Од суза наших,
силних проливених,
По Крајини шљиве изникоше...
И од рода се саломише!
Шљиве нам сазорише,
али не обраше!
Не дам оне шљиве,
оне наше сузе крајишке!

Од суза наших,
силних проливених,
Румене јабуке
родише и преродише...
Гроздови у виноградима
зарудише и набрекнуше!
Не дам оне јабуке и гроздове...
оне наше сузе крајишке!

Не дам ништа из Крајине!
Не дам да је убију,
да је уморе, да је упокоје,
Да је заскоче, да је преваре!
Не дам ни трна ни камена,
Ни шуме, ни воде, ни горе!

Ниједног чељадета не дам,
Ни оно звјериња!
Ниједне покојне душе не дам,
Ни све оне, нерођене,
Што давно већ, рођени....
требали су бити,
А никада се неће ни родити!
Ни њих не дам!

А они... нека ору, нека пале
и нека руше!
Све су нам узели, отели....
Ал никад неће, ово наше...
крајишке душе!