У селу Мирање Горње, недалеко од града Бенковца, данас живи тек мали број Срба повратника. некадашњи услови живота са садашњима се не могу ни поредити, ипак, то није обесхрабрило тридесетпетогодишњег Душка Жмирића да са своје седморо деце и супругом Американком, поново дође живети на земљу својих прадедова.
Избеглички пут од Бенковца преко Србије, Косова и Метохије, па све до Америке, за једног четрнаестогодишњег дечака те 1995.године, ни мало није био лак. Напустивши у „Олуји“ родни дом, Душко је у колони својих земљака завршио у избеглиштву, неколико година провео на Косову и Метохију, а потом га је живот одвео даље, све до Америке.
Након десет година проведених у главном граду Аризоне, Душко Жмирић оженио се супругом Американком, створио породицу а потом одлучио да се са свима њима поново врати у родни крај. Иако се, како каже, у Америци брзо снашао, савладао језик, нашао посао, осетио је и ону другу страну америчког живота једног српског избеглице. То га је добрим делом навело на одлуку да крене стазама повратка својих родитеља, а куповину куће на кредит у Америци, одлучно мењао за обнову поро-дичног дома у Мирањама Горњим.
- Отишао сам из Мирања као дете и све што сам тада понео са собом биле су успомене на овај крај. Након три године боравка на Косову и Метохији, пут ме је одвео у Аме-рику. У почетку није било лако, али сам се, попут многих, морао сналазити, учио језик, радио много да бих преживео. У Аризони сам упознао супругу Саманту, америчку држављанку, и тамо се родило петоро деце. Како се породица ширила, расле су и наше потребе, морали смо створити дом који би одговарао многочланој породици. Све то време боравка у Америци, није ме напуштао осећај привржености ка свом крају. Често сам ноћу сањао кућу, село, повратак. Имао сам две могућности, да купим кућу у Аме-рици и наредних тридесетак година враћам кредит држави, или да се вратим у Мирање и у року две године средим порушени породични дом. То ми је у много чему олакшало одлуку. Требало је само карте платити за нас седморо, али дилеме више није било.“ присећа се Душан дана када је напустио Америку
Након повратка у Мирање 2010. године, и обнове породичног дома, породица Жмирић постала је богатија за још два члана. Деветочланој фамилији тада, не рачунајући Душкове родитеље и брата који живе у старој кући поред, почетни капитал са којим су располагали био је довољан тек за кратко време останка. Душко је веровао да ће уз помоћ родитеља и брата, обављајући сеоске послове, бавећи се пољопривредом и сточарством, моћи обезбедити егзистенцију за своју породицу. Није све ишло како је замишљено. До сигурног посла није успевао доћи, а за проширење почетног сточног фонда и развој пољопривреде недостајале су неопходне финанције.
- Две године рада на кући, свакодневни животни трошкови, изискивали су одређени трошак. Набавили смо неколико коза, краву, свиње, и уз помоћ тога најосновније нам није недостајало, а то је храна. Био сам свестан чињенице да ћу тешко овде наћи посао, па сам све наде полагао у пољопривреду и сточарство. За обе опције требали су услови, а ми их од почетка нисмо имали. Штала поред куће била је у лошем стању, порушена, трактор нисам имао као ни данас, па све што бих започео остало би само на покушају. Срећом, након неког времена, дошли су нам у посету из организације „Срби за Србе“, и они су нам помогли да прекријемо и адаптирамо објекте за животиње, на чему сам им и данас неизмерно захвалан. Сада имамо око двадесетак коза, краву, свињу и мале прасиће, па барем у месу не оскудевамо. Парохни свештеник из Бенковца, који нас обилази и помаже када год је у могућности, понудио нам је црквено земљиште на коришћење. Земља је овде јако плодна, канал са водом је близу, па бих могао засадити поврће, и за наше потребе али и за продају на пијаци. Ипак, за обраду земље треба трактор, а ја га на жалост не могу купити. Одакле? Када бих имао бар нека средства механизације могао бих, поред свог посла, радити и људима у селу, а то би било од користи и мени и њима, објашњава Душко незавидан положај у којем се нашао.
ЖИВЕ ТЕШКО АЛИ СЕ НЕ ЖАЛЕ
Жмирићи данас живе од око 3000 кн дечијег додатка. Петоро, од седморо Душкове и Самантине деце похађају Основну школу у оближњем селу. Свима њима годишње треба купити школске књиге, прибор, одећу, и све оно што школске обавезе подразумевају, а сигурног прилива новца нема ни са једне стране. Често се, каже Душко, деси да у породици нестане новца и за литар уља, али такве ситуације не крије ни од кога.
- Окупим децу за столом и кажем им - Данас нисмо имали за флашу уља, али биће сутра. Зато, једнога дана, када будете у могу-ћности да купите педесет таквих флаша, немојте заборавити колико нам је ова једна некада била значајна. Када је моја жена у Америци бацала остатке ручка, стално сам јој понављао да то не ради. Није разумела, схватајући да сутра може купити све што треба да направи други. Данас и она зна зашто сам то говорио. Зато желим да моја деца одрастају здраво, без обзира на све, и да увек цене то што имају.
И поред тога што деца не оскудевају у најосновнијем, социјална служба често их обилази, захтевајући од Душка боље услове за живот. Прете му одузимањем деце, али им то, додаје, никада неће дозволити, макар тражио помоћ америчке амбасаде да их опет пошаље у Америку.
- Ја на све начине покушавам своју децу одгајати у селу, учећи их правим вредностима. Иако немају све попут већине њихових вршњака, заштићени су од лошег утицаја, улице, одрастају здраво, учим их да постану вредни и поштени људи, да цене оно што имају. За сада, док су још мали, њихове потребе нису превелике, скромни су и не траже оно што им не могу приуштити, а ја се борим да им пружим колико год могу. Не дозвољавам да се према њима опходе као да су сирочад, јер они то нису, и да ме децом уцењују. Ако су већ толико брижни што ми не понуде неки посао, уместо да ми прете њиховим одузимањем? Како буду одрастали, и љихове потребе за образовањем буду веће, а ја им не будем могао пружити услове за то, размишљаћу о одласку, напустићу све ово и потражити начин да њима помогнем, одлучан је Душко.
ДЕЦА СКРОМНА У ЖЕЉАМА И БОГАТА У ТРПЉЕЊУ
А о скромности у одрастању ове деце не-довољно је речи да макар приближе реалну слику. Старијих шесторо, од најстарије Касандре (13), Кристине (11), Дијане (10), Душка (8), Александра (6) па до Маје (5), одлично говоре два језика, чак боље ен-глески којим свакодневно међусобно кому-ницирају, него српски на којем причају са оцем, баком, дедом и стрицем. Уз мноштво проблема са неприхватањем деце из школе коју похађају, труде се да буду добри ђаци, иду на православну веронауку, и носе се са свим потешкоћама зрелије од мноштва одраслих људи. Било је увреда од стране вршњака, дечијих смицалица на које нису навикли, али о томе не воле причати.
Најстарија Касандра ипак признаје како је вршњаци често терају да им пише домаће задатке из енглеског, али је зато искључују из свих дружења и активности у којима они учествују. То је један од разлога зашто би некада пожелела да оде из ове средине, иако у поређењу са Америком село има оно што та далека земља нема.
- У Америци су школе другачије, деца су некако мирнија, не смеју да раде свашта, да угњетавају и вређају друге као што то овде раде. Нико не поштује наставнике, гласни су, бахати, а ја то не волим. Али, овде имамо природу, животиње које сви много волимо, имамо једни друге. Највише времена проводимо вани, играмо се, шетамо, чувамо најмлађу сестру. Волела бих само да у близини имам неку музичку школу, да могу одлазити на часове музичког, учити нешто што ме занима. Свирам клавир, наставници кажу да сам јако талентована у певању, али немам могућности да то усавршавам. У шко-ли у Бенковцу наставница је рекла да не може радити само са једним ђаком, а до друге школе у Биограду је далеко, тата нема могућности да ме вози тамо. Маштам само да имам гитару, било какву, да бар кући могу сама да учим, али за гитару немамо новца, скромне су жеље и зрела размишљања ове тринаестогодишње девојчице.
Њен брат Душан има још скромнију жељу, неку играчку да замени оне неколико година старе. Не таблет, не компјутер, не мобилни телефон и интернет, већ обичну играчку. Ни он не разуме зашто му вр-шњаци, након часова веронауке, често знају гурнути руку како би ишарао оно што је тамо писао. Не разуме ни то што га на силу терају да се игра са њима када је уморан и није расположен за игру, па га ударе лоптом, увреде ружним речима. Не разуме, јер је другачије васпитан, јер са својим сестрама и братом зна како се договорити око свега што желе.
Саманта још увек слабо прича српски језик, због тога не воли да се експонира, посвећена је деци и само са њима проводи све своје време.
Жмирићи би, као и неколицина млађих повратничких породица у Мирањама, могли живети знатно боље и квалитетније, уз малу помоћ макар локалне заједнице. Без асфалтираног пута, без јавне расвете због чијег се изостанка и вук неретко зна приближити кући, без било какве могућности запослења, у овом крају тешко је опстати, кажу најстарији мештани који још памте боља, предратна времена.
- Живимо бедно, само то вам могу рећи. Уз старчад која су се међу првима вратила у село, последњих година дошло је само пар млађих породица, и нико од њих није у могућности наћи посао. Никакве помоћи од заједнице нисмо добили, ако изузмемо то што су нам прикључили струју коју смо имали и пре рата. Политика и закони су такви да нам је горе него што је било, а прича се о демократији и бољем животу. Овде је некада живело 56 домаћинстава, у свакоме је било много деце. Људи су сејали пшеницу, кукуруз, садили кромпир, радили винограде, маслине, и од тога лепо живели а од тога данас нема ништа. Четрдесет година , уз свој редован посао, бавио сам се виноградарством, а сада када сам загазио у деведесету траже од мене да идем учити како да обрађујем својих хиљаду пања виноград, како ћу резати лозу. Некадашња винарија откупљивала је грожђе од свих сељака, а коме га сада продати. Данас, када странци зађу у овај крај, чуде се како овде људи овде живе, како ни пута немамо. А да не спомињемо то како у читавој бенковачкој општини, ни на једном радном месту није запослен ни један православац, ни један Србин, а то сви знају и на томе нико не ради. Нисам против државе, закона, нисам националиста, али неке ствари овде су више него очигледне, разочарано, али свесно и реално приповеда Жмирићев комшија, Ђуро Алавања.
Иако често позивани на повратак, Срба повратника у Далмацији све је мање. Помажући њима који су се на тај корак одлучили из било којих разлога , баш попут Жмирића, судбина повратничког становништва била би бар за нијансу извеснија. Добрим примером и конкретним подстреком, можда би се, бар једнога дана у скоријој будућности, могли усмерити и они који своје одлуке о повратку још увек нису донели. Уколико тако не буде, свесна је тога и деветочлана породица Жмирић, овде живота неће бити ни за њих, нити за оне који би урадили исто, а авионска карта за Америку могла би важити само у једаном правацу.
Васкa Радуловић
Извор бр. 141.
27.4.2016.