Текстилни инжењер у пензији Владимир Маринко из села Кољане код Врлике, родни крај напустио је као момак, у потрази за послом и животном егзистенцијом, носећи са собом само успомене. Након радног века проведеног у Београду, Кољанима се поново вратио у пензионерским данима, симболично прешавши пут дуг 600 километара препешачивши сваки метар.

Тешко детињство, сиромашни услови и борба за опстанак Срба врличког и цетинског краја, Владимира Маринка често су тргали од родитељског дома и родног села. Често и невољно је одлазио, прво да би се школовао, завршио занат, одслужио војни рок, пронашао посао. Са радошћу и сетом увек се враћао тамо где је свега било мало, само задовољства и осећаја припадности неупоредиво више него на било којем другом месту под Сунцем.

О свом крају увек је, каже, причао само најлепше, присећајући се вредних и честитих људи, слоге међу њима и њиховог начина живота у тешким условима. То га је, истиче, носило и водило, терало да издржи и успе на свом животном путу, често присећајући се мајке и тешког живота, неимаштине са којом се носила подижући њега и његову браћу.

- За свој крај сам увек и свуда говорио да је то најлепши део ове земље, иако сам имао прилику да пропутујем све државе некадашње Југославије па да стигнем и до Америке, али то не значи да је и живот овде био лак. Младост је била динамична, село је било живо, обрађивао се сваки квадрат земље све до Динаре, свако домаћинство држало је овце, краве. За стоку смо говорили благо, јер је то заиста било наше благо. Људи су одлазили за послом, али су се и враћали свом крају, а ми млађи смо од њих учили, упијали искуства која су нам преносили и још више развијали ту љубав према месту одакле потичемо – прича Владимир.

Пуно пута одлазио од куће

Пре изградње хидроцентрале Цетина је, истиче Владимир била богатство овог краја, природни бисер који је привлачио људе из других крајева. Људи су били више ослоњени једни на друге, није било неког посла, а да нису биле мобе, да људи једни другима нису помагали без обзира на то ко је био које националности. На то онда нико није гледао.

– Ипак, ја сам попут многих пуно пута био принуђен да одлазим. Прво одвајање од куће било је већ када сам кренуо у пети разред, јер аутобус до Врлике нисмо имали, па сам боравио код пријатеља близу града. Следеће године мајка ме послала у Славонију, код своје сестре, јер нисмо имали других могућности а родитељи су желели да ме школују. Следећи одлазак био је у Дугу Ресу, где сам завршавао занат стипендиран од града Сиња. Неимаштине је било много. Сећам се да смо, као деца, мајку често питали шта има за вечеру?

Она је одговарала – пуре и свашта. То свашта најчешће је било ништа. Док сам тражио посао, након завршетка школе, било је и по шест дана да ништа нисам јео, ни комадић хлеба, али сам био истрајан да успем, мислећи на мајку и то колико бих је посрамио када бих нешто узео, а да није моје. Тако, успомене на тај период су увек испреплетене – присећа се Мирко.

Изградњом хидроцентрале на Перучи, потапањем села у Цетинској крајини и одласком тадашњег становништва, мало људи је остало у Кољанима. Владина мајка била је међу четири жене која је остала све до последњег рата. Када је Владе, тих ратних година, дошао по мајку и одвео је за Београд, ништа више у његовим Кољанима није било исто. Жудња за родним крајем, жеља за повратком вратила му се недуго затим.
 

Кољани нису били исти после потопа

– После потопа, дакле 1958. године, Маринци су се сви иселили. Добили су, баш попут већине тадашњег становништва, неку бедну, мизерну процену земље и са тим малим средствима напустили ове крајеве. Православни живаљ углавном је отишао у Србију, док су католици већином преселили у Славонију. Иако су им се деца већ сналазила на другим местима, четири жене нису могле да напусте свој крај. Међу њима је била и моја мајка.

За време последњег рата, 1992. године, дошао сам по њу и одвео је за Београд. Мајци је то тешко пало, није могла, после осамдесет година овде, да се навикне на нову средину и убрзо је умрла. Због туге првенствено, јер била је здрава жена. Био је то мој први сусрет са Кољанима који нису више били исти. Туга и сета су се сакупљали временом, а онда сам одлучио да мој следећи долазак овде буде некако симболичан – каже Владимир.

Одлучио је да се једног дана опет врати, али да тај долазак буде другачији. Симболично би могао да повеже место одакле је потекао, са оним новим где је провео живот, радни век и створио породицу, препешачивши пут од Крњаче, крај Београда, па до Кољана. Тако је и урадио у септембру 2006. године.

Готово две недеље хода, прелазећи по 40 километара дневно, уз несаломиву вољу, било је довољно да поново дође у своје Кољане и оживи све успомене које је у себи носио. Са тим помешаним осећајима ништа се, каже, није могло поредити.

– Никада се нисам бавио неким спортом, нисам имао кондицију нити сам о томе размишљао. Код ове одлуке глава је била пресудна. Синови су ме подржали као и неки пријатељи, други су пак саветовали да не треба то да радим узимајући у обзир моје године и све изазове са којима бих се могао сусрести. Ипак, моја жеља је била јача од свега, и од кише која ме касније пратила 40 километара пута, хладноће, жеђи, тровања храном, умора. И сада се јежим од присећања на све те дане – додаје Владе.

Анегдоте и доживљаје са пута описао у књизи

Анегдота и догађаја са тог путешествија, било је много, а иако се свих добро сећа, неки су му остали посебно упечатљиви.

– Стварно је то једно огромно искуство, за мене. Догађаја и сусрета је било толико да би се могло и данима препричавати. Пешачећи кроз Босну наилазио сам на дивне људе, било да сам ишао кроз српска или муслиманска села. Једни су ме чашћавали храном, преноћиштем, док су ми други, уз најбоље жеље, давали новац да упалим свеће у нашем манастиру Драговић. У једном моменту, док сам прелазио преко Оштреља, остао сам без воде за пиће. Сетим се тада Житија светога Саве, како би Св. Сава ударио штапом о камен и ту би потекла вода.

Баш у том моменту један камион ми се приближавао из супротног правца. Покажем човеку да сам жедан, а он извади неотворену флашу неког напитка и пружи ми је. Ето, то су само неки од момената. Како их не бих заборавио, касније сам написао књигу „Како сам препешачио живот“ у којој сам описао све те доживљаје, готово сваки километар пута, и све своје мисли које су ме пратиле, а чини ми се, у њима сам пропутовао и читав свој живот – описује Владе свој пут.

Владина супруга, Анђа, млада се упокојила након тешке болести, синови су свој живот засновали у Београду, а он је одлучио да остатак живота проведе у Кољанима. Зато је, након тог првог повратка, одлучио да из Београда донесе само најосновније што му треба, и у Кољанима крене све из почетка, удахне неки нови дашак живота и себи и свом родном селу у којем је људи данас толико да се могу избројати прстима.

И оживио је опет своје Маринке, поново се у њима чује петао, њакањем јаве два магарца, залаје пас, зује пчеле, а и асфалт је стигао тамо где га никада није било. Успомене на детињство и претке уградио је у сваки детаљ који је, у међувремену, ручно израдио. Поносан на оне који су мученичким радом обрађивали сваки педаљ шкрте земље, и срећан што данас његови синови и унучад имају где доћи.

Иако мисли да млади, у данашње време, овде немају превелику перспективу, није му јасно зашто се бар старији не враћају својим огњиштима.

Нигде није као на земљи прадедовској

– Јутро након првог доласка отишао сам на славу у наш манастир Драговић. Ту сам опет осетио оно што је, из прошлости, било сачувано у мени. Иако је Београд посебан град који ми је пружио све могућности, тамо сам изградио дом, створио породицу, отворио фирму и провео читав свој радни век, за човека који је у пензији то више није место за живот. Овде је мир, природа, другачији темпо живота, незагађен ваздух и све оно што човеку треба.

Овде имам довољно и времена и простора да уживам у малим стварима, да испуним свој дан обнављајући оно што ми је остало од предака, стварам једну оазу у коју ће са радошћу долазити моји потомци. Све је било запуштено, срушено, аветињски је изгледало, а сада кад прођете све је другачије, види се да овде неко живи, очишћено је и проходно, добили смо чак и асфалт.

Иако сматрам, искрено, да млади овде тренутно немају перспективу јер нема посла, није ми јасно зашто се бар старији не враћају јер знам да им нигде не би било лепо као у свом крају. Многи живе по солитерима, у зградама и изнајмљеним становима, немајући где ни цвет да засаде. Ја имам своју малу башту, двориште у којем окупљам своје пријатеље и родбину, поглед на Перучу, Динару, и свакодневно газим стазама које су крчили моји преци. Тако испуњавам своју душу, осећам њихов дух и присутност у сваком камену, сваком педљу земље коју су знојем натопили, и неизмерно сам срећан због тога – закључује Владе.

Сваки човек, каже, жели да за собом остави траг у овом свету пролазности, а његов је био дуг 600 километара. Остајући у лепоти природе цетинског краја, уживајући у погледу на Перучу и Динару, испуњавајући сваки дан ситним задовољствима, за крај разговора Владе је имао само једну поруку, а то и јесте суштина свега онога што чини животни круг – бити срећан и задовољити сва чула малим стварима. То човек може да оствари само тамо одакле је потекао.

Васка Радуковић
Извор: Срби.хр
17.10.2018.