Крај маја месеца, преподневни часови... У канцеларији код ЛИМАФ-а седимо и ћаскамо г-дин Ћалић и ја о свему по мало. Дошли смо да "погодимо посао". Наручујем ја 10 комада мајица Крајинаде за 2013. годину. Пита ме: "Колико ћеш?"... Ја велим: "Десет, нема потребе за више"... Он каже добро и окреће очима... Знам да му није право, али нема неке навале за мајицама као раније... и ту погреших. Он је на своју руку и одговорност одштампао 20 комада. Тако да чим су мајице оглашене тих 10 је нестало као да је магија у питању... На самој Крајинади је била јагма за мајицама... поготово оним белим из 2011. године, које су по мени и најбоље...

    Пре свега хоћу да похвалим мог дугогодишњег помагача, односно комшиницу Наташу. Јер док сам ја зврцкао људе ко, где, шта и како око Крајинаде, сви вичу да су у обавезама, једино ме Наташа питала, треба ли каква помоћ... Уф, како не би требала. Помоћи никада доста. Тек што је почео јул месец 2013. мене је почела да боли глава, јер опет имамо проблем са пићем, тачније како га држати охлађено на 30'С. Некако сам ја успео да заледим неколико флаша код комшија и хвала им на томе. Ујутро у суботу некако то све натоварих са све осталим стварима и правац до Наташе. Тамо смо тражили и вулканизера, али нас игноришу... па смо на другом месту нашли коректне људе који нам напумаше лопту за фудбал.



Ори у фићку идемо ка Ади са све Бајом малим Книнџом који се дере на пристојних 45 јединица. Пре Аде морали смо до трговине да купимо од пића шта нам све треба: лав, јелен, наранџа, бресква, кисела вода, бело и црно вино... Вишњу нисмо куповали, донели смо је домаћу! А исто тако и шљивовицу. Потрпасмо све то у гепек и правац рампа на Ади. И ту смо били у дилеми... хоћемо право, па на паркинг и да теглимо ко магарци или куњи 200м, или да скренем лево, па шта нам Бог да... Паде одлука на ово друго, односно лево. Долазимо до једног пункта са рампом... Ранијих година ту нам често правише проблеме јер тобоже не смемо ту ићи аутом... Како то ми не смемо, а други могу?! Није ми то баш било јасно... али ајде. Речем ја чувару да имамо неко пиће, па да не би теглили за час и одмах се враћамо... Он вели да може, али да морам оставити личну карту. Пристанем ја, још у неверици шта нам се остварило.

Ово је уствари дошло као мелем на рану... јер пре пар дана када сам звао Мику 'армонику да га питам за здравље, рече да нема више 'армонике у КУД-у, јер су је дрписали у Угриновцима?!
"Ајме мени, па што ми то сада рече", велим му ја?! Неће чак ни да дође, правда се неким обавезама... Уф! Тражио сам ја хармонике и на другим местима, али људи невољни... или је профи од 5.000 еврића или је раштимована па није ни за врага, а не за Крајинаду.


Тако да када ми уђосмо, нисмо више ни излазили до мрака, када је све било готово... Једним ударцем две муве. Прво јер нисмо теглили, а друго, јер смо имали и музику гратис.



Е сада да није све онако како смо желели, побринули су се и други људи који дођоше пре нас, па заузеше добра места... Није ни наше било превише лоше... али један део помагача је заказао. Побегли из Београда, а други су намерно задржавали госте још један дан, само зато да не би ишли ујутро на трчање и тучу, јер за место на Ади влада туча.

Сигурно један сат смо диванили Наташа и ја о којечему, и чували место, док нисмо добили и првог госта... а то нам је била тета Бранка, книњанка. Жена има већ и унучад... као мала је отишла из Книна, одрасла у Београду... али се после рата вратила у Книн на своју ђедовину. Тако нас је онда мало увесељавала са својим догодовштинама из крајишке престолнице, са реке Битужнице. Прво оне предратне са штафетом... А онда и оне послератне... поготово када је довела за синовљеву свадбу трубаче из Гуче, који нису имали "радну дозволу"... али је то тета Бранка отклонила за пар минута... без икаквих веза и везица. Види се да у њој тече Крка и Зрмања. Е да... она нас је тражила пола сата и никако нас наћи. Док није дошла до портира на оној рампи. Пита га за "окупљање" Крајишника, иако ја не знам да иједан портир са Аде је присуствовао код нас на дружењу... и рече јој да је то тамо код роштиља. Тако жена и уради. Није прошло неко време дође неки смарач па је обигравао око нас, као мува.

Али после нам дођоше Милица и Сара, личанке... једна са севера Лике, а друга са југа. Драго ми је када и млађи свет долази, тачније када их интересује њихово порекло и завичај. Јер када изгубиш завичај, изгубио си све!

 

Долази и Мића Прелџија са својом окрњеном панчевачком бригадом. А пре њих су нам у пролазу били Кукобати, старији и овај млађи... имењак мој. Они су као били у пролазу, али заправо Дивномир није увече имао неког посла, па је довео сина да се мало и дружи са нама. Дође Мићан и већ смо ми развукли причу, убијали врућину, док она не убије нас. Нисам ја тада ни знао да је тета Бранка имала добар телефон, па је одмах почела да снима, тј. слика  и шаље слике на интернет, директно са Крајинаде.

  
Ори она музика из фићка, туче Книнџа све у 16... кад долази неки момак и пита да отворим прозоре и врата на ауту. Ја питам што? А он: "Да се боље чује"... Питам ја: "Роде одакле си ти?", а он вели "Одавде, али волим ту музику. Занимљиво и више него занимљиво...

 
Телефон је мало, мало па звонио, или су поруке стизале... Видеше људи на нету да има "окупљање Крајишника", па дођоше. Никад нисам ни чуо ни видео неке људе, али ето они се одлучише да дођу. Рецимо, ту мислим на момке из Книна. Далматинци ове године нису били мањина као раније, напротив... Чак су имали и своје "талијанке" карте, па су закартали и бришкуле...
 

Како се почело скупљати света, тако смо могли да заиграмо фудбал... јесте да је било по највећем сунцу, али шта да се ради. Играле су и цуре са нама и Кукобат млађи. Моја екипа је толико зицера промашила, да ме чуди како нисмо и раније изгубили. Просто је било невероватно колико смо промашивали и какве шансе. Не знам да ли је неко то снимао. Мислим да јесте, па када прибавимо материјал показаћемо.
 

Сетих се ја да има и неке погаче у аутићу и изнесем је. Док си рекао пиксла нема ни мрвице од погаче. појели су је људи у сласт. Да ли зато што је добра или су људи навикли да се на Крајинади нешто грицне, немам појма... Хвала Богу па нисмо још око хране водили рачуна. Ем пуно обавеза, ем велика врућина. Тако да ко је био гладан, имао је грил кућицу поред и могао је да купи нешто да поједе.

 
Нестало је и пића, па смо Ацо и ја отишли до трговине аутом. Боље његовим него мојим, јер ако одемо мојим, нема више музике. Иако су цурице хтеле да им "родим" ужичко коло.
 
Стиже Мрки вук из Плитвица, стиже и каменчина од 3кг. Ја сам већ изнео и конопац па смо одмеравали снагу. Прво конопац. Послагали се Личани и Далматинци... богами, прави дерби... Шта мислите ко је победио? Личани наравно и то убедљиво, мислим да је било и 2:0 за Личане. Неки су чак и запливали на трави,мислећи да су у Карину... После су се екипа измешале, али су и момци из околине, мислим са других столова прикључили се и вукли конопац... Међутим против ових наших нису могли!
 

Када смо требали вући конопац... питам ја Милутина ђе да га ставим, у личку или дакматинску екипу? Он је Далматинац, али пређе човек Велебит, пољуби цуру гараву и остаде тамо ;Д  То му ови шолци не опростише... Углавном рече он мени " у личку екипу"... јер га ови његови не воле... Ја питам који су то "ови", а он показа на оног бећара из Обровца... Ја му велим да се не брине, јер тај не воли ни сам себе, а не друге. Можда је баш зато Бог наградио личку екипу јуче.
 

Но, Лика није однела апсолутну победу против Далмације, јер су Далматинке осветлале образ... тачније, одувале су Личанке на вучењу конопца. Како сам ја после гледао снимке, мислим да је то због става. Тачније, Личанке нису добро ни стале, а Далматинке су се боље укопале и добро потегле конопац... Ето им наук за догодине!

Бацање камена исто прича за себе. Ниџо је бацио највише, 28 стопа. Ови Срби из Босанске Крајине или слабо схватају или слабо чују! Стално прекораче границу или 'ватају залет. Па не може тако! Дарко, Ниџо и још један из Грачаца су бацили највише. Мада један део није хтео ни да учествује... можда бојећи се да се не осрамоте.

После свих тих играрија... сели смо за столове и онда је кренуо вокални део, тачније песма на суво. Певали су и мушки и женски... певало се о Буковици, о Книну, Лици, Плитвицама, Крбавској долини, Капели, Шатору... "Нема раја без роднога краја" и др. Мрак увелико пада а ови неће да иду... него грми, да се пролама Ада. Мени је жао што нисам имао профи камеру па да смо то све снимили, ако треба и 5 сати.

Долази Дадо на Крајинаду, али без мајице. Иако је регуларно купио пре 3 недеље. Питам га ђе му је мајица... А он се смрко и вели: "Ништа не питај... Опра' сам је и оставио на штрик... већ сутрадан је није било. Живимо у крају ђе има пуно нашије, па је неко скинуо... Остале ми на штрику и гаће и кошуље, али мајице Крајинаде нема!"... Дал' да се смејем или да жалим.


Већ су и комарци почели да гризу као пиране, па су људи полако хватали "кваку". Ја сам мислио са газдарицом ићи кући, али се јави један дечко да му није добро, па сам ипак променио план. Одвезао сам њега преко моста, а још једног бећара до аутобуске станице, јер је ишао кући у Сомбор. Иначе он је овде потегао само ради нашег дружења на Крајинади. Довела га кума Јелена, Далматинка... Да, то је она са којом се пет минута приче претворило у 50, пре 2 недеље. Па, пошто тада нисам могао више да издржим, већ сам морао кући да једем, тако се и разиђосмо.
 
Стигох кући мртав уморан, жељан и кревета и да идем под туш... али није ми жао. Напротив. Упознах пуно нових људи, тако да смо проширили нашу причу. Провео сам један диван дан на Ади, дружио се са људима, са којима иначе у овом времену и немам пуно времена уживо да попричам, јер живот у мегаполису какав је Београд, је такав да нисмо своји на своме...

 
Знам да ће многима, када буду читали ове редове, бити ужасно криво што нису били у могућности да дођу, неко због времена, неко због пара, али шта да се ради. Крајинада није свадба или крштење па да се прави једном у животу. Сваке године почетком јула стиже Крајинада! ;)

 
 

КРАЈИНАДА - ТАМО ЂЕ СМО МИ!


 

chule80
7.7.2013.
 

 
Све што сам имао да кажем о Крајишницима рекао од моје девете године кад сам чуо и почео слушати крајишку музику уз песму Боре Дрљаче "Крајишници ђе ћемо на прело" и "Тјерај мала овце преко бријега"...

А што се тиче Крајинаде то је један прелеп догађај кој треба подржати и још више оживети... Кад ја могу волети Крајину и крајишке обичаје што нисам из Крајине..онда сами процените какви сте људи..живи били и здрави..од мене увек имате подршку, чувај те традицију и обичаје....Скупити се на овако једном месту и толико позитивног духа и људи...

У данашње време је тешко..да ли ишта има лепше кад код домаћина у кућу и кад те тамо укућани дочекају са осмехом и и пуни среће што си дошао... За мене нема мишта лепше..Е то су крајишници, е то је Крајинада то су људи који воле и поштују све..
 

На првој Крајинади сам само знао Чулета, а сад ни броја не знам колико сам их још упознао и наравно остали смо пријатељи и после Крајинаде... Ево колико само волим дружење са Крајишницима да ћу Чулету открити нешто што не смем овде писати због других. А он ће пренети мојим правим пријатељима...

Мислим да би ово мало ко урадио да би дошао на Крајинаду....толико од мене..пуно среће...и још чешће да буде овако Крајинада, далеко је бре брате мили јули идуће године ко ће дочекат!



Mica Preldzija
7.7.2013.
 

Личани били сте бољи када је дошла на ред вуча конопца, али наредне године можда се реванширамо.

С обзиром да сам ја један од оних момака из Книна који су банули ниоткуда (нешто слично је писало у тексту са сајта) и да сам први пут дошао на ову манифестацији, могу само да изразим похвале за организацију, и људе који су били присутни. Било је пријатно за око и Личко коло које сте одиграли.

Наредне године могли би и да заиграмо неки озбиљнији фудбал, мада то може и да се организује ван манифестације. Е да... чак се изродила и симпатија у виду дуге рицасте косе. Поздрав за све, живи и здрави да сте!

Јован из Книна
8.7.2013.
 

 
Шта додати на већ описано, а не поновити се... Кад Чуле опише сва дешавања, мени преостаје врло мало за каз’ти. Мени је као и свака претходна, суботом одржана Крајинада била радна, зера јесам каснио, али ништа ново код мене... Претходни дан сам се договорио са буразером, да се нађемо, па да заједно кренемо на Крајинаду, тако је и било, превоз нас је послужио, па смо убрзо и стигли на мјесто окршаја, пардон дружења. Онда је даље описао лички мајкан, тако да ту немам шта да додам, осим да се прикључим онима, који су за то, да Крајинада, тј. дружење онаквог типа поновимо бар два-три пута годишње. Сели смо за столове и онда је кренуо вокални део, тачније песма на суво.

Како се приближавао 21 сат тог дана, а мени и мојим маниташима, „посљедњи воз“ иде у 10, морали смо ићи ћа... некима се посебно отворио „апетит“ за пјесму и пиће баш у тим вечерњим сатима, па ни наговарања да је време кретања, да посље нема превоза, да ће морати таксијем до куће ићи или ће се пјевати „Пјешке идем из града“ нису дала резултата, па је окрњен састав кренуо, али смо ипак на крају комплетни стигли на воз, јер је свиран фајронт недуго након нашег одласка, па се ипак није пјешке ишло из града :) 

Јуче смо се опет мало окупили, па сумирали утиске, па су ови моји пјевачи имали ријечи хвале и за овогодишњу Крајинаду, али и једну критику, тј. предлог да би било паметно на наредној Крајинади набацати каквог меса по оним роштиљима, јер веле не могу гладни пјевати, а ни пити,  чак су се понудили, да и они учествују својим умјећем окретања месних производа.

п.с. мислим да сам заслужио, да останем са моје стране Велебита... бар за сада :)
 
 
Obrovac
11.7.2013.

Крajинaдa, ко и свaкe годинe лудо и нeзaборaвно :) Свaкe годинe сe љeпо дружимо, тaко дa сaм ja зa, што сe тичe окпупљaњa пaр путa годишњe.


karan10
12.7.2013.
 

Ову Крajинaду сaм jeдвa дочeкaлa jeр због рaзних обaвeзa дуго нисaм видjeлa нeкe дрaгe људe. Порeд тогa упознaх много нових члaновa што ми je посeбно дрaго.

Тaj дaн je зa  мeнe био рaдни. Нaкон послa сaм имaлa врeмeнa сaмо зa ручaк, a зaтим сa Мињом и колeгом сa послa упутих сe прaво нa Aду. Њeгa сaм повeлa нaдajући сe дa ћeмо игрaти фудбaл у истоj eкипи и дa ћe, конaчно, моja eкипa jeдном добити утaкмицу, aли aвaj... он (профи игрaч) нaрaвно припaдe другоj eкипи, a ми поштeно изгубисмо, a признaћeтe ниje ни то лaко. Ипaк, кaд je у eкипи jeдaн шпиjун коjи тaj дaн остaтe бeз титулe, ондa знaтe дa сe и тaкaв рeзултaт лaксe поднeсe.

Кaо и увjeк кaд je добро другштво нa окупу, сложи сe пjeсмa, игрa, причa... Одмор зa дусу, мeлeм зa овe сaврeмeнe дaнe, окрeпљeњe од свaкоднeвницe...



Оно што мeни, ипaк, нajвисe остaдe у сjeћaњу je дугорочнa зaхвaлност мог колeгe сa послa коjи je свимa причaо и пуно ми сe зaхвaљивaо нa томe што сaм гa упознaлa сa чињeницом, a и он сe увjeрио лично дa постоje цурe коje вуку конопaц, игрajу фудбaл и сл.  

До сљeдeћeг дружeњa, a нaдaм сe дa ћe бити скоро jeр je нeшто вeћ у нajaви будитe здрaви, вeсeли и нaрaвно пaмeтни.


 
Djurdjevak
28.8.2013.