Сем смрти неког ближњег, мајке, оца, сестре, брата, детета или животног сапутника, мало је смрти које човека погоде и растуже толико да има осећај као да је изгубио и део себе. Једна од таквих је изненадна и трагична погибија вуковарског проте Јована Радивојевића. То се видело и по величанственом испраћају на ком је мало ко имао снаге да заустави сузе. Није то никакво чудо, јер отац Јован је и поред тога што је кратко поживео учинио дела толико вредна да би другима за иста било потребно и два животна века.

Пленио је и појавом, и држањем и речима. Умео је да слуша, али умео је и да говори, снажно, уверљиво, продуховљено и са таквим усхићењем да је слушалац имао осећај како се отац Јован налази у својеврсном трансу. Поготово су надахњујуће биле његове светосавске беседе које никада није унапред припремао нити читао. Чинило се као да је нашег највећег светитеља лично познавао, као да је био његов савременик, а не неко рођен тачно осам векова након њега.

Красиле су га најлепше и највредније особине. Његов ауторитет није проистицао само из свештеничког чина или одежде него из свега што је радио или говорио. Био је духовник какав се данас ретко среће, а његов однос према парохијанима и свим људима који су долазили на недељну службу, или којом другом приликом, се без имало претеривања може назвати очинским.

Храм Свете Петке чији је старешина био препорођен је његовим постављењем, а сам прота је постао институција, жива, ходајућа црква. Ведрином, смиреношћу и духом разведравао је, смиривао и продуховљaвао све око себе. Пружао је утеху, саветовао, бодрио, лечио речима и енергичним, али необично топлим стиском руке. У све што је наумио уносио је целог себе, за њега није било нерешивих проблема, недоумица, колебања.

Био је човек тренутка, увек ве-дар и насмејан, а где год да се појавио ширио је позитивну енергију, зрачио вером, топлином. Његове проповеди након служби увек су дотицале срца верника, додиривале најтананије мисли и осећаје и није никаква случајност што је мала црквица изграђена између 1808. и 1811. била толико посећивана баш за време његовог живота. У њу су долазили не само верници из вуковарске парохије него и они из удаљенијих па чак и из Србије и Републике Српске.

Знао је прота Јован да препозна шта је важно и шта треба његовом народу зато је и покренуо културну и духовну манифестацију посвећену српском песнику Бранку Радичевићу који је за живота долазио на вуковарску Добру воду и у миру понад Цркве Свете Петке писао своје прелепе стихове. Прота је, исто као некад песник, око себе окупљао младе. Примао је у своју цркву децу, дочекивао их и испраћао с осмехом на лицу. Крстио, венчавао, причешћивао, миропомазао, исповедао. Умиривао је узнемирене, враћао веру онима који су је изгубили, храбрио обесхрабрене, давао наду обезнађенима. Речима, додиром, погледом и искреним разумевањем.

Када неко, као што је био отац Јован, тако напрасно напусти овај материјални свет и пресели се у онај метафизички то је тешко разумети. Људи обично не знају шта су имали док то не изгубе, али нема сумње, када је отац Јован у питању, да су тог великог губитка сви који су га макар и делимично познавали и те како свесни.

Никоме ко у светом храму у коме је службу вршио и Бога славио прота Јован Радивојевић неће бити лако да заузме његово место. Он је лествицу врлина подигао веома високо. Његовим одласком остала је велика празнина у срцима и у душама његових поштовалаца. За српски народ овог краја његова смрт је ненадокнадив губитак. Међутим, дела која је чинио довољно су велика да на оца Јована сачувају вечну успомену.

Нажалост није дочекао да угледа завршетак Парохијског центра у Вуковару, последњег великог дела ког је започео. Да то оствари борио се свим срцем. Иако је било покушаја да се изградња тог здања заустави прота Јован ни једног тренутка није сумњао у свој наум јер је за свог савезника имао чврсту веру, а њему је то било довољно. Прошле године на тренутак заустављена изградња настављена је овог пролећа, али отац Јован због тога није ликовао. Све што се око тога дешавало прихватао је смирено јер за искреног слугу Божијег све су то само искушенија на која је он увек спреман да одговори стрпљењем и усрдном молитвом Господу.

Због свега што је чинио и учинио, због његове неизмерне доброте и љубави коју је свима несебично даривао српски народ биће му вечно захвалан.            

Славко Бубало
Извор бр. 144.
8.6.2016.