Рамљане – село супротности и оптимизма - www.krajinada.com






























Статистика посјета
од 12.2.2016

Данас: 152
Јучер: 343
Недељно: 1298
Мјесечно: 8338
Годишње: 40817
Укупно: 140992

Највише посјета
15.6.2018 1304


26. јун 2018..


Рамљане – село супротности и оптимизма


Посетили смо село Рамљане у Далмацији чије мештане не напуштају нада и оптимизам.

Када се из Книна крене ка Дрнишу, одмах после Врбник поља, долазимо у село Рамљане које се налази и у равници и на брду, које је земљом и богато и шкрто, зависи у којем се делу села налазите. У административном погледу, Рамљане су једно од осам села које улазе у састав општине Бискупија, у којој су Срби, баш као и у Рамљанима, били и остали већински народ, са уделом од преко 90 одсто у укупној популацији.



Према предању овдашње становништво доселило се у овај крај из околине Раме у Босни и Херцеговини, те је отуда и добило име. Прича о овом далматинском селу је заиста много и оне се љубоморно чувају и препричавају у дугим зимским ноћима, када се коначно нађе времена за предах.

 

 

Вратила се петина

Упознајући нас са родним селом актуелни начелник општине Бискупија Милан Ђурђевић каже да је село подељено на Рамљане Брдо и Рамљане Поље.
– Пре рата је ту било око 550 становника, а сада их је у селу свега стотинак стално насељених. Међутим, велики број наших људи се радо враћа овамо, обилази своје куће, улаже, обнавља, тако да у се месецима годишњих одмора у летњем периоду овде окупи два или три пута више људи него што у остатку године има сталних становника – каже Ђурђевић.

Људи су у Рамљане дошли са подручја Раме у Босни, а у Босну су дошли са подручја данашње Црне Горе, појашњава Ђурђевић. Рамљане насељавају породице са презименима Ђурђевић, Лазић, Крстановић, Вученовић, Гркинић, Бачко, Ћосић, Медић, Верић, Плеја, Маринчић, Лешић, Купрешанин, Бјеговић, Добрић…

Свештеник Станко Антић каже да је у Рамљанима научио много тога, нарочито од старијих људи који су му својим примером показали да је упорност један од предуслова опстанка у овом далматинском селу. Он такође истиче много тога позитивног, али оно што га чини незадовољним јесте недостатак младих људи на које би била ослоњена будућност овога села.

 


Свештеник Станко Антић

– Ово село се налази у склопу марковачке парохије, има око педесет домаћинстава, а у сваком од њих живи у просеку по двоје људи. Све је то углавном старије становништво, а само су две младе породице. Село нема цркву, али има три гробља. Када се узму у обзир демографски подаци може се рећи да стање није добро, али са друге стране ти старији становници су велики борци, не одустају лако и из те њихове борбе, ја као свештеник, могу да извучем поуку и да схватим како сви ми треба да се боримо и трудимо тамо где смо. Нико од нас не може да бира ни где ће се родити, ни у којем народу, ни у којој вери, па према томе човек треба да прихвати ситуацију таква каква јесте. Ово је село заиста лепо и има с једне стране поглед на Динару, а са друге поглед на Промину. Једино што нам заиста недостаје јесу млади – истиче свештеник.

 


За мештане су Рамљане центар света

Некада су у Рамљанима куће биле пуне чељади. Поље се чувало само за обраду, па су се куће, у ранијим временима, градиле само у брду.
– Село је заправо и настало у брдском делу, а тек након Другог светског рата људи су почели силазити у поље и градити куће, јер се углавном земља у пољу чувала како би се њеним обрађивањем прехраниле многобројне породице, а треба истаћи да је сваки, па чак и најмањи део поља, био обрађен, каже нам Милан Ђурђевић истичући да су људи у тим ранијим временима били искључиво ослоњени само на оно што су сами могли да произведу.

Живети на земљи на којој су вам живели преци и орати њиве које су и они орали, част је и срећа, кажу нам у Рамљанима. Гробови предака обавезују да земља коју су они крвљу и знојем стицали не зарасте у коров, да се сачувају, бар у темељима, вековна огњишта, у којима су мајке задојиле своју децу честитошћу и храброшћу, слогом и поштењем.

Заједно са породицом Јашо Ђурђевић кренуо је тог лета 1995. године путем којим није желео. Иако и у Београду свој на своме, ипак је свакодневно чезнуо за родном грудом, за родним Рамљанима који су остали пусти, али не и заборављени.
– Рамљане су за мене центар света. Ниједно друго место на свету, сем овога, мени лично не одговара. То је моје село које неизмерно волим, а једном давно сам и запевао `Ој, Рамљане, моје село мало, да Бог да се децом повећало`. Родио се мој син Лука након тога. Никола се родио у Југославији, Петар се родио у Србији, а Лука у Хрватској.

Шта да вам кажем, мени је овде најлепше. Кад дођем овде на Греду, одакле поглед далеко допире, па кад видим Динару, иза које сунце свиће, и кад погледам потом Промину, где сунце залази, ја сам срећан. Препоручујем мојим комшијама Рамљанцима и свим Далматинцима, који нису код својих кућа, да се овде има од чега живети. Вратио сам се 1999. године, а у Београду сам био шеф ресторана у самом центру града, имао сам добру плату и имао сам свој стан, али одлучио сам да се вратим, јер је тело било горе, али душа је остала овде, у Рамљанима.

 


Оптмизам упркос свему

Школа у Рамљанима некада је била пуна ђака, а данас је без крова. Ипак, нада у срцима данашњих мештана Рамљана не гаси се тако лако, па иако свесни суморне садашњице, верују да ће ускоро бити боље, да ће школа, бар као зграда, засијати новим сјајем, да сачува, ако ништа друго, оно бар успомене њених некадашњих ђака.

– Нажалост, у ову школу се не иде већ двадесет и две године. Данас напросто нема толико деце да би она могла бити у тој функцији, али то не значи да она неће бити обновљена. У овом, али и другим селима, све те објекте, некадашње домове културе, школе, задруге, ми ћемо у наредном периоду обновити и нека они сачекају неко ново и боље време, а ја се надам да оно долази.

Зашто то кажем и шта ми даје право да будем оптимиста? То је чињеница, ми ипак данас видимо одређени помак, видимо одређени бољитак у односу на период пре десет или петнаест година па је евидентно да ће за десет или петнаест година, па можда и за пет, овде сигурно бити боље – оптимистично тврди Милан Ђурђевић.

У сложној и великој породици Ђурђевића нису се покајали због повратка на родно огњиште, јер су једино на камену, како сами кажу, своји на своме, због чега поручују расељеним земљацима да је најлепше у родном селу, где их свако чак и по кораку познаје. Милан Ђурђевић наглашава да упркос свим показатељима, остаје непоправљиви оптимиста.

 

 

Плодна земља и велико богатство

– Ако Рамљане остане пусто, ако остану наша села пуста, са плодном земљом, рекама и богатством у сваком сегменту, ја онда не знам каква је даља перспектива. Ако плодна села у овом нашем крају остану пуста, а видимо да су свуда присутни депопулациони токови, ја онда заиста не знам где живота може бити ако га не буде овде, па сам, упркос свему, апсолутни оптимиста.

Из Рамљана одлазимо са вером и надом да ни ово, као ни многа друга села у Далмацији и Лици, неће остати пусто, да ће се у њему деца рађати, славе славити, женити и удавати. Ако буде љубави према прецима и потомцима, према светињама и гробљима, према вековним огњиштима и богатој историји овог мученичког рода и порода, тако ће бити.

Јер све док се макар у једној кући у Рамљанима буде слава славила и на њој окупљала породица, живеће и ово село, памтиће се овдашњи обичаји и у дугим и хладним зимским ноћима причаће се приче из давнина, оживљавати никад заборављени преци, али и вера у неко боље, праведније и лепше сутра. Ту смо поруку понели из Рамљана, из срца људи који своје село воле више од свега.
 

 

Васка Радуловић
Извор: Срби.хр
18.03.2018




Чланак има: 33  посјета
Број гласова: 5

Оцијените нам овај чланак:

НАЈАВА ДОГАЂАЈА