"Жена не процвјета
у одређеним годинама,
већ поред одређеног мушкарца"
Љубицу знам још са фолклора, односно више од десет година. Дјевојка крхка грађом, али невјероватне доброте и искрености. Она је заиста живила за тај фоклор, а посље сам схватио и зашто. Читава њена фамилија је фолклорашка, готово да нема рођака (тетке, стричеви, ујаци, бабе, ђедови) да није или свирао тамбурицу, пјевао или бар играо: дрмеш, кукуњешће и др.
Није дошла она баш на ону прву Крајинаду, али већ од 2010. године, односно Четврте године постала је редовна. Увјек се радовала томе. Штавише, кад год помене неко њено име, мени се створи слика у глави њезине велике храбрости, да (с)помене име Крајинаде на одрђеном мјесту и у одређено вријеме гдје је то било непожељно, да не кажем забрањено. То ми је више људи причало, јер лако је вољети Крајинаду на самој Ади Циганлији...
Још негде почетком априла мјесеца начуо сам да управо она ријешила да стане на "луди камен" и то баш у Ужицу, гдје су Ере. Крај који је умногоме крварио за србски национали идентитет у ослободилачким ратовима на почетку и средином 20. вијека. Посље ме звала телефоном да види, односно да ја потврдим свој долазак. Рече како је њен отац закупио читав аутобус, који ће "београџане", да превезе до Ужица и назад.
Чуо сам се ја са овим нашим цуретинама, такође посјетиоци и помагачи у организацији Крајинаде, рекоше ми да се сви нађемо код општине Раковица у 09:30. Тако је скоро и било. Наиме, ја сам то јутро тркнуо до града, због приватних обавеза, а онда правац Раковица.
Долазим тамо и пре девет сати, сунце припекло, а ниђе никога. Хм... Да нисам нешто погријешио, да ли мјесто или сатницу. Долазе Личанке, једна сређена, друга ће касније. Диванили смо малко у хладовини. Видимо да долазе нама непознати људи, али нигдје аутобуса. Долазе и ове остале цуре, моја комшиница Ната са Снежом и Јованом.
"Како сте, шта се ради, шта има ново?"... стандардна питања, када се нисмо дуго видели. У томе већ и бус долази, а зову нас и Љубичини родитељи, извињавају се на малом кашњењу, а нама то није уопште важно, јер што кажу стрпљен - спашен.
У бусу је било мало слободних мјеста, али смо сви редом добијали воду и сендвиче, да нешто презалогајимо, јер пут је далеко. Тачно се види да је неко све добро планирао са младине стране, вероватно ћаћа Љубан. Тако уз стихове Тозовца и кафанских боема стижемо до Ужица. И да... оно јако важно, да Љубица мени на телефон шаље поруку, гдје издаје наређење да сликам што више атмосферу у бусу.
Тамо у граду смо преко паркића изашли у центар града. Вијори се и наш црвено-плаво-бијели барјак који носи стари сват у народу познат као Старојко. Долазе остали гости на плато код Општине, сви се здравимо, љубимо, Љубици срце ко Петрова Гора, срећна је што смо дошли, али и нама, што јој увеличавамо ту срећу. Срећемо и Пимиће: Јовану и Дарка.
Уђосмо у Општину, право у салу за вјенчања, па пред матичарем Љуба и Стефан рекоше судбоносно ДА. Аплауз од свих нас! Изађосмо напоље, а тамо нас чекају трубачи. Наше цуре се снебиваше, хоће-неће у коло... "Ма ајде, море, немој да се брукамо" - велим ја.
Љубица је бацала бидермајер, а иза ње се поредала чета цура удавача. Покушала Снешка да ухвати, али једна црнка, Марина, била богме бржа и срећније руке па ухвати. Како она сама рече после "божји благослов".
Поред грађанског вјенчања, било је и црквено, у цркви Св. Ђорђа исто у центру града. Касније, по завршетку светог чина било је неких обичаја. Пијење воде испред цркве, па разбијање чаше и др. И ту су нас трубачи пратили.
Натраг у бус, који нас одведе у ресторан. Нов, сређен баш за свадбе. Није било оно класично по списковима, већ ко где сједне. Тако смо и ми одабрали један десно према кухињи. Конобари одмах лете око нас, аперитиви ракија и пелинковац... мало посље иде и мезе... Али не ово стандардно као што имамо, већ ужички пршут, кајмак, печеница, кулен, сир, парадајза... удависмо се у томе колико је добро. Очи нам гладне. А све домаће, па нам слатко. Иначе, све похвале за храну, али и пиће, чиста десетка.
Креће већ и музика, па смо одлазили на подијум у навратима. Музика је доста добро изгурала своје. Поједине је баш бацала у транс. Све док заправо нису кренули тактови ужичког колца, ја сам био миран. Али онда долази "експлозија" - стајем на кеца и "вози мишко". Обрћи, окрећи, води, лутај, само ћерај. Нисмо се осрамотили, баш напротив. Један баја посље тог мог коловођења, диже руку према мени и каже "Алал ти вјера мајсторе". Хм... ја у Ужицу добијам похвале за ужичко коло?!
И пред младеначким столом смо још једну групну фотку начинили, нека, нека има. А Љубица срећна, па сија од среће. Ако, и заслужила је.
Већ је прошло и десет и по сати, Београд није иза брда, већ иза седам гора и седам вода. Тако смо и кренули назад у касне сате. Била је то прилика да се издиваним мало са чика Љубаном, оцем од наше младе.
Причао ми је о свом завичају, вољеној Банији, дјетињству и временима која више никада неће доћи. Њихова кућа је била некако на раскршћу путева, па су многи свраћали и на чувену банијску шљивовицу, али и кобасицу, рецептура старих мајстора. Долазили су им чак из Загреба, оно прије рата. Пред сами рат морао је све то да остави и оде за Београд. Није му више било живота тамо.
Тачно се види та сјета у човјеку, који се топи када прича о свом животу, младости, прелима, зборовима, мобама... када се јуначки радило и борило за боље сутра, али на један квалитетнији начин. Пјевали су и ишли у поље, пјевајући се враћали. Пјесма када се иде на кошевину, па са кошевине. Вели како му је ђедо свирао тамбурицу. Увек се свијета скупило код њих, јер су знали да су Ђукићи прави весељаци и домаћини.
Стижемо тако и у Београд, тачније Раковицу, а киша пада за све паре. Тако сам цурама предложио да их све бацим где којој одговара, јер глуво доба беше скоро два сата после поноћи. Једна по једна и тако у кућу дође у ситне сате. Нисам имао много времена за одмор, јер ми је недеља била радна.
Знам да је било неких савјета или боље речено наређења да се извештаји не пишу. Али морао сам, не због мене, не због ината, већ због Љубице. Вјерујем и да ће јој и сада, али и касније за пар година овај извјештај увјек измамити осмјех на лице што смо отишли у њен нови крај да будемо свједоци њене среће и весеља.
Нека и заслужила је Љубица!
На многаја љета!
Написа: Чуле
22.05.2017.
п.с.
Навијам за два сина и две ћерке! ;)