Свакако прије било каквог школства као система, постојала је школа и то сигурно не онаква школа какву у уобичајној представи гајимо, са стандардним учионицама и опремом, посвећеним учитељом, програмом и фиксираним планом рада. Нимало случајно изговарамо учитељ, јер се до краја XIX и почетка XX вијека није појавила женска особа у том звању.

У давно доба, међу нашим прецима у средњем или раном новом вијеку, преношење и усвајање знања претпоставља микрокосмос наставника који то углавном није и ученика који то није за стално. Оно малобројних даскала што их биљеже историјски извори било је везано за манастире или дворове властеле.

Манастир Крупа код Кистања

Све оно што знамо о почецима националног школства у Далмацији, али и у другим крајевима које су обитавали православни Срби, захтијева анализу података скрајнутих на маргине историјске науке, нимало случајно пронађених на маргинама књига. Једнако недовољно знамо и о почецима њиховог бивствовања на овим просторима о којима доста посредне информације дају први османски дефтери из средине XVI вијека, гдје лична имена, титулари цркава, помени православног свештенства довољно јасно профилишу популацију.

О многим друштвеним структурама и обичајима, па тако и о школству, може се говорити као о категоријама средњег вијека о којем више знамо. Нововјековне друштвене структуре су израсле на крајње оскудним материјалним претпоставкама и као такве дуго остају непромјењиве, интелектуална елита не постоји, а искључиво рурално становништво по логици ствари истрајава на древним нормама и праксама.

Једини организирани облик живота у заједници представљала је Православна црква са релативно ограниченим могућностима дјеловања унутар задатог државног оквира, било да се, у различитим временским исјечцима, ради о Отоманском царству, Млетачкој Републици, Аустријској царевини, Француској империји, али која без обзира на све прилике исказује неугасиву потребу да настави с основном мисијом. Она учвршћује и преноси сва знања потекла из Светог писма, прије свега спознају Бога и човјека сазданог по његовом лику, хришћанску слику свијета са неоспорним и јединствено примјењивим моралним оквиром.

    Једини организирани облик живота у заједници представљала је Православна црква са релативно ограниченим могућностима дјеловања унутар задатог државног оквира

У основи, дакле, Црква и њени припадници имају педагошки задатак. Када је ријеч о Србима на западним странама треба истаћи да је непрестано била повезана са матичном црквеном организацијом, Патријаршијом или Митрополијом, ма гдје јој се сједиште и глава налазили. Она због свега привлачи и окупља младе у своје редове, описмењава их посредством богословске и богослужбене литературе, у исти мах ствара властити подмладак и одржава неопходни ступањ писмености у средини у којој дјелује.

Самоодржање је текло управо ослонцем на усмене традиције, а кроз памћење националне историје и читавог низа митских представа, створене су готово све идентитетске претпоставке довољне за обликовање националне заједнице. Руковођени тим задатком многи црквени људи делају широм простора који насељавају њихови једноплеменици кроз примарно описмењавање шире јеванђеоску истину и учвршћују спознаје властите прошлости. Науке, барем у заједници наших предака, једва да је и било, осим оне која у својој суштини реферира на библијске ретке, стога се управо у том домену одвијао рудиментарни педагошки процес.

По црквеним књигама, других једва да је и у траговима било, спорадично се појављују имена ријетких читалаца ван свештеничког миљеа, али и учитеља, који су тим начином означавали своје постојање, али и хвалевриједну професију.

Свештеници елементарног образовања стеченог од генерацијских претходника по природи ствари дјелују као учитељи, али поред свих обавеза у заједници не могу докраја спровести ту улогу. Извори потврђују да су они у исто вријеме бивали матичари, проповједници, исповједници, домаћини, суци, повремено и ратници, због чега објективно нису могли до краја изнијети образовне задатке.

Отуд и појава учитеља са стране. Једно од првих имена која се сусрећу у Далмацији јесте и оно поближе непознатог Јефрема, монаха из Кареје, вјероватног хиландарца који се у Далмацији, тачније у Скрадину нашао у улози учитеља.

Након њега је ту боравио још један Хиландарац, монах Кирило Живковић, потоњи епископ пакрачки који је у том својству наставио одржавати своје везе са Далмацијом и Далматинцима.

Црква Св. Спиридона, Скрадин

Крајем 18. вијека школу у том граду држи јеромонах Спиридон Алексијевић, као биограф, љетописац и иконописац, још један важни лик из историје цркве и културе у Далмацији. Прије Скрадина је доказано учитељевао у Врлици и Дрнишу.
Са релативном сигурношћу се може рећи да учитељи долазе по позиву релативно добро организираних црквених заједница, листом приморских у сваком погледу економски и културно просперитетнијих градова, остају ту неко вријеме и потом селе у неке друге предјеле. Мотиви за одлазак су једнако знали бити немогућност уговорног алиментирања њиховог рада, вјероватни неспоразуми са дјецом или родитељима, али и чињеница да су као странци морали рјешавати изворно статусна питања.

Свијест о важности образовања, стицања корисних знања представља потребу времена, али и јасан знак да православни усвајају модерне тековине неопходне за интеграцију у друштвени живот заједнице. То је управо оно што они желе, стечени статус посредством образовања учврстити у другој генерацији, образовања које се по правилу одвија на страном језику, у институцијама католичког свијета, ако већ није у изнимно малом броју случајева у питању школовање ван државних граница. Насупрот, у сеоским срединама се знања, у суштини егзистенцијалне нарави, преносе с оца на сина, како усменим тако и практичним путем.

Знања и звања се репродуцирају унутар уже сродничке заједнице, ковач ствара подмладак унутар властите породице, исто чини лончар, котлар, столар, ужар, постолар, док највећи број припадника у основи сиромашног друштва усваја знања опстанка. У најопштијем учи како обрађивати земљу и како гајити стоку.

Насљедност звања се уочава и у духовном поретку ствари, пошто историјски записи биљеже и породице које у неколико нараштаја традирају свештенички позив. У таквом амбијенту логично нараста свијест о ограничењима и мањку животних могућности који нити појединцу, још мање заједници могу јамчити бољу перспективу. Рјешење које се нуди потјече од искустава потеклих из праксе Карловачке митрополије одакле и долазе не само сигнали да се уочава проблем, неголи и сами учитељи.

    Доситеј Обрадовић први је, кроз свој животопис, описао тадање стање ствари, људе и прилике

Догађај велике важности представља долазак Доситеја Обрадовића у Далмацију почетком седме деценије XVIII вијека. Он је први који је кроз свој животопис описао тадање стање ствари, људе и прилике, његово све само не вишегодишње странствовање у Далмацији даје параметар за разумијевање самог процеса и његових протагониста. Премда припада времену које ослоњено на енциклопедисте, оптимистично гледа напријед, свјетлошћу знања развијава мрак традиционализма и прошлости, прилике у којима дјелује, а посебно принципи подучавања, остале су медијевалне.

Његовим трагом, можда као и његови ученици, кренули су и други. На Московском прологу из 1735, записано је да је 1791. школу у Книнском Пољу држао Лазар Синобад.

Ванредно је упечатљив случај Доситејева савременика, Стефана Мирковића из Шиклуша у данашњој Мађарској, који у седмој деценији вијека поучава српску јуност у Бискупији, Врлици, Мокром Пољу. За то вријеме марно преписива књиге, маниром правог калиграфа украшава властите рукописе, одабире садржаје за поучавање, стиже у манастир Драговић, о чему оставља бројне записе по књигама његове библиотеке. Свој позив магистера, латинизираним називом учитеља, с поносом исписује у свакој прилици. По истом послу стигао је Стефан и на просторе Војне крајине, село Вилић који уз недалеки Медак одраније има етаблирану српску народну школу.

Као учитељ у Мокром Пољу 1800. потписан је непознати монах и књигољубац Пантелејмон Михајловић. Траг је оставио на Мокропољском јеванђељу, једном од најстаријих српских рукописних књига уопште.
У оновременом политичком амбијенту није ни могло бити говора о државним школама, штавише, власт тражи поданике а не свјесне грађане, још мање жели национално и вјерски профилиране школе.

Такву вишедеценијску борбу за национално школство упоредо за настојањима да подигну властиту богомољу воде изабрани чланови туторства православне општине у Скрадину и углавном не постижу очекиване резултате. И поред непобитног комуналног значаја велепосједничке и трговачке елите српских корјена власт се углавном руководи прагматичним интересима, не мари превише за иновјерне суграђане, њихове вјерске и социјалне потребе и у том смислу попушта тек кад мора и то у најмањој изводивој мјери.

Уосталом и тадањи генерални провидур у Далмацији изговара да поданици из нижих сталежа треба да „остану у рођеној својој простоти“. Без ослонца на државну структуру православни прибјегавају властитој иницијативи, организацију рада својих школа ослоњени на властита материјална средства, обављају сами. Колико год бивали опструирани у својим тражењима, оваквим поступцима православни Срби су на дјелу испољили свој аутомни друштвени статус.

    „Учитељи су се онда достојно цијенили као живе књиге из којих су се учења прелијевала у душе и срца ученика“

Из ненадомјестивог извора за историју народа и цркве у Далмацији XVIII вијека Житија Герасима Зелића дознајемо и за чињеницу да су се „учитељи онда достојно цијенили као живе књиге из којих су се учења прелијевала у душе и срца ученика“. У том драгоцјеном штиву налазе се и подаци о школи у манастиру Крупи, као и то да су манастирским срединама уопште, упркос различитим околностима перзистирали реално најважнији облици школског дјеловања.

Манастир Крка је такву врсту школе, логиком развоја, прометнула у праву Богословију која, са прекидима, траје готово четири вијека. Манастири посједују књиге, појединци из њихових редова држе праве библиотеке, непрестано читају, неки чак преписују рукописе и на тај начин преносе већ позната дјела, дакле имају најважнији елеменат магије зване знање. Уосталом, подсјетимо се иницијалне реченице Свете књиге да у почетку бијаше ријеч, (логос, слово…) тако да свако онај који ако већ не умије схватити пуни смисао, може читањем ући у простор бескрајног божанског и ограниченог људског знања. Облик у којем се то знање појављује јесте управо књига.

Аутор: Бранко Чоловић
04.09.2021.
 

(p-portal.net)