у овом крају, и када се ради о православнима, али и римокатоличким верницима. Неке од драгоцености које су преживеле ратове и страдања, сачуване су у музеју у Задру. Оно што се у храму налази, а датира из времена настанка храма, јесте иконостас и иконе Рођења Пресвете Богородице из Билишана, и два кандила која сам већ поменуо, а која је даровала чувена породица Десница – каже свештеник Тубић.

Број православних све је мањи

Обровачка парохија, данас, обухвата град Обровац и десет оближњих села, а број православних верника непрестано се смањује, из године у годину. Да је старосна структура преосталих Срба изузетно неповољна сведочи и податак да само 17 деце похађа часове православне веронауке.

Иако малобројни и десетковани у сваком смислу, православни Обровчани и даље се окупљају у свом храму Свете Тројице, како би сачували веру својих предака, свој храм али и зрно неугасле православне вере у овим крајевима страдалне Далмације. Ваљда тако и сами себи показују да их још увек има, да једни другима посведоче да српско име и православна вера није потпуно ишчезла у овом крају.
– Обровачка парохија обухвата десет села и шест храмова, али је ситуација у већини њих јако лоша. Парохију чини негде око 200-250 домова зависно од годишњег доба јер је већина верника, као и у осталим крајевима Далмације, један део године овде, док су други део године обично код деце у Србији.

Имамо око петнестак млађих породица и око четрдесет припадника најмлађе генерације, док су све остало припадници старије популације. За празник Духова и, као што рекох, Свете Петке, уз највеће хришћанске празнике Божић и Васкрс, највећи број верника се и окупља овде, око свог храма – појашњава отац Слађан.

Прошле године ни једно венчање и само три крштења

Никада у Далмацији није било лако сведочити православну веру, а поготову не у времену након последњег рата. Изложени непријатностима, православни Обровчани живе како само они знају, маргинализовани и стешњени у неслободи која им се пружа. Све је то утицало и још увек утиче да их је из године у годину све мање, да све теже чувају свој идентитет, верски и национални.

Да је тренутно стање у парохији обровачкој и више него тешко најбоље сведоче подаци да током прошле године није обављено ниједно венчање, да су обављена само три крштења, а да је највише сахрана. Све то нам говори о незавидном положају обровачких Срба, али и православне цркве у овом граду и крају.

Обровачка парохија има шест храмова у десет села, а најтужнији је податак да се у два села нико није вратио. Огњишта су одавно угасла, па нема наде да ће се живот вратити у њих, само ће православна гробља, док су још видљива и незарасла у Заборав, сведочити да је православних у овим крајевима некада било.
– За две године смањио се број ђака, људи се одсељавају из ових крајева и нико се више не врећа. Највише имамо обреда сахрана, и то је најбољи показатељ тренутног стања. У два села се нико није вратио и тамо нема живота. Пет храмова је из деветнаестог века, док црква у Билишанима датира из шеснаестог века. Једино у Жегару се редовно врше Богослужења, јер је ту народа нешто више, док се у осталима служи у главном једном годишње – каже Тубић.

Храмови и даље сведоче

Многи православни храмови, не узимајући у обзир онај у самом Обровцу, страдали су у поседњем рату, оскрнављени, опљачкани, а многи у великој мери девастирани, што најбоље и врло сликовито говори о намери рушилаца, којима је, осим српског становништва, очигледно сметала и духовно-културна заоставштина, а све са више него јасним циљем да се избришу трагови постојања православних на овим просторима.

Намера Српске православне парохије обровачке је што је више могуће сачувати сам православни храм у самом граду Обровцу, где још увек има православних Срба. Његова важност је утолико већа што он у градској средини сведочи постојање православних, што још увек сабира преостало стадо Христово овог града, али и околних села. Средстава је мало, али се не одустаје. Храм у Обровцу мора засијати пуним сјајем, кажу у парохији обровачкој.

Тешко је рећи шта ће у скорој будућности бити са обровачким светињама, са православним Србима у овом граду, али гледајући из визуре садашњег тренутка будућност не обећава, јер тренутно не постоји ни један ваљан разлог за наду да ће Срби остати и опстати у овом делу кршевите Далмације. Ако не опстану Срби, тиња нада да ће опстати бар светиње и гробља, да сведоче о крају и некадашњим људима који су овде све до пре 25 година били апсолутна већина.

Васка Радуловић
Извор: Срби.хр
22.06.2018