У Кистањама: Кад свијетло, побједи мрак - www.krajinada.com

22. фебруар 2017.


У КИСТАЊАМА: КАД СВИЈЕТЛО, ПОБЈЕДИ МРАК


НАКОН ЧЕТРНАЕСТ ГОДИНА ЧЕКАЊА, НЕБРОЈЕНО ИЗГОРЕЛИХ ВОШТАНИЦА, НОЋИ И ДАНА У МРАКУ, ТОЛИКО ВАПАЈА И АПЕЛА ЗА ПОМОЋ, УЗ СВЕГА ЈОШ ШТО БИ СЕ УЗ НАВЕДЕНО МОГЛО ДОДАТИ, СТАНОВНИЦИ КИСТАЊСКОГ СЕЛА ПАРЧИЋ, У ЗАСЕОКУ ВУКШЕ, КОНАЧНО ДОЧЕКАЛИ ДА СИЈАЛИЦЕ ОБАСЈАЈУ ЊИХОВЕ ДОМОВЕ. ИЗГУБЉЕНА НАДА СЕ ПОНОВО ВРАТИЛА, А ОНИ КАЖУ, ОПЕТ РОЂЕНИ ИАКО ГАЗЕ ОСМУ ИЛИ ДЕВЕТУ ДЕЦЕНИЈУ ЖИВОТА

 
Тешко ко данас, узевши у обзир становнике и најудаљенијих делова цивилизације, може замислити радост људи који су након деценију и по „тумарања“ по мраку, најзад дочекали да струјне сијалице засијају и у њиховим домовима. Да чуђење буде веће, баш ти поменути људи становници су једне од држава која важи за равноправну чланицу Европске уније, па се тако и они, колико год то нереално звучало, сматрају делом „привилеговане европске елите“.

Слабији познаваоци ситуације овог поднебља, па чак и они упућени у дешавања која су се збила у последњем рату, тешко могу разумети да је баш у тим Парчићима, струје било деценијама пре ‘95. године, а ево, од тада до данас, прошло је више од двадесет година чекања да се иста опет врати. Овога пута не кроз комплетну електрификацију села, већ захваљујући соларним системима чијом су инсталацијом омогућена напајања струјом за четири домаћинства у засеоку Вукше.

Пре нешто више од годину дана, са намером се упутисмо у село Парчић, петнаестак километара далеко од Кистања, како бисмо се и сами уверили да ти људи живе у мраку, и то не дан или месец, већ више од деценију након повратка из избеглиштва. Сеоски, неприступачан пут, без асфалта и добрано зарастао у трње и коров, одвео нас је право до куће Раде Вукше. Ни пар минута након што се аутомобил зауставио пред његовом кућом, Раде нас је већ чекао на капији. Није знао да долазимо, али изоштрени слух овог времешног Буковчанца, имао је у том тренутку само једну дилему: “Или је покретна трговина, или је неко дошао у село да тражи младу јагњад за купити“. Ни једно ни друго, рекосмо му, дошли смо да видимо како ви Вукше живите без струје.

Приметно је било да му се поменути разлог није претерано допао, али то није омело овог срдачног домаћина да нас одмах позове у свој дом, понуди кафом, а пре свега својим домаћим вином, које, како је рекао, производи од најраније младости. За столом у кући затекли смо и Радину супругу Стоју. Видно болешљива, озбиљног лица, не питајући нас ни ко смо ни одакле, ни којим добром нас је пут довео у њихов дом, одмах нас је понудила оним што су и сами тај дан имали од хране.

Обоје помирени са чињеницом да пут тамо никога не доводи случајно, па гости нису чести, нити неко ко је само свратио да их поздрави и пита како су. На поновни спомен онога због чега су посећени, обоје истовремено одмахују и главом и руком, мучно пристајући на разговор од кога, кажу, знају да немају ништа.
- Немамо струје, видите и сами, али није то од јуче. Пуних тринаест година живимо у мраку. Кад сам се, међу првима, вратио у село, обнављао кућу, надао сам се да ће нам прикључити струју, ону коју смо имали и раније, док нас зло није отерало одавде. Данас више не верујем. Не надам се, не верујем у обећања, у приче да смо некоме битни, од нас су сви дигли руке, само се чека да помремо, у једном даху рекао нам је тада Раде.

Прича се тада развукла на прохујала времена, Парчиће некада, становништво у оних прератних 96 димова, тридесет кућа у Вукшама и бројну чељад која су у њима живела. А онда се Раде, опет, вратио на струју и њихову свакодневицу у данима без исте.
- Не може човек живети без светла. Како ће? Ево иде зима, смркне се већ у четири сата и онда си као ћук. Немаш са ким проговорити, нико ни са ким више не може, нема ти ко доћи, немаш шта ни чути ни видети, и онда ајде лећи. Лежеш, одспаваш коју уру, пробудиш се мислећи како је прошла ноћ и гледаш свиће ли, а оно нема ни поноћ. Немаш куд, лези, кажеш сам себи, покушао нам је Раде дочарати како изгледају предуге зимске ноћи у Парчићима.

Исту муку са њим је делила и Стоја, климајући потврдно главом на сваку његову изјаву. Њој је, као домаћици, било све још и теже. Без могућности да укључи машину за веш, без фрижидера да лети сачува храну, без воде коју би уместо њених старачких руку извлачила пумпа за воду, без свега онога што је, и најстаријој домаћици данас, потреба а не луксуз.
- Да ми је само струју дочекати, да ми светло опет сине у кући, чини ми се да бих оздра-вила. Ово сада није живот, ово се животом не може ни назвати, рече тада Стоја, чини се, једину жељу коју има.

Након неког времена проведеног у њи-ховом топлом дому, продужили смо тек неколико метара даље, до Андрије Вукше, којег затичемо наслоњеног на стари сухозид док чекајући већ поменуту трговину, „хвата“ топле зраке јесењег Сунца.

- Питате за струју? Нема од тога ништа, џаба ми причамо. Ево још коју годину да и ми помремо па више никоме неће ни требати, а то се изгледа и чека. Ето вам ту трафо станице, није далеко, све се види. А није ту само струја, видели сте пут којим сте само струја, видели сте пут којим сте дошли. Нама доктор сваким даном све више треба, ако кога заболи, кога ћеш звати да дође? Још једино трговац комбијем долази до нас два пута недељно, бар крува да имамо, а сад чујем и он говори да ће можда престати возити. Та коме се исплати уништавати ауто возећи уз брдо до нас, каква му је ту рачуница? Куку. Нема се ту више шта друго рећи, огорчено нам је у даху испричао причу Андрија, не остављајући простора за сувишна питања, већ одавно измирен са чињеницом да ни струје ни живота у Вукшама више неће бити.

Трећег саговорника видели смо тек из пристојне удаљености, није био расположен за разговор о струји те нас је, не баш љубазно, замолио да одемо. Јову Вукшу, на кратко смо видели, и ништа нам више од оног што рече Раде, ни сам није могао додати.

Прошло је од тада, као што већ стоји на почетку овог текста, нешто више од годину дана, када смо се поново запутили у Вукше. Истим путем, истим људима, али овај пут радосним поводом, јер је струја, каква-таква, најзад стигла и у Вукше.



КАО ПОНОВО РОЂЕНИ

Од Растивоја Безбрадице, већника општине Кистање, чули смо да Раде и Андрија данас имају струју, штедне сијалице, те агрегате који ће им бити резерва у случају да струје не буде. Мајстор Мишо је, баш тога дана, кренуо да им агрегате стави у функцију, па је то била идеална прилика да се сви заједно упутимо ка Вукшама.

У време док се комби паркирао пред Радином кућом, а остаци снега топили под шкртим зрацима зубатог, зимског сунца, Раде је већ увелико хранио своје мало стадо овчица на ливади пред кућом. Исти онај витални, радишни, добродржећи иако осамдесетседмогодишњи Раде, овај пут делује уморно, озбиљно али једнако домаћински расположен као при нашем првом сусрету.

Након срдачног поздрава, Раде нам одаје због чега је такав. Његова супруга Стоја, у последња три месеца, два пута је пала и поломила оба кука. Већ неко време била је у болници, док се он са пословима око куће и животиња сам сналазио како је знао и умео. Док мајстор извлачи још нераспаковани агрегат, у разговору нас прекида звук мобилног телефона. Зову, каже нам Раде, из болнице. Стоју треба послати на кућно лечење или на продужено оде-љење книнске болнице, јер више није садашњи одјел. На само упитни поглед, инициран мишљу шта ће и како он сада са њом, болесном и тешко покретном, повремено дементном, као да чује непостављено питање, као из топа одговара.
- Нека они њу довезу кући, ја ћу се о њој бринути. Била је 65 година са мном у добру, морам и ја са њом у злу. Нико је у болници неће ни гледати, ни хранити ни пресвлачити као што ћу ја. Наместићу јој згоду да се не мора ни померати, а да јој све буде на руку кад ја пустим овце пар сати, каже одлучно.

У таквој ситуацији, тешко је и питати за струју, али зато смо ту, па питах Раду како је сада, како је ових дана кад сијалица светли, телевизор ради, фрижидер укључен?
- Право да ти кажем, нисам веровао да ћу ово доживети. Јесам се надао, али веровао нисам. Не може се то ни поредити. Сад кад Стоја није у кући, сам сам, а сам човек је као пас. Кад све обедим вани, вече падне, упалим светло да вечерам и телевизор да ради, да чујем мало вести, временску прогнозу, видим шта се дешава у свету, а пре ништа нисам ни видео ни знао. Ја сам до свога дошао, велике су године стигле, али биће лакше и деци кад лети дођу, то ме радује, каже Раде, док му осмех, тек на ово последње изречено, озари уморно лице.

Поносно нам је показао постављене панел плоче, додавши да се са укључивањем свега добро сналази, да не дира оно што није потребно, и да више не страхује да ће струје нестати, јер бар у Далмацији сунчаних дана има највише у години. Оставили смо га да се врати својим свакодневним обавезама, па продужили до другог познаника, Андрије. Након уласка у двориште, већ се видео траг светлости кроз прозор трошног дома. Андрија се одазива на први наш глас, зове унутра. Радосни осмех, раширене руке добродошлице и чини се, неки сасвим други Андрија.

- Хвала Богу, дође и нама светло након пуних четрнаест година. Спасило, видим лећи, видим се дигнути. Зими, кад се смркне у четири сата, упалим мало свећу, седим и гледам у празно па идем лећи. Незгодно је било ако мораш ноћу устајати, док нађеш шибице, упалиш свећу, а све гледаш хоћеш ли негде запети и пасти. У суседно село, удаљено скоро два километра, ишао сам пешке да напуним телефон, однесем месо у фрижидер. Прошле зиме сам се оклизнуо и пао овде на вратима, око пет сати ујутро. Петнаест дана скоро да нисам могао устати из кревета, ни ватру наложити ни воде донети. А данас сам ево као поново рођен. Па како и не бих, знате и сами. Данас нестане струје на сат-два, па цео свет стане, све се стопира, а камоли ми четрнаест година без ње, добро смо и издржали. Планирам да купим и нешто телевизије, макар да гледам ако не чујем шта говоре, и право да ти кажем, радујем се што би могао погледати коју фудбалску утакмицу, то волим, не скидајући осмех са лица, баш попут детета кад добије оно што жели, прича Андрија.

Признајемо му како је прошли пут био видно огорчен, намрштен и захваљујемо што је овај пут овако распложен за разговор.

- Јесте, у праву сте. Било ми је доста свега, и прича и обећања и питања. Сада имам све што ми треба, а ви сте увек добродошли, у свако доба. Дођите и кад угреје, да седимо вани у хладу, попричамо о свему уз кафу, позива на крају Андрија.

Уверио нас је да се и он добро сналазиса укључивањем и искључивањем струје у случају неког невремена, а онда нам још преостаде Јован Вукша, за кога смо сигурно знали да је кући. Јована затичемо поред шпорета, уз телевизор, а сијалице иако је већ подне, горе и у кући и испред ње.
- Нема више оскудације и мрака, шаљиво му добацујемо.

- Нема, нема, и неће бити док је овог нашег, далматинског сунца. Још да ми неку жену можете довести, све би ми било потаман, једнако шаљиво узвраћа Јован.

На питање, какви су дани сада са светлом, без секунде задршке одговара.

- Разлика је то као Сунце и Месец. Лежеш миран, комотнији си, сигурнији, ма све је лакше. Видиш, има сад нека серија на телевизији, ја то не пратим ништа, али је другачије кад се нешто чује, па нека само ради. Од маја 2003. године, када сам се вратио, до сада је прошло четрнаест година, а ја сам то време живео као у мртвачници. Сада сам другачији човек, видим свет. Волео бих ја да су постављене жице, да имамо праву струју, да можемо бојлер палити, али и овако је добро, само нека светли, широког осмеха објашњава Јован, а онда нас и он одводи да видимо соларне панеле у његовом дворишту. Одлазимо, и остављамо Јована док чека ону исту, покретну трговину која је долазила баш тај дан.

Троје од четворо Вукша са којима смо причали, јасно су нам дали до знања колико је овај, мали корак за цивилизацију, већи од највећег за повратничку популацију у далматинским селима. Како нам је објаснио Растивоје Безбрадица, средства за уградњу соларних панела остварена су заједничким напорима УНДП-а, Фонда за заштиту околиша и енергетску учинковитост, Шибенско-книнске жупаније и општине Кистање. Захваљујући соларним системима инсталираним на четири дома, који се напајају на сунчевој светлости, корисници ће добијати бесплатну струју. Захтева за електрификацију у селу још је тридесетак, а када би се то решило, Безбрадица је уверен да би се макар половина подносиоца захтева одмах вратила у Парчиће. И то ће, уз напоре институција и општине, нада се, бар до краја следеће године бити решено.

И на крају, не треба заборавити да на слично решење око струје, чека још десетине села и заселака широм Хрватске, и сви они, двадесет и две године након рата, још увек чекају да светло цивилизације обасја њихов мрак, и пружи им услове живота достојне човека.

 


Васка Радуловић
Извор бр. 161
15.2.2017




Tags:
SELO KISTANJE
SRCE BUKOVICE
DALMATINSKA ZAGORA
OPSTINA KNIN


Оцијените нам овај чланак:



Порука Срба из Далмације: Да буде здравља, мира и љубави

Прадедовској земљи у Кољане вратио пешке

Градску гужву и добре плате заменили мирним животом са погледом на Динару

У Кистањама: Кад свијетло, побједи мрак

Прошлост Бршадина испричана старинама

Легенда о Пекару са Баније

Љубав на крајишки начин

Село Mирање, код Бенковца има што ни Америка нема



Број посјета: 2564
Број гласова: 5