„Ову сам књигу милион пута прочитао“, рече 91-годишњи Јован Королија држећи Свето Писмо. Када су га пронашли у каменој кући, самог на крају света, без хране, воде, струје, у далматинској Буковици, ништа тражио ништа. Осим овна Мркана. Људи су га разочарали, побегао је, без њих живи шест деценија. Али прича о Јовану доказује да Људи још има.

Мало је Срба остало на великој заравни далматинске Буковице коју лети немилосрдно пржи сунце, а зими кише спирају и обликују камење и ситно растиње, као што су вековима обликовале оштра лица и карактере стаситих људи који овде живе.

НЕЋЕ СА РОДНОГ ПРАГА

У засеоку Королије, код села Ивошевци, недалеко од Кистања свега је неколико стараца који нису хтели да напусте родни праг и од буре се склоне у Србију, код деце у неко београдско или новосадско предграђе.

На осами у, како се у овом крају каже, кршу, у шикари, повратник Божо Шуша пронашао је Јована. У хладноћи камене кућице био је склупчан испод покривача. На старом металном кревету. Без струје, дрва, хране, воде.

„Знао сам да нема никог свог, једва смо се споразумели. Као мали прележао је менингитис, тешко говори, али сам разумео шта му треба. То није требало ни да ми говори, не треба му гужва, треба му мир и само оно основно, да преживи, да живи како је навикао“, сведочи нам Шуша.

Некада је Јован био богат, имао је седамдесет оваца, с њима је и последњи рат дочекао. С њима је дочекао и „Олују“. Војска га није дирала, али онда су дошли пси рата, молио је, да му макар овна Мркана и неколико оваца оставе. Све су однели.

Готово тридесет година после, наш саговорник га је затекао са неколико оваца које је у међувремену тешком муком набавио. Како, не зна се, избегавао је људе, изгубио је давно веру у њих, зато се и осамио.

    „Изгледао је као пустињак. Када сам видео како се опходи према свом скромном стаду, знао сам да му је душа још жива. Јован се никада не смеје, али видела се нека искра радости у оку. Нису наши стари случајно стоку звали „благом“. То је једино благо које је Јован икада имао“.

ПОМОЋ СА СВИХ СТРАНА

У Буковици нема пуно народа, али има интернета и жеље да се помогне. Апел нашег саговорника на друштвеној мрежи подигао је на ноге, не само Кистањце који су се вратили у своје место поред древног манастира Крка, већ свуда по свету.

Мора много да се ради у кршној Буковици да би се живело, али сви су нашли времена, и новца, да помогну. Кућица овог пастира добила је нови прозор, стигле су залихе хране, чиста одећа за Јована, и легао је коначно у чисто.

    Мештани су довезли и храну за стоку, стигла су велика спремишта у којима ће им Јован чувати воду, а онда и највећа радост, неколико оваца, али и испуњење сна - ован Мркан.

„Гужва је била, сви смо се радовали, али сам видео да Јован једва чека да одемо, да се исприча с њим. Тепао му је. Мркан му је, иако се не познају, ближи од свих нас. Тада сам био сигуран, ово је све што треба да урадимо за овог човека. Када би му пружили оно што ми називамо нормалним условима за живот, када би га преместили у старачки дом, верујем да не би живео више од три дана“, каже један од Јованових доброчинитеља.

СИЈАЛИЦА ДОНЕЛА ОСМЕХ

Он обилази пастира више од три месеца, пре неки дан први пут је видео осмех на његовом каменом исклесаном лицу. Насмејао се сијалици.

Локално удружење „Жене косовске долине“ на Јованову кућу монтирало је соларни панел. Довољно да увече ради оно што, поред „блага“ највише воли, да чита.

Наш саговорник сада четири пута недељно овом испоснику односи кувани оброк. У акцију помоћи укључио се и послератни нови комшија, из Јањева на Косову и Метохији досељен у Кистање. Он храну довози из Книна, из народне кухиње, а Божо је на бициклу односи у Јованову кућицу на крају света.

ОБРИЈАН ДОЧЕКУЈЕ ГОСТЕ

Прозборе по коју, наш саговорник, каже, сада већ добро разуме Јованов немушти језик. Чак му је и Свето Писмо Новога завета читао, без наочара.

„Королије су и уметничке душе, бунар и каменицу из које стока пије кишницу, коју би сваки музеј пожело, исклесао је његов отац Обрад. Јован воли да чита. Библију је, каже, прочитао милион пута, јер само њу има. Однео сам му Народне јуначке песме, јер често спомиње Краљевића Марка и Женидбу Душанову. И растур Југославије и такво сам му штиво однео“, каже нам Шуша.

Он додаје да је овај необични горштак, од када је добио помоћ, увек обријан. Други човек, дочекује га сређен.

„То ми даје наду да смо му вратили мало вере у људе, али сада ћемо га оставити, да своје последње овоземаљске дане проведе у топлом, тепајући Мркану“.

Добио је и велике спремнике за воду, то је за Јованове овце, највеће благо, драгоцено.

Текст: Сенка Милош
Фото: Божо Суша
Извор: Спутњик
27.02.2023.