У Далматинској Загори, у селу Миочићу, међу четрдесетак преосталих становника, има и оних који увелико газе десету деценију живота. Једна од њих је и деведесетпетогодишња Анка Вуковић, чије памћење није нарушила старост.

Рођена је 1924. године, а у школу је пошла седам година касније. Ниједно женско дете, сем ње, није ишло у школу. Таква су тада времена била. Учитељ и њен отац су били ловци, па су се дружили, а учитељ је код њих доводио своју кћерку Зоју, која јој је временом постала другарица. Тако је и Анка кренула у школу.

– Ипак, моја покојна мајка није хтела да ја идем у школу, љутила са због тога. Њу је тада било срамота што ја идем у школу. Ја сам се, као мала девојчица, љутила на мајку, јер сам хтела да идем у школу, било ми је лепо са вршњацима. Са мном је у школу пошла и једна рођака, али је њу њена мајка вратила одмах након седам дана. Није јој дала да иде. У школи су тада била сва мушка деца, осим мене и моје другарице Зоје, која је мени поклонила буквар и читанку. Школа тада није била у Миочићу, већ у суседном селу Биочићу, код цркве Светих Апостола Петра и Павла и била је на спрат. У приземљу су били ученици првог и другог разреда, а на спрату ученици трећег и четвртог. Тако је то било – присећа се Анка давно минулих година.

У селу је тада било око шест стотина становника, а и суседна села била су бројна. Деце је било много, а у породичним домовима живело је више генерација. Нико тада никоме није сметао, каже бака Анка, помало тужна што породични односи данас нису као у време њеног одрастања. Поштовао се старији, прича нам Анка, а сви су морали да раде, јер је рад био високо на листи тадашњих друштвених вредности.

– Живело се добро, ја не могу да се пожалим. Удала сам се на Мали Божић 1947. године, а муж је након неколико дана отишао на дослужење војног рока, како је то тада било. Он у војску, а ја за благом. Тада сам чувала двеста педесет оваца. Кад се муж вратио из војске, заједно смо почели градити своју кућу, а после су је наша деца проширивала. Никада није било лако, али је народ био вредан, желео је да створи нешто своје, да му буде боље. Радио је ко је год могао. Није нам било тешко ни поранити, а ни закаснити. Ишли смо чак до реке Чиколе, где смо и копали и жели – присећа се Анка младости препуне рада и задовољства, иако су тада имали мање него што људи у селу данас имају.

Некада су људи имали мање, али су били задовољнији

На другом крају села живи Душан Вуковић који има 97 година. Родио се давне 1922. године, а за три године прославиће стоти рођендан. Шта је тајна дуговечности не зна ни сам Душан, који је за својих готово десет деценија проживео много тога, и доброг и лошег.

– Тешко је рећи зашто неко доживи толике године, као што сам их ја доживео. Да је неко добро било, није баш. Мој отац није живео дуго. Имао је само шездесет година када је умро. Мајка ми је живела деведесет и три године, док ми је брат умро у сто првој години. Колико ћу ја живети, то ће одредити Бог. Никоме у животу нисам чинио зла, па зато живим мирно – каже Душан, помирен са чињеницом да су рађање и смрт у Божијим рукама.

– Некада се у Миочићу живело лепо, држала се стока, обрађивало се много земље,  а мислим да тада у селу никоме није било лоше. Ја сам радио у руднику у Сиверићу. Ту сам почео радити три године пре него што је започео Други светски рат. Избијањем рата, рудник је стао, а радне активности смо наставили после, чим је проглашен мир. Временом сам напредовао, па сам највећи део радног века провео као шеф стражарима, којих је у руднику тада било доста.

Иначе, у селу је након Другог светског рата било лепо, људи су се јако лепо слагали. Живело се добро, јер је велики број људи радио у руднику, а истовремено су се бавили и земљорадњом и сточарством. Било је свега, а људи су тада и са много мање били задовољни. Данас је другачије, свуда у свету, па и у овом нашем Миочићу. Некада су куће биле пуне, у њима више генерација, а данас је много кућа у којима нико не живи,  а тамо где још увек има живота, живи у кући само једно или двоје. Такав је данас Миочић, у којем је више људи умрло након повратка, него што нас данас има укупно у селу. То вам све говори – препричава нам Душан своја сећања на минуло доба, поредећи га са данашњим сликом села.

Анка Вуковић нам потврђује речи свог комшије Душана, како је данас село пусто у односу на оно време када су они били деца.

– Када сам се ја удала, била сам петнаеста у кући. Без обзира на то, људи су се слагали, како у самој кући, тако и у селу. Било је много обавеза, па је свако ишао за својим послом. Свако је знао шта је његова дужност, па се свако од нас трудио да испуни оно што се од њега очекује. Није тада никоме било тешко радити, људи се нису жалили на тежак живот. За боље нису знали, па су били задовољни оним што су имали. Данас је другачије, све је другачије, али ја се не жалим ни на ово данас. Мене поштују, ја поштујем друге, па је свима лепо и широко.

Данас ми је само жао што у селу нема више људи, да једни другима могу помоћи, да једни са другима попричају и кафу попију. Овако, нас једва четрдесет, а деце нема. То је најтужније, јер да је деце имали би се чему и надати. Овако, све старији људи. Не знам шта ће бити после, ко ће овде живети, а имамо све што за живот треба људима. Имамо пут, добру земљу, нисмо негде забачени, већ је село лепо и пространо. Ипак, људи су отишли, а нас је у селу сваке године све мање – завршава нам Анка Вуковић своју причу не баш тако оптимистично како би се од ове крепке старице могло очекивати. Свесна и сама да су добра стара времена, када је њено родно село било испуњено животом, одавно прошла.

Оно што свакако вреди поменути, а у што смо се и сами могли уверити, јесте Анкино познавање епских песама, које ова старица зна наизуст. По томе је, кажу мештани, надалеко позната, а ми смо имали прилику да нам Анка изрецитује четири песме: „Смрт мајке Југовића“, „Косовка девојка“, „Песма о цару Лазару“ и „Смрт краља Александра“.

Са пажњом смо слушали како нам деведесетпетогодишња старица, без грешке, рецитује давно запамћене стихове, ваљда и сама срећна што у готово пустом селу има ко да је чује. Због тога смо се и радовали заједно са њом, верујући да ово није и наш последњи сусрет.

Васка Радуловић
Извор: Срби.хр
18.06.2019.