Ђорђе Стојсављевић један је од најбољих познавалаца Велике Попине. Овај својеврсни хроничар бележи мноштво интересантних детаља везаних за прошлост свог села, што уредно преноси и на различите генерације читалаца часописа „Глас Велике Попине“ чији је уредник и оснивач. Часопис се, каже, штампа у Србији, излази једном месечно а финансира искључиво добровољним прилозима Личана жељних гласа и успомена везаних за овај лички крај. Током већег дела године, и ово село је углавном пусто, а једино лети, на празник Светог Илије, село поново накратко оживи, врате му се нека-дашњи житељи и њихови потомци расути по свету.

- Пре Другог светског рата у Великој Попини било је око 350 домаћинстава. Свака кућа, тада, бројала је око 5-6, па често и више чланова. Није тешко израчунати колико је људи отприлике живело у овом селу. Данас је овде, ако рачунамо оне који су се трајно вратили, тек нешто више од тридесетак мештана, и то углавном старијих људи. Ово подручје спада под она од посебне државне скрби, а то отприлике можемо тумачити на начин да „нит' ми шта дајемо држави, нит' држава шта даје нама“, објашњава Стојсављевић

У Великој Попини, за време протеклог рата, већина кућа је претрпела оштећења, порушене су или спаљене. По речима Стојсављевића, државну обнову већином су остварили сви који су подносили захтев за исту, мада многи никада након тога више нису ни долазили. Прикључак за струју, данас има тек око седамдесет обновљених кућа .

- Село јесте електрификовано, али такво је било и пре рата деведесетих. Иста ситуација је и са асфалтом који је некадашње становништво само спровело. Што се осталих достигнућа цивилизације тиче, могу слободно рећи да још увек живимо у мраку, а ту првенствено мислим на јавну расвету и јавни превоз, везу са оближњим градовима. Ако погледате на оближње брдо, видећете четири подигнуте ветроелектране, а по пројекту који се ради, у плану је постављање још њих тридесет. Ни поред тога, ми немамо јавне расвете, осветлења кроз село ноћу, а добро знате шта то значи старијим људима у овим личким селима. Када се неком простору узимају јавни ресурси, ваљда је основни ред да се у исти нешто и уложи, каже Стојсављевић.

Хајдук: Лазар Шкундрић

Ђорђе сматра како Лика има своје препознатљиве брендове, производе са којима се нигде у свету не би постидели, те да би се афирмисањем свих тих предности које Лика има дошло и до начина на који би та, данас пуста, села оживела.

- Нажалост, ми већ сада имамо неколико села у окружењу где више нема ни једног становника. Овдашње становништво је одувек било вредно, а такви су и они који су се у село вратили. Људи се баве традиционалним занимањима, производе сир, мед, џемове, шљивовицу. Све су то производи који имају своје тржиште, али многима треба помоћи да дођу до истог. Појединци се баве сточарством, имају регитрована Породична пољопривредна газдинства (ОПГ) са кравама или овцама, али и ту има потешкоћа. Рецимо, они који имају пореко сто грла и од државе добијају велике потицаје, доводе стоку овде на испашу, што прави потешкоће малим власницима. Све то се може и мора се некако регулисати. Ипак, морам да нагласим да то нису проблеми који су национално обојени, каже Ђорђе.

ДА ЈЕ МАКАР ЈЕДНА ЛИНИЈА ЈАВНОГ ПРЕВОЗА

Личани су, како сами често знају рећи, народ који је навикао на живот са проблемима, али и очврснули у борби за преживљавање. Је-дан од таквих примера је и Босиљка Новаковић. Живот у личким селима никада није био лак, каже Босиљка, једна од првих повратница у Попину након рата. Иако живи сама, истиче да јој за сада ничија помоћ не треба, да све успева створити само властитим радом и трудом. Чак и дрва за огрев за долазећу зиму ова је

старица сама припремила, па поносно истиче како већ пуних петнаест година камион са дрвима није стао пред њену кућу.

- Ја сам се са својим супругом и свекрвом прва вратила у село. Кућа је била срушена, ништа нисмо имали. Мучили смо се и борили као и пре рата, и опет створили све што нам треба. Свекрва ми је умрла две недеље пре свог стотог рођендана, након тога преминуо ми је и супруг и од тада живим сама. Иако сам већ увелико у осмој деценији, нико ми ништа не помаже. И не треба, све ја још могу сама, ових је десет прстију спремило све за зиму. Нигде није било живота као овде некад, и нигде ја не бих више из Попине, где имам све и где сада почивају моји најмилији, каже Босиљка, па за тренутак застаде и ипак одлучи нешто упитати.

- Ипак, морам ја од вас тражити нешто друго. Можете ли ви некако апеловати на оне који су за то надлежни да нам се обезбеди макар једна линија јавног превоза, да можемо отићи до Грачаца, у трговину или доктору? Сада нас вози само Црвени крст једном месечно, а ако кад мимо тога морамо отићи требамо звати превозника и платити и по неколико стотина куна. Срамота је да нам не дају макар једну јавну линију превоза, додаде на крају ова ведра и храбра жена.

Младих људи у Попини је све мање, јер су их дешавања из протеклог рата и еко-

номске миграције расејали широм света. Упркос томе, у Великој Попини, заједно са мајком и сином, живи докторка Марија Стојсављевић, коју ни живот у великим градским срединама није био у стању одвојити од родног краја. Било би и младих људи у селу више, сматра Марија, само да је створити неке од најосновнијих предуслова за живот.

- Нама овде је највећи проблем та повезаност са градом. Иако сам нашла посао у струци, мени је проблем отићи на посао јер немам своје лично возило. Људи који живе у селу, свакако морају одлазити у градове, било због посла, доктора, школе, или неких других обавеза. Ако се не ради на том повезивању, онда ни млађи људи не виде начин како остајати у селима. Ево, овде сада има и деце која требају кренути у школу, а проблем је ко ће их и како возити. Доста тога се у овим крајевима може и мора урадити како би се и млађе генерације могле враћати, каже Марија.

ЈОШ ВЕРУЈУ У ЧУДА

Недалеко од Марије, вијугавим путем изнад некада богатог, данас пустог, личког поља, долазимо и до куће Наде и Душана Лукића. Већ неколико година, откако су обоје отишли у пензију, поново живе у родној Попини. Још су обоје у снази, па обрађују башту и држе нешто ситних животиња. Док Душан користи јесењи дан да подмаже кров куће, који прокишњава након лоше обнове, Наду затичемо у припреми пекмеза од шипака. У Лици је, каже Нада, ове године шипака у изобиљу, јер када су људи напустили овај лички крај, самоникла се биљка проширила по некада обрађиваним пољима. Нада слободно истиче како општинске власти у Грачацу не воде довољно рачуна о Попини и њеним становницима, због чега им се у неколико наврата и жалила.

- Четири ветроелектране ту изнад села остварују велики приход, а од тога ни једна липа није враћена Попини. Могли су бар коју уличну сијалицу ставити да се види да овде има живота. Ено видите, горе у брду и сада постављају нове, нико ништа о томе не говори. Ова недалеко од наше куће производи несносан звук, а кад је ружно време у њу ударају громови да је то застрашујуће. Недавно је, баш када смо ћерка и ја стајале овде пред кућом, ударио гром, а његова светлост након тога нас је на тренутак заслепила. Приликом јачег ветра, ноћу не можемо ни спавати јер се звук ветроелектране тада не да издржати. Жалили смо се ми, али узалуд, нико нас не жели чути, прича Нада, показујући на ветроелектрану која загорчава живот у селу у којем се, тврди, пре рата живело више него добро.

У Великој Попини данас је пуста и девастирана зграда некадашње Основне школе, а само поглед на њу, овдашњем становништву буди успомене на нека лепша, давна времена. Поносно истичу како је у њиховом селу рођена мајка великог писца Бранка Ћопића, Соја

Новаковић, те како је аутор „Јежеве кућице“ навраћао у село и поклањао комплете књига овдашњој школи. Иако је претрпео знатна оштећења, храм Светог Илије из 1876. године донекле је обновљен, па је и данас место окупљања бројних верника у летњем периоду.

Премда их је из године у годину све мање, поносни Личани из Попине ипак верују како њихово село неће остати пусто. Верују да ће се, макар у некој даљој будућности, десити чудо које ће оживети овај крај, нагнати људе да се враћају, и светлије дане богатој Лици без обзира на споменуте ветроелектране.

Васка Радуловић
Извор бр. 153.
26.10.2016.