Један од најзначајнијих српских писаца и сценариста, Арсен Диклић, аутор романа "Салаш у Малом Риту" и "Не окрећи се сине" рођен је у Старом Селу, некада звано Вилић, код Оточца.

Кроз ових неколико редака које је посветио мјесту свог рођења и одрастања подсјети ме са коликом смо радошћу и свечаним тоном изговарали обично "добар дан" са жељом да заиста буде добар, чак и потпуним странцима.

Арсен Диклић о себи...

Рођен сам 14. новембра 1922. године у Старом Селу, у Гацкој долини између Капеле и Велебита, у Лици.

Слушао сам да име мог села потиче отуда што је оно најстарије у долини и да су још стари Римљани имали насеље у њему. Као дечак узалуд сам покушавао да пронађем и ископам какве трагове тих старих насеља у мом селу. Ништа. Ископине су пронађене у другим селима долине, било ми је криво због тога, али се ја још и данас надам да ће неко у мом селу наићи на римску цесту или тврђаву. Онда ћу и ја отићи да се придружим ископавањима. Село је иначе малено: шездесет кућа растурених на прилично великом простору тако да се деца из разних крајева села и не познају међусобно све док не пођу у школу.

Школа - основна и нижеразредна гимназија - била нам је у Оточцу, удаљена четири и по, или пет и по, или шест и по километара. Ниједна раздаљина није сигурна кад је село тако растурено да нема ни свог правог центра. Сем тога, раздаљина је мерена по џомбавом сеоском путу који кривуда и увија се на све стране покушавајући некако да се провуче кроз цело разбацано село.

Ђаци никад нису ишли тим путем.

Преко плотова, преко њива, кроз гајеве и шумарке, преко малих пешачких мостова, увек пречицама, генерације мојих Старосељана угазиле су стазу названу ђачком стазом. Ту стазу нико није измерио километрима, а ђаци су стизали до школе за сат и по, за два сата... Зависило је то од сунцa, од кише, од снегова и поледице.
Стаза је узана, па смо ходали у гушчијем поретку, једно иза другог, већи на челу, а мањи на крају колоне. Ко иступи из колоне загазиће зими у снег целац, а у пролеће у нечију пшеницу.

У јесен смо напуштали стазу и ширили се у нереду преко њива, али о томе ћу касније.
А како нам се дешавало да на тој узаној, с пролећа пшеницом зеленом, а у зиму снегом белим ограђеној, стази сретнемо неког ко нам иде у сусрет - ђачка колона се заустављала, сврставала као на смотри и пуштала намерника да прође.

Три таква "намерника" су најчешће пешачила из града у село и већ смо се навикли на њих. Биле су то значајне личности, па смо их морали поздрављати.

Први у колони скине капу и каже "добар дан", а затим редом - колико ђака толико "добар дана". То нам је чак изгледало и забавно. Значајне личности биле су: писмоноша, шинтер и пандур. Сваки је ишао својим послом па их никад нисмо срели заједно, а и сваки нам је отпоздрављао на свој начин.

Писмоноша Бобинац био је двометарски кракоња и полуметарски бркоња. Разносио је пошту по свим селима расутим око Оточца, прелазио свакодневно по десетине километара, и увек стизао на време. И данас кад га се сетим, ја помислим на причу о чизмама од седам миља. Никада више у животу нисам срео таквог и толиког писмоношу, а ја пажљиво загледам и волим све писмоноше. Они у својим торбама доносе радости и тугу.

Нашег чича-Бобинца смо увек издалека запажали: као да се усправна бандера креће између зелених жита. Одмах се постројавамо дуж стазе, а то мора бити брзо готово јер за писмоношине краке је час посла стићи до нас. Први поздравља са "Добар дан, чича-Бобинче", а остали само са "добар дан". Писмоноша додирује обод своје капе и одговара врло озбиљно: "Добар дан, а чији си ти?" И тако редом: једно тридесетак поздрава, исто толико отпоздрава и питања: чији си. Траје то и подсећа нас на неку малу представу у стази међу житима. Поздрављамо и чекамо кад ће дугоња уперити прст у некога од нас и гракнути:

- Аха! Чији велиш да си? Баш тебе тражим! Пише ти брат из војске!

Зажагоримо весело и унапред знамо шта ће сад урадити наш писмоноша. Извадиће писмо из торбе, показаће га сретнику и рећи:

- Да га предам теби? Могу, али шта те знам какав си, изгубићеш га. 'Ајд', реци сам и поштено: је ли боље да ово писмо предам теби, или да продужим па с твојим ћаћом попијем ракију због добре вести?

Срећник коме брат пише обично се збуни па ћути, али зато дрекну остали, нарочито старији и искуснији ђаци:
- На ракију, чича Бобинче!

Ђак је (бар у моје време је тако било!) створење опрезно и сујеверно: не ваља на ногу леву устати, зло је ако ти мачка стазу пређе, избегавај попа од куће до школе... А знали смо: ако смо тог јутра срели писмоношу, онда може сто и једна мачка и два пута толико попова преко стазе да нам прелази, могли смо сви на ноге леве устати — тог ће дана у школи све у реду бити. Писмоноша срећу доноси.
И пандур је носио торбу, а у торби писмо и цедуље. Само његова писма нису никог радовала, то је и пандур знао, то смо и ми знали. Носио је некоме опомену за неплаћени порез, ишао да уручи казну за посечено дрво у шуми, позивао некога на бесплатни рад, звани кулук... Пандур је био мрк и озбиљан због мрких вести у својој торби, мрко и озбиљно нам је отпоздрављао, заправо салутирао приносећи руку шапки и не гледајући нас.

Шинтер нам је био смешан.

Мален и кривоног, са пушком преко рамена, а та је пушка била већа од њега. При сусрету нам је намигивао, смејао се и пролазио крај нас парадирајући својом пушком.
Мени је дуго, врло дуго било нејасно: у чему се састоји тај шинтерски позив?
Знао сам да је он некаква власт над псима, али га се ни пси ни људи у мом селу нису бојали. Дође он пред кућу, па завречи још са капије:

- Добар дан, домаћине, како здравље, како чељад, како шаров?

А шаров кидише на њега, хоће тур да му разнесе, па је домаћинова прва брига да отера шарова од његове власти. За то време домаћица одлази у сушницу да одсече комад сланине. Шинтер стрпа сланину у торбу и продужи пут, а сви шарови у селу најављују његово присуство. Код следеће куће исто. Ако се деси да шаров ипак поцепа панталоне шинтерове, онда комад сланине мора бити знатно већи.
Испадало је некако да је за држање пса (а која је сељачка кућа без пса?) најважније спремити неколико комада сланине за повремене шинтерске посете, и све је у реду.
Само ми је још остало нејасно шта ће шинтеру пушка кад се од шарова лакше бранити батином. Био сам већ гимназијалац кад сам о томе разговарао са нашим шинтером.
- Пушка је државна - рекао ми је - и ја бих, ако бих државу слушао, морао убити сваког џукца који без одобрења и контроле лута, скита, скомуче и лаје по сокацима, а изван свог дворишта које је задужен да чува. А питам те који се сеоски лајавко придржава тих прописа кад су они рођени скитнице и неваспитана створења? Кад бих се закона придржавао, све бих их већ побио и шта бих онда радио? Распитај се у општини колика ми је плата и да ми није оног комада сланине по псећој глави - чељад би ми од глади помрла. Ако баш за пушку питаш, она већ петнаест година не пуца, јер немам пара да је поправим. И да ми се, не дај боже, догоди да баш м о р а м убити неког шарова, морао бих га вијати по сокацима да га млатнем кундаком. Ето, тако!
И још ми намигну шинтер.

У ствари, у мом селу је постојала узречица: сиромах ко шинтер. За мене је то било једно ново сазнање. Све дотле делио сам свет на два дела: село - сиротиња и блато, а град - плочници, пекарски хлеб, излози и богатство. Заборављао сам, управо нисам још ни знао, да у граду живе шинтери и шинтерима слични, сиротиња црња и тежа од највеће сеоске сиротиње. Онда ми је постало јасно зашто наш шинтер добије понекад комад сланине и у кући - која нема пса. Деси се то: угине пас, или га курјаци растргну, али шинтер ипак кућу посети па пита: какво штене да вам донесем? Из тог штенета касније израсте псина која бесно кидише на шинтера.

У село су још долазили: судски извршитељ, поп, сасвим ретко срески начелник, а још ређе народни посланик.

Њих нисмо поздрављали.

Није било прилике пошто их никад нисмо сретали на нашој узаној и пешачкој, ђачкој стази. Они су у село долазили фијакером, по џомбавом друму.

Текст приредила: Ђурђица
30.05.2017.