У селу Жагровић код Книна мештани се још увек не предају и надају се да ће обновити некада бујан живот у овом месту.
Недалеко од Книна, на свега неколико километара у правцу северозапада, налази се село Жагровић у којем су Срби били и остали већински народ. Данас их је, истина, неупоредиво мање, али некако ипак опстају.
Много тога се о Жагровићу може рећи, али је све мање оних који то могу, јер старији људи полако нестају са позорнице живота, а младих је све мање. Ипак, прича о Жагровићу тече, преноси се, па глас се о овом некада бројном селу чује каткад и даље од книнског краја којем је вековима припадало. О свом месту пуно зна мештанин Александар Рашковић.
– Шта рећи о Жагровићу? Почевши од његовог имена које потиче још из давних времена, а због жагора људи којих је ту некада заиста много живело, па до тога да је ово крај који је изнедрио много паметних, образованих људи и вредних изнад свега. Први заселак села Жагровић зове се Стара Стража, чији назив датира из доба војне крајине, а затим се наставља низ заселака који, углавном имена носе по презименима. Од Мартића који се налазе ка Бендеру, па све до саме тромеђе Босне, Лике и Далмације сваки део овог краја природно је богатсво које данас, из свима нам познатих разлога, изгледа јако тужно и запуштено. Био је ово углавном сточарски крај. Након Другог светског рата, становништво је, углавном, гравитирало ка Книну који је био јак железнички, а касније и индустријски центар. Камени зид и капелица који се налазе у самом центру села, тик уз цесту, задужбина су мог претка, прадеда Луке, а посвећени су Светом Николи, свецу заштитнику многих, па и моје породице Рашковић. Камење којим је изграђена капелица, остаци су куле Капетановића, а из куће поред произишли су сеоски капетани, Лука је био један од њих. Са друге стране, тек преко пута капеле, у данас рушевном стању, налази се стара црквена кућа која је после Другог светског рата, због пропагирања атеизма, била претворена у сеоску задругу – у једном даху у причу о Жагровићу уводи нас Александар Рашковић.
Крш је породио многе знамените људе који су били и остали велики, не због свог успеха, већ због тога што никада нису заборавили своје корене, своје претке и то одакле су босоноги кренули у свет.
– Када спомињемо познате људе из неког краја, онда није само смисао њихова препознатљивост у неким светским размерама, већ траг који су за собом оставили у вези са крајем из којег потичу. Из Жагровића су, пут света, отишли бројни високообразовани, касније угледни људи. Из овог крша, и често пута ратовима опустошене земље, изродили су се бројни научници, доктори, специјалисти; Чупковићи, Рашковићи и низ других који су дали свој допринос овом крају којег се никада нису одрекли, као ни рода којем су припадали. Својим школовањем и признањима, нису афирмисали само себе, већ су, свако у оквиру својих могућности, увек улагали у место из којег су потекли, а свуда по свету били су најбољи амбасадори овог далматинског крша – каже Александар.
Сами обновили братску кућу
Некада је у Жагровићу било далеко више становника, а данас је сасвим другачије. Куће које су обновљене углавном су празне. Жагровић, поред села Плавно, спада под трећу парохију книнску, док је некада био засебна парохија са око пет стотина домова и око 1.390 становника.
Као и већина села Далмације, у последњем рату доживео је сличну судбину, осетио је пустош, па данас броји око 119 домова и 267 становника. Прва црква у селу датира из 1537. године, али како је, по најизвеснијим претпоставкама првобитно здање било саграђено од дрвета, на његовом месту изграђен је нови, у време епископа далматинског Стефана Кнежевића 1891. године.
Једина је православна црква у Далмацији која је још увек покривена лесонитним плочама.
– Пре само тридесетак година, што је, историјски гледано било као јуче, свака кућа била је пуна. Ни једна није била без сопственог винограда, воћњака ни врта. То је све оставштина из Наполеонових времена, где је маршал Мармон дошавши у илирске провинције, како су их тада звали, имао један проглас у којем је стајало да се ниси могао оженити ако ниси имао довољно оваца, одређени број стабала маслине, чокота винове лозе, а испуњавајући све то могао си да засниваш породицу.
На тај начин, нико није могао бити гладан. Било је родних и неродних година, али није било глади. А главна карактеристика народа овдашњег је да је радишан и да ће увек свакоме помоћи – објашњава Александар, врсни познавалац и вечити заљубљеник у свој крај.
Иако је у Жагровићу, из године у годину све мање људи, непосредно уз храм, обновљена је братска кућа. Постоји воља да и жагровићки храм поново заблиста.
– Пред православни Божић ове године, кренули смо у акцију обнове братске куће јер се, посебно у време великих празника, овде окупи доста мештана, што оних који су овде стално, што оних који повремено дођу да обиђу своја огњишта. Како нисмо ни имали други простор, мештани су се организовали и својим донацијама помогли да се братска кућа доведе у функционално стање – прича парох жагровачки Милорад Ђекановић.
– Ако погледате мало око храма, видећете велико гробље и велике надгробне споменике. То је још један од показатеља бројности некадашњег становништва, али и одлика радишних и богатих људи, па самим тим и села. Ми се овде још увек надамо да ће се садашње стање у некој, макар далекој будућности, поправити, и да ће се људи више враћати месту из којег потичу. Овде живота има, има око 32 деце, двадесетак млађих породица и то нам улива наду у опстанак и будућност села – наставља свештеник.
Овдашњи људи од давнина су навикли на тежак живот, на борбу са свим и свачим, на преживљавање и голи опстанак. Зато су, упркос свему, опстали, па макар и у траговима. Планова за будућност у Жагровићу не недостаје, упркос демографском суноврату. У Цркви, каже отац Милорад, оптимизам извире из вере у Христа.
У Жагровићу су живели или још увек живе Срби са следећим презименима: Бјеља, Бојанић, Брадаш, Дмитровић, Дондур, Дукић, Зеленбаба, Колунџија, Мандинић, Мартић, Милош, Миљевић, Нонковић, Петко, Радовић, Рашковић, Рашула, Рашуо, Станић и Цигановић.
“Нигде на свету нема чистије воде, ваздуха и неба”
Александар Рашковић, иако живи и ради у Крагујевцу велики је заљубљеник у родно село свога оца и својих предака. Зато му се враћа када год може. Рашковићи су једна од најстаријих српских породица у Книнској крајини. Александар је поносан на све оне који су часно носили презиме својих предака.
– Ово је мој корен, ја овде дишем. Ово што имам овде, верујте, немам нигде на свету, ни чистије воде, ни ваздуха ни неба. Ми, већином, тамо битишемо, а овде живимо и одавде црпимо сву снагу, живећи за сваки тренутак када ћемо поново доћи. Када сам ратне ’91. године са породицом из Загреба стигао у Крагујевац, са покојним оцем и братом, сачувао сам оне три аутобуске карте које и данас имам. Отац је тада, спуштајући торбу на земљу рекао
– “Ево сине, ја довде, а ти даље са Божијом помоћу“. Зарекао сам се тада, ако буде рода и порода да ће ми деца знати ко су, шта су и одакле су. Богу хвала, тако је и било, па сада и ћерка и син знају одакле потичу и са радошћу увек долазе овде. Ни једна мука и невоља, ни једног тренутка, нису ме од тога одвратиле. Поносан сам и на своје порекло, и на своје презиме и на своје претке. Свака породица има своју причу, и свака је дала неког ко је оставио малени траг у овом кршу. Поред моје куће налази се споменик, споменик људској глупости који се зове рат. Споменик на којем можете ишчитати имена настрадалих Жагровићана, направљен је у облику књиге, а урадио га је човек који је до своје четрнаесте године био неписмен. У шеснаестој је направио дрвени бицикл, јер га је видио у новинама, а потом завршио и највише школе.
Његов син је машински инжењер, мој отац је био изврстан хирург, и тако даље, да вам не набрајам. Сви ти људи, чија су имена у књизи написана, страдали су у Другом светском рату, а данас је, нажалост, мали број живих сведока који ће вам моћи посведочити о пребогатој историји овог народа и краја – на крају додаје Александар за кога тек касније сазнајемо да је кренуо стопама свога оца, и да је као доктор имао могућности те пропутовао готово читав свет, али га у Жагровићу сваке године често виђају.
Остаће Жагровић, њему и многима, на мапи живота све док буде оних који ће га волети, који ће му се враћати, па макар и на кратко, из белог света, из даљина где га у срцу носе његови некадашњи становници.
Васка Радуловић
27. март 2018
Срби.хр