Извјештај из Лике и Далмације 2010. године - www.krajinada.com

30. јануар 2016.


ИЗВЈЕШТАЈ ИЗ ЛИКЕ И ДАЛМАЦИЈЕ 2010. ГОДИНЕ


Негде још у марту 2010. године, рече мени Ђурђевак да ће КУД Крајина добити позив да гостује у Лици, за Петровдан 12. јула на црквено-народно збору у Залужници. Ја вртим очима и мислим се "ма да... сигурно ће пустити КУД Крајина да тамо гостује". Увек нам је име представљало проблем.

Није прошло пар дана, долази председник КУД-а Милорад и саопштава нам да смо стварно добили позив за гостовање у Лици. Иако су већина били скептици, дешава се стварно чудо да половином јуна месеца 2010. одлазе наши људи да направе коначан договор за наше гостовање. Тако је и било. С тим да смо још крајем априла имали уговорено и у селу Медак, код Госпића, за Ивањдан 7. јула још једно гостовање.

То је заправо значило да ће КУД Крајина у Крајини бити на правој турнеји, од 6 дана. Правили су се договори и ротације око тога ко ће ићи у завичај. Могли су да иду само чланови КУД Крајина. Екипа која је ишла на прву турнеју по завичају могу слободно да кажем да је НАЈБОЉА. А доказ томе могу бити слике и снимци. И наравно коментари појединих старијих чланова КУДа које сам баш питао за мишљење о овоме.

Све док ми нисмо прешли границу, ја лично, а још пар нас нисмо веровали да ћемо запевати и заиграти у Лици. На граници нисмо имали проблема, и преко (моје) равнице, тек пред зору стижемо до моста, који је значио да смо прешли са Кордуна у Лику. Пошто већину КУД попуњавају Личани и Личанке, то да сте видели те среће код њих на лицу, када су ушли у свој завичај... реченица која ће остати да се препричава јесте Ниџина: "Сад могу ође рикати, скакати, радити шта 'оћу!"... ;| Ми остали у смехотрес :D Током целог путовања једна од најчешћих реченица је била "Jел море каква пауза на данашњи дан?" :]] , а све то из задњег дела буса. ;D8)

Тако да смо успут покупили Калање, Миу и правац село Медак, јер смо хтели да стигнемо и на литургију у медачанској цркви. Почело је у 9 сати, и трајало 40-ак минута. Служио је владика горњокарловачки СПЦ Герасим. Он је после био и гост код нашег домаћина Милорада.

 

Ивањдан у оваквом облику црквено-народног збора у селу Медак није обележаван равно две деценије. Зато је требало пуно труда да су уложи од организатора не би ли се наш народ тамо поново окупио. Организаторима све похвале! Јер оно стварно треба доживети. Након литургије, отишли смо код домаћина кући и тамо смо имали оброк у природи, са гостима свештенства СПЦ. Било је и игре са лоптом, везли смо ивањданско цвеће у венчиће, свирала се хармоника, певало се...

Да би у послеподневним сатима опет отишли код Цркве, јер смо имали наступ са личком и грмечком кореографијом. Сама наша појава у ношњама изазавала је велику пажњу и позитивне критике, како од Медачана, тако и осталих људи који су долазили са стране. Бројност је била солидна, преко 250 људи. С тиме да кажем да за неки већи број људи није ни било могућности да дођу. Требало би онда и више људи и новца укључити у све то. Али за први пут после 20 година, ово је више од очекиваног. ;)

 

Са нама су на сцени наступили и гости из СКУД Просвјета, пододбор Двор на Уни. Они су имали своје кореографије са Баније.

Након културно-уметничког програма, имали смо дружење са мештанима, гостима, сликање, и после тога је било весеље под шатором уз музику. Није дуго трајало, а ми смо се пребацили код домаћина на отворену дискотеку, са све озвучењем, лајтшоу, и била је ђуска до дубоко у ноћ. Поразмештали смо се на све стране. Заиста, ВЕЛИКО ХВАЛА за наше домаћине две старе баке у Метку, које су примиле наше чланове на конак.

Тим људима је заправо највећи поклон када им неко дође у госте. Она самоћа је гора од свега. Након тога одлазимо доле још јужније, у Далмацију, где смо провели дан на мору, у Карину. А након купања правац манастир Крка код Кистања. Тамо нас је дочекао игуман старешина манаситра и њему се захваљујемо што нас је примио на коначиште, показао са чиме располаже манастир Крка, свакако понос нас Крајишника, и са којим све проблемима се сусреће свештенство и српски народ на овим просторима. Присуствовали смо вечерњој и јутарњој литургији у манастору Крка.

Наредни дан смо отишли опет на море, у Посадарије, купање, сунчање, уживање... с тим да су неки чланови учили и мало да боље савладају пливање. Неки су добро нагорели од сунца. Углавном после тога одлазимо у Врховине, где смо 3 ноћи били смештени код наших домаћина, који су нас позвали за црквено-народни збор у Залужници, за Петровдан 12. јула 2010.

И овде смо били заиста сјајно дочекани од стране наших домаћина, који су нам уступили кућицу у шумици.

Једна од овде битних ствари јесте рођендан и то 20. наше другарице, далматинке... који је заправо био изненађење, када се завршавало финале светског првенства у фудбалу, то смо ми већ ионако имали испеченог роштиља, али торта је била изненађење за њу. Верујем да ће то запамтити док је жива. А мени драго било што се није још расплакала.

Иначе на целој турнеји било је неколицина људи који су држали добро расположење... прво Ђики, Дринкић, премијер, Дане Паздрк и остали више мање... Стигли смо и национални парк Плитвице да обиђемо, али смо мало шта сувенира стигли да купимо, јер је ужасно скупо.

У Залужници ујутро мушки облаче ношње и тако присуствујемо јутарњој празничној литургији у цркви св. апостола Петра и Павла. Пошто је до нашег наступа било подоста времена, то смо још искористили време да посетимо стратиште Јадовно, крај Госпића, као и меморијални центар Никола Тесла у Смиљану, али је био затворен, па смо само издалека нешто погледали.

Послеподне 12. јула на збор у Залужници долази преко 1.000 људи. Био је радни дан, што је заправо донело и мање људи него прошле године. Када је засврало ужичко колце , то ја почињем коло са цурицама, а после се коло повело на све стране света, свако је желео ући у коло. Занимљиво ми је што прилази неки младић можда старији коју годину од мене, и пита: "Јеси ту Чуле?". Ја одговарам да јесам. Реч, по реч, он објасни ко је он и ко је требао још давних дана да нас упозна. Видео сам још неке људе овде, Крбавачког вука.

Наш наступ са личим глувим колом је добро прошао. Грмеч кореографија је била најдужа у историји, коју ја памтим, пошто са нама није ишао Мика армоника, то смо играли на плејбек, па је неко био искључио разглас и музику. После све испочетка, али чекало се на сцени добри 10 минута, ако не и више. Тако да смо ми своје привели крају, успешно. Било је и гуслања нашег Саше Лукића, затим певање мушке певачке групе КУД Крајина и на крају сви заједно излазимо да отпевамо "Нема раја без роднога краја"...

Уследило је пресвлачње већине чланова КУД-а, а затим и весеље по шатором, један већи, један мањи. Е ми смо били под овим већим и ту је права "лудница" неколико сати. Било је већ касно, близу 23 сата, када се купимо и правац по ствари, а затим назад за Београд.

На крају никако се поздравити... свако хоће да ова чаролија завичаја још мало потраје. ;)

п.с.

Ово је нешто непроцењиво како за КУД Крајина, тако и за све Крајишнике.

 

 

chule80
14.7.2010.


 

Шта рећи, а нешто не заборавити, шта рећи, а при том наћи договарајуће рјечи којим бих описала ово наше путовање... Постоје путовања која остају у сјећању читавог живота, а ово је једно од тих. Послужило нас је вријеме, добро расположење, право и весело друштво, прељепи и драги предјели...

Упутили смо се у наш завичај. То је уједно и прво гостовање КУД „Крајина“ у Лици и друго у Републици Хрватској - поред гостовања у Двора на Уни од прије пар мјесеци.

Искрено, све до самог поласка и преласка границе нисам вјеровала да ћемо успјети у нашој намјери да за Ивањдан наступимо у Медаку и за Петровдан у Залужници, а у међувремену обиђеми остатак Лике и Далмацију.

Сви чланови КУД „Крајина“ или су живјели или су им родитељи порјеклом са тих простора, али имамо и једну Шумадинку и једну Црногорку. Кад смо кретали са збора у Залужници и сабирали утиске рече Шумадникна како се у посљедњих 5 година није тако добро провела као то вече, а Црногорка вели да јој је тек сад јасно зашто Крајишки народ толико пати за својим крајевима јер су заиста љепи.

А сигурна сам сам да би се сви сложили са Зокијем који је рекао: „Вјеровао сам да ће овај пут бити добар, али да ће овако бити добро и љепо то нисам вјеровао.“

Ово је дневник написан током нашег боравка у завичају. Посвећујем га свима онима који из разних разлога нису могли са нама да се веселе на сеоским зборовима у Медаку и Залужници.

6. јул

Припреме за полазак су текле убрзано највише због испитног рока који је био још у току, тако да само каран 10 и ја исти дан кад треба да путујемо имале испит. Чуле долази у 19 сати по каран10, Мињу и мене и стижемо испред просторија у којима имамо пробе на Дорћолу, долазе и остали чланови, одмјеравамо чија је торба највећа и ми, женски чланови, добијамо поклончиће за пут. Мушки чланови имају обичај да нас поврмено пријатно изненаде и хвала им!

Док смо чекали испред просторија у којима имамо пробе унутра је имао пробу неки други КУД и тад осјетих да је време да одиграмо своја кола на неком другом мјесту. Дошло је, коначно, време да се Личко коло одигра у Лици. У том моменту осјетих да те просторије припадају њима, постадоше ми на моменат стране и ако сам сигурна да ћу се опет посље љетње паузе радовати и тим просторијама и нашим пробама. Прије свега због тога што је то једино мјесто ђе се мади из Крајине могу дружити.

Убрзо стиже мини-бус и крећемо. Музика у бусу је била одлична, па каран 10 и мене погоди пар пјесмица и потече пар сузица. Види Ниџо да се нешто дешава, па замјени ди-џеја да не би поплава настала. Шта можемо... дешава се то кад вам се оствари нека жеља чије је остварење дуго било само мисаона именица. Али КУД „Крајина“ је доказао да ово засужује како трудом, радом, вољом, жељом да сачува обичаје и традицију који падају у заборав, тако и годинама постојања.

Границу смо прешли без проблема и наставили свој пут. Опште одушевљење и буђење и оно мало чланова што је спавало настало је уласком у Лику.

 

7. јул - Ивањдан у Метку

Успут смо покупили још пар чланова који су раније стигли у Лику, направили паузу и свратили да се сликамо са личким домаћим животињама-вуковима, међедима, лисицама и зечевима.

Ујутру стижемо у Медак- село код Госпића, а Ивањдан је у том селу сеоска слава или збор, како се то у Лици често каже. Доручковали смо код домаћина и одатле отишли у храм Св. Јована Претече.

Поводом прославе храмовне славе у манастиру Рођења Светог Јована Крситеља у Медку, Његово Преосвештенство Епископ горњокарловачки Г. Герасим служио је Свету Архијерејску Литургију уз саслужење свештенства Епархије горњокарловачке.

 

У својој беседи Владика Герасим говорио је о значају овог великог празника а затим поздравио и све присутне вернике који су се сабрали на Светој Литургији у манастиру Рођења Светог Јована Крститеља који је вековима светионик православне вере на овим просторима.(са сајта Епархије Горњокарловачке).

Наш Зоки, који нам иначе држи пробе, пјевао је на сужби, а то нам је посебно било дргао видјети и чути. Кад се служба завршила стигли су и наши пријатељи КУД „Просвјета“ из Двора на Уни и заједно смо ручали, а прије тога са њима плели вјенчиће од ивањског цвијећа. Затим следи спремање за наступ, облачење ношња и одлазак до дрвене кућице, поред цркве, испред које је била и бина. Почиње програм, наизмјенично смо наступали ми и они. Ми смо ивели Грмеч и Личко глуво коло са обичајем вучарење, пјевала је наша мушка пјевачка група, а нступио је и гулсар Саша Лукић. Очекивали смо око стотинак људи јер у том селу годинама није било збора, али прочуло се да ће бити програм- пјесме и игре и на одушевљење свију појавило се око 300 људи што је велики успјех за све нас, а посебно за организаторе.

Видјело се на лицима тих људи колико им је срце пуно само кад виде младе људе у народним ношњама, а још више кад покажемо шта знамо и умијемо, тако да су нам сви прилазили и сликали се са нама. А нама су посебно била дрга дјечица која су се стално вртила око нас и чак играли и коло са нама. Ови наши клапци су им дали своју ношњу па су се сликали. Посље програма славље је настављену у шатору преко пута са музиком уживо. Тад је већ наш возач дошао по нас, а кад смо кренули, људи су стали поред аутобуса и не дају да аутобус прође не би ли ми још који минут остали... а то је сигурна сам рјетко који КУД доживијо. Ми смо славље наставили испред куће на ливади са ди-џејом из радио Госпића, а пун доживљај смо имали са light-show и заиста је било весело. У једном моменту Калањ је рекао: „Мање табанајте, погушићемо се“. И заиста, од кола која смо играли сву смо траву уништили, док су нам патике промјениле боје. Али нисмо ми томе криви него Ужичко коло које је овај пут трајало дууугооо, јер се вртило пар пута без престанка, али само они у најбољој кондицији остадоше јуначки до краја. У току игре научисмо и влашко коло. Тад смо схватили да нама треба само једна ливада и музика и да ће провод бити незабораван.

 

У неке касне сате одлазимо код наших супер-бака на конак, које су нас пријатно дочекале и угостиле. Одлазимо на спавање поносни што се, посље толоко година, у селу у коме има 4 домаћинства( како нам је бака рекла) у једном дану окупило око 300 људи што је велики успјех. Честитке, захвалност и све похвале дугујемо Милораду Загорцу јер се види колико је он труда уложио у све ово.

 

8. јул

Буђењеее. Освануло је свјеже Личко јутро. Личанке већ знају да су ође јутра и ноћи свијежа, али види се да остали чланови нису очекивали баш тако, за њихове навике, чудну климу. Зато мени једна Далматинка кад смо пошли рече: „Е Лико, Лико, ко да идем на зимовање, а не на љетовање“. Спремиле смо се за плажу и спаковале ствари, док нас је бака сачекала са кавом испед куће. Хтјела је она нама и доручак да направи али договор је био да доручкујемо код домаћина. Тако и би. А вјерујете нема ништа љепше него ручати у вани, док тек покошена трава на ливади коред куће мириши, а поглед лута по Велебиту. Мало смо закаснили на доручак јер се овај пут правило по коме жене увјек касне показало као неистинито. Елем, ови наши дичаци и возач се успавали, па никако да крену из сусједне куће, само ми се нешто чини да су заправо уштипци криви за све. Посље интервенције мог браце и каран10 појавише се, одосмо на доручак и правац морееее.

Напуштамо шумовиту Лику и прелазимо у камениту Далмацију. Неко рече:“Не бојте се, нисмо на Мјесецу, само смо стигли у Далмацију“. Поглед са пута досеже до кањона Зрмање, затим силазимо и до саме рјеке, па следи Обровац са чувеном кулом... Наравно сјетили смо се нашег драгог маниташа, Обровца, који је увке за пјесму и манитање, за коло више-мање...

Пролазимо и поред осталих далматинских мјеста и стижемо у Карин на море да се мало окупамо и осунчамо. Ех, то је прави одмор, кад уђете у воду или легнете на плажу, искључите мозак и телефон, заборавите на бриге и свакодневне глупости због којих често губимо живце, на ТВ и компјутер... Уживанција.

Сљеди пресвлачење и одлазак у манастир Крку, који се налази поред истоимене рјеке, у самом срцу Далмације и представља центар православља у Далмацији. 3,5 км је удаљен од Кистања, а подигла га је, 1350. год. сестра цара Душана удата за кнеза Младена II Шубића и посветила га Св. арханђелу Михаилу. Многа велика Српска имена су посјећивала овај манастир-Доситеј Обрадовић, Никола Тесла, Симо Матауљ, Милош Црњански и многи други. Иначе историјат манастира је јако занимљим, на жалост у прошлом рату је доста оштећен. Од 1998. год. ту је најприје дошао тада још монах Герасим и од тад је манастир опет постао центар православља, тако да сад има и ученика. Посље пријатне и срдачне добродошлице и послужења крећемо у обилазак манастира.Чак смо били у катакомбама у којим се накекад приповједало православље, а изнад којих је саграђен манастир. Ту смо вијдли и кости мученика који су страдали за своју вјеру. Идемо у обилазак околине манастира и шетњу поред рјеке. Ту смо видјели и магарце и пауне.

Сљеди вечера у манастиру уз молитву прије и посље вечере. Био је четвртак и онима који посте дозвољено је да попију мало вина, па нам је изнесено манастирско вино. Ја нисам неки познавалац вина, али ово је заиста нешто посебно.

Купујемо сувенире и одлазимо на спавање. Сви смо се још давно радовали овом преноћишту у манастиру. Испод прозора наше собе била је фонтана па нас је жубор воде успављивао. Једино што нисмо могле да се испричамо, а то је ваљда и карактеристично за нас, жене. Али можда и није само за жене, јер кад смо велечари у једном моменту погледам и вудим да сви нешто причају и ако смо већ 2 цијела дана заједно.Љеп је то осјећај бити са својим земљацима на овако значајном и прјатном мјесту. Као што један наш члан баш за вечером рече: - „Више од свега на свијету волим што сам Србин и поносим се тиме.“ И заиста, нас православље усмјерава али никада не спутава и мислим да је упарво у томе величина те вјероисповјести.

 

9. јул

6 сати и за већину нас прво свитање зоре у манастиру. Одлазак на јутрење, а затим и одлазимо из ове дивне светиње не бисмо ли обишли и манастир Крупу. Успут застајемо крај дубоког кањона да се сликамо. Одлазимо прво у Бенковац у цркву. Стижемо у манастир Крупа, подно Велебита на мјесту на коме извире рјека Крупа, а чија је вода толико чиста да смо је пили директно из рјеке. Саграђен је 1317. год. за време краља Милутина. У овом манастиру се тачно види да је често био мета многих напада, али је, на срећу, увјек обнављан. Напустили смо манастир са искреном жељом да и у овај манастир ускоро дођу бољи дани.

Након обиласка манастира и рјеке, одлазимо на море, овај пут у Поседарје. Ту смо се купали, сунчали, возили педолину, ронили, сакупљали шкољке... Типично мирно туристичко мјесташце са палмицама, уређеним шеталиштима и плажама, љубазним становништвом, а оно што нам је посебно привукло пажњу биле су двије скулптуре: магарац и галеб.

Навече се опет враћамо у Лику и у граду Оточац нас дочекује занјеник начелника општине Врховине, Мирослав Машић, одлазимо на вечеру у ресторан а затим и у кућу у којој ћемо бити смјештени наредних пар дана. Налази се у Врховнинама већ при уласку у Бабин Поток. И овај пут се доказала она народна: „Кад чељад није бјесна, кућа није тјесна“. Сами смо себи личили на најгледанији серијал Великог Брата, јер смо имали једно купатило, али ни та ситница нам није покварила расположење. Наши домаћини имају малог сина са којим смо се играли и који нам је био жива занимација, јер је паметан и мудар. Преносио је он тако поруке разних чланова из соба и убацивао нешто своје. Најбитније је да смо на крју схватили ко је Марко, а ко Слађа.

 

10. јул

Буђење, спремање и одлазак на море.Ишли смо преко Оточца, на Сењска била, преко Сења до Новог Винодолског ђе смо и остали. Чуле, Дуки и ја смо се шетали по том туристичком мјесту, док су неке наше чланице добиле поклончиће. Затим смо коловођа, Класнић, Чуле и ја пливали чак до острва са црквицом, а то је за мене велики успјех којим сам доказала да сам ипак добар пливач.

Е до острва сам стигла и кад смо тамо стали да мало одморимо душу вели коловођа: „Не ваља поновићемо“ и „наповрат“. Ја што ћу, морам слушати. Одатле смо се уопутили опет ка Врховинама, али смо сестра и ја напустиле нашу друшину за кратко и отишле у посјету у једно село. Мислиле смо се вратити то вече али касно смо стигле, а и веле да се појавила међедица са два мала међеда и да је једно вече напала једног човјека у ауту кад се враћао кући, тако да смо одличиле да ипак преспавамо. Ту су нас дочекали драги људи и штрудла са сиром, која је најљепша док је врућа, а нико је не зна тако направити. Диванили до ситних сати и онда „у крпе“.

 

11. јул

Устајање рано, успут сретосмо још пар пријатеља па док се испричасмо са њима, па док обиђосмо кућу... толико тога стигосмо, а ипак смо се на време појавили у Врховинама. Да кажем и то да је већина нас прошла поред својих кућа и породилишта у којима смо рођени. А куће ко куће... Нечије зјапе празне, нечије су запаљене, нечије су у пристојном стању, у некима су сасвим неки други људи... Понекад ми се чини да пролазимо поред туђих кућа, а не својих.

Крећемо пут рјеке Коране и Плитвица-најзначајнијег националног парка у Хрватској (od 1949. god. ) који је јединствен по много чему, а и да цијели дан проведемо тамо опет имамо шта видјети. Ишли смо и до најевећег слапа, и обилазили језера, а има их 16 као и остале „предјеле нарочите природне љепоте“-како га често дефинишу посјетиоци. НП се протеже на преко 30 000 хектара, а под заштитом је UNESCO-a.

Ја сам ту случајно срела кумове и још пар пријатеља.

Посље обиласка видиковаца и сликаља враћамо се у Врховине, правимо роштиљ и спремамо се за сутрашњи Петровдан. Тако су се некакда на овим простиорима сви спремали за зборове , носило се најљепша одјећа и живјело се за тај дан кад се до касних сати чула музика и весеље. А кочије пролазиле короз села.

То вече смо мало прошетали до Рудопоља. Предивни предјели у том селу нису нас оставили равнодушнм.

Каран10 је био рођендан па смо се прочастили.Било је и роштиља, торте, дринкић, колача,музике... И најважније весело друштво.

 

12. јул - Петровдан у Залужници

Доручак и спремање за службу у Залужници ђе је такође наш Зоки са још 2 члана пјевао у цркви.Наши дичаци су били у ношњама, а био је план да и ми будемо, али нису све цуре могле да буду у ношњама а и ствроила би се гужва у комбију јер би се посље службе морали сви пресвући како бисмо отишли до Јадовна, тако да само се, на крају, договорилии да само они буду у ношњама. Чим смо стигли у Залужницу угледасмо кола и коње и они одмах потрчаше да се сликају.

Село Залужница се налази на главној цести од Сења(удаљена 35 км),ка Плитвицама(удаљена 25 км).Некад се звало Св. Петар, по црквеном храму који слави Петровдан. У темеље цркве узидане су кости шесторице Залужничана погинулих 1663. год. у битци код Јурјеве стјене. Та чувена битка одиграла се између хришћансе војске-коју је предводијо Петар Зрински и муслиманске војсе-коју је предводио Али паша Ченгић. Погинуло је 1070 Турака, док их је 80 заробљено заједно са Али пашом, Макоч бегом, Мехмед бегом и др. Постоји у народу прича о чобаници Јањи која је Турке упутила на Јурјеву стјену, а они не видјевши од магле крај пута, стрмоглавише се у провалију. То је прича, али ту заиста постији пут који води право према стијени и ту завршава.

Посље службе одлазимо у Јадовно да се поклонимо жртвама фашизма. Пролазимо кроз Госпић и стижемо на Велебит, међутим буни нас пут током којег ниђе тачно није обиљежено куда треба да идемо да бисмо стигли до Јадовна. Наилазимо на таблу бициклистичке стазе на којој је нејасно обиљежено куда даље и упутћујемо се путем куда смо мислили да треба да кренемо, али долазимо до дјела на коме нема асфалта и не изгледа нам да туда треба да идемо даље. Ниџо зове познанике да пита јесмо ли на правом путу и рекоше да само продужимо право... Затим стижемо до, назови споменика, који је доста уништен. Види се да су ту некад а биле плоче али да их више нема као и да је све то доста запуштено. Иначе логор Јадовно налази се 22 км сјеверозападно од Госпића , на Велебиту, дубоко у шуми.

Улазимо у шуму и долазимо до Шаранове јаме која стравично изгледа. У Јадовну је је убијно око 40.000 Срба, Јевреја, Рома и понекаог Хрвата који се није слагао са фашистичком идеологијом. Овај логор је био створен и прије Аушвица,а застрашујућа је чињеница да су се чак и Њемци чудили стравичним методама убијања од стране Усташа. Људи су прво мучени, а затим полуживи бацани у те јако дубоке јаме. За само 132 дана ту је доведено 42 246 људи, жена и дјеце, ту је убијено 40 123, а остали су били први становници логора Јасеноцац и Јастребско крај Загреба.

И шта данас рећи на све то?! Човјек осјећа само велику немоћ. Не осјећа ни мржњу, ни презир, ни љутњу, ни страх, само огромно разочарење и очајање. Не смијемо заборатити те жртве, али не да бисмо се светили или мрзили, већ да се не би поновиле никада и никоме. Кад погледате оваква мјеста схватите колико су људи примитивни јер нико нема оправдања за убијање других само зато што су различити. Различите вјере, убјеђења, мисли... Зар је оправдан разлог за убијање тај што се молимо истом Богу на различите начине и што га славимо разлочитим обичајима?! Страшно је све то! Жао ми је што су жртве у Српском народу честа појава и што их слабо памтимо. А ко ће други ако нећемо ми?! Чини ми се да стално очекујуемо да их се сјећа неко други, да нам је стално неко крив. А друге није брига или чак желе да их сакрију, јер нико норамлан се не поносим својим недјелима. А најмање што ове жртве засужују јесте да имају пристојан споменик или бар путоказ.

Поред Шаранове јаме, покушали смо наћи још коју јаму, јер их има више међутим нисмо наишли ни на једну која је обиљежена, мада је пар њих по положају камења изгледало као да су затрпане, али нисмо били сигурно да ли су то уопште јаме. Напуштамо Јадовно, са тугом истрахопоштовањем према жртвама...

Одатле одлазимо у Смиљан, родно мјесто Николе Тесле, највећег Српског научника свих времена. Драго ми је да сам коначно видјела кућу и црку у којој је рођен и провео дјетињство. Неке његове паметне изјаве:
- „Не жалим што су други покрали моје идеје, жалим што немају своје“

- „Ако будем имао среће да остварим само неке од својих идеја, биће то доброчинство за цијело човечанство. Ако се те моје наде испуне најслађа мисао биће ми да је то дело једног Србина“.

- „Ја сам као што видиде ти чујете остао Србин и преко мора гдје се и испитивањима и бавим. То исто треба да будете и ви и да својим знањем и радом подижете славу Српства у свијету.“

- „Из дана у дан сам се питао шта је то елетрицитет, али нисам налазио одговор... и још увјек себи постављам то питање.“

- „Боже дај ми смирености да прихватим ствари које не могу да измјеним, храбротсти да измјеним ствари које могу и мудрости да увјек могу да их разликујем!“

Враћамо се у Залужницу, ручамо и спремамо се за наступ. Одлазимо да се усликамо у пећини, иза цркве, из које иначе извире пијаћа вода тј. Крајновићев поток. Према причи старијих људи за ову пећину се дуго није знало, знало се само за Наитово врело. према тој причи Залужницу је покривала шума и вода је, у то време, текла током цијеле године. Једно љето то врело пресуши и дјевојка која је водила коње на воду, видјевши да нема воде, ухвати узде и омота их око својих руку са намјером да их одведе.Међутим, коњи су се одупирали и онако жедни упуте се кроз шуму ка Пећини, а дјевојку су вукли за собом. Кад су дошли до пећине из грмова који су били око извора, излетише неколико голубова и поплашише коње који растргоше несретну дјевојку. Кад су њени видјели да је нема, кренуше да је траже. Тако су тражећи дјевојку нашли „Пећину“. Овог пута пећина је пресушила, ако штп то и обично бива у љетњим мјесецима.

Ми који смо из Лике имали смо подршку пријатеља и родбине који су у великом броју дошли да нас бодре и виде како играмо. Колико сам само познатих и мање познатих људи видјела ни сама више не зан. Упознах и неке које до сад нисам знала.

Почиње наш наступ. Бина је била мало нестабилна за наше табанање јер кад ми, иначе, кренемо да табанамо то све пада и на пуно чвршћим бинама, а камо ли не на овој. Али све је супер прошло. Оно што ми је драго видјело се да су људи задовољни самом нашом појавом, па смо се са свима сликали и позирали. Вук је био посебна атракција. Лукић и ја само се сликали чак и са неком дјецом из Француске, кад су почели да извиру из аутобуса... а ми у чуду колико ли их има. Посље наступа одлазимо да се пресвучемо, веселимо се испод шатора.

Е кад смо се пресвлачили поред комбија, пролази нека цура и пита да ли већ идемо и плаче. Ми гледамо шта јој је, а она каже да иде да се прошета јер је из Војводине и далеко су јој мама и тата и сад јој јако недостају, а ође се сви веселе једни другима. Дамо ми њој да нам држи ношњу не бисмо ли је мало развеселили и срећом успјели смо. Посље је она са нама плесала и вели да јој је драго што нас је упознала... Љеп је осјећај кад неком уљепшате дан. Она вели да јој недостаје њена равница, а нама наш Велебит. Свакоме је најљепше тамо ђе се родио и одрастао.

Било је заиста доста људи, на збору, с обзиром да је био понедељак тј. радни дан. А и ово је постао један од познатијих зборова у Лици. И по бројности и по учесницима. Презадовољни напуштамо збор и крећемо по ствари и за Београд. Успуту смо сви спавали, па чак и наш коловођа , а онда можете мислити колико је сати било и колико смо били уморни.

Захваљујемо се свима који су се потрудили и омогућили да ови наши наступи и путовања остану у овако љепом сјећању и драгој успомени. Позивам и све који би да нам се придруже да посље љетње паузе дођу у КУД и да се заједно потрудимо да сачувамо наше обичаје и традицију. Није потребан таленат већ добра воља, јер циљ је научити кола и обчаје их и ширити даље како се не би заборавила... Да не заборавимо ко смо и одакле потичемо, без обзира како се ти пшредјели звали, за нас ће увјек представљати ЗАВИЧАЈ један и једини. Без свијести о тој чињеници остаћемо нико и ништа, без обзира шта у животу постигли и на ком радном мјесту били запослетни...

 

 

Ђурђевак
14.7.2010.



 

 




Tags:
PUTOVANJA
LIKA
DALMACIJA
KRAJISNICI
KUD KRAJINA
2010
JADRAN
ZALUZNICA
MEDAK
GOSPIC
GACKA DOLINA
PETROVDAN
IVANJDAN
ZBOR
KIRBAJ
VASAR


Оцијените нам овај чланак:



Луда журка у Борчи 19.09.2008 (Петрове Вериге)

Дочек Српске Нове године у Овчи 13. јануар 2013

Чулетов 30. рођендан

Ловачка прича на Ади 16.9.2010

Опово 6. октобар 2012

Једна мартовска партија ногомета

Концерт за Обреновац на Ади 26. јун 2014

Путешесвије по Банији и Кордуну у љето 2008. године



Број посјета: 2897
Број гласова: 20