Обично одлазак у завичај прође без извјештаја, али овај пут је било толико жеља за срећан пут, а потом иза извјештај да просто не смијем а да не прозборим коју. Ех, како је било? А како море бити?! Поред онолико љепих жеља није ни могло бити лоше. Испунила сам све прохтјеве; поздравила Велебит, изљубила камење, доњела сира, ликера, басе, дренина...

Дане смо проводиле радећи тешке сеоске послове у које убрајам дегустирање сира, пршута, басе, полица, капуле, сланине, крува, ракије (већ сам написала дегустирање), пиве (такође), јањетине, штрудле, домаће варенике, бијеле каве... „Ееееј да ми је крумпијера из Лике“. Миња је, наравно, морала тај моменат да овјековечи.

У паузи се знало ићи у печурке, брати дренине, купити понеку шљиву, чувати овце, базати по граду или по Гацкој долини. А навече, посље цијелог дана, долази залужени одлазак у град или сједење поред ватре са друштвом.

Морам признати да сам се одвикла личке климе, у ово доба, дани су свјежи, јутра и вечери бррррр. Тако да ватрица добро дође, а и биљац. О јутарњој магли да и не говорим, просто се чини да ће сњег пасти истог момента, а за који минут гране Сунце. Али то је Лика...

Има овај одлазак, као и сваки одлазак у завичај, једну велику ману, брзо прође, просто пролети...Јесам ли прје отишла или сам прије дошла?! Не знам ни сама...

У повратку су у бусу била и два клапца, што је велика промјена с обзиром да на граници обично питају: Да ли ово женски одбојкашки клуб?

Напуштамо родну груду, а што би једна жена рекла: „Иза нас оста пуста земља у којој и поред тога за нас није било мјеста.“ Било како било, прође мој први банкарски годишњи одмор. А нијесмо се нег` вратили Миња је већ смислила кад ће се пружити идућа прилика, а ја ту непровјерену „прилику“ брже боље пренесе, мом земи, Обровцу. Ако не буде тако, тешко мени...