Живот на извору смарагдног врела реке Уне - www.krajinada.com






























Статистика посјета
од 12.2.2016

Данас: 188
Јучер: 522
Недељно: 1780
Мјесечно: 6192
Годишње: 66275
Укупно: 166450

Највише посјета
25.8.2018 2736


12. јун 2018..


Живот на извору смарагдног врела реке Уне


За реку Уну кажу да је најлепша река на Балкану, да је „једна и једина“ и од свих другачија. Врело из којег извире ова кршка лепотица дубоко се сакрило у личким планинама.

На свега неколико километара од Срба, у правцу Мартин Брода, на око 500 метара од асфалтног пута удаљено је врело Уне. Ипак, ни тих пет стотина метара до рајског погледа на неоскрнављени природни бисер, није једноставно прећи. Потребна је добра физичка кондиција, да би се, солидно уређеном стазом, попели до врела, ушушканог на 448 метара надморске висине. Сав уложени напор у пењање, на крају се исплати кад пред очима угледате врело смарагдне боје из којег извире река чији је ток, кроз две државе, дужи од две стотине метара.

Колико је дубоко дно њеног врела, још увек се поуздано не зна. Једино је позната дубина на коју су се, до сада, спустили рониоци и износи 245 метара испод површине тла. Од самог смрагдног врела, Уна прелази у планинску реку, која, пробијајући се између литица, сама крчи свој пут, одушевљавајући сваког чије се путешествије, бар на кратко, сусретне са током ове реке.


О самој Уни, њеном извору и животу какав протиче готово једнаком брзином, свиме оним што овај богати крај обилује, али и шкртости када се о њему говори, најбоље зна данашњи „чувар“ Уне, човек мимо којег проћи не можете на путу до самог врела, онај који ће вам исти пут наплатити али вас у повратку почастити, баш као прави домаћин.

 

 

 

Чувар покрај чије куће извире Уна

Душан Ћопић, Личанин, човек чија се кућа налази неколико метара од самог прилаза ка путу до извора , један је од оних који свој живот не могу замислити даље од овог места, реке и свега онога што она са собом носи. Ту је рођен и одрастао, а данас, иако пензионер, ради тако што наплаћује улаз до врела. Запослили су га, каже, јер је најближи радном месту, а о овом крају и самој реци зна готово све.
– После родитеља, Уна је на трећем месту по важности за мене. За Уну не кажу без разлога да је „Једина“ река, јер је читавим својим током чиста и питка, незагађена. Са поносом истичем како Уна извире овде, у мом селу и покрај моје куће – каже Душан.

Он је, без сумње, сведок многих ронилачких подухвата, али ниједан од њих није успео одговорити на питање колико је дубоко врело Уне. Да би постала истинско туристичко одредиште, потребно је много садржаја којих сада, нажалост, нема.

– Многи су долазили, али изузев дубине на 245 метара до које су заронили, ништа значајније нису открили и да се према дну отварају неки бунари, вез назнака о дну. Овде риба не може опстати. Ранијих година сам сам је убацивао овде али није опстала. Знате ли због чега? Зато што риба не опстаје тамо где ни сама не види дно, тако да знате. То је природни бисер али уз саму реку фали још много тога. Прво, фали један ресторан у непосредној близини. Дођеш у посету овом личком крају а немаш јагњетине, немаш рибе, немаш се чиме почастити. Људи долазе, оду прошетати до извора и у повратку питају где ће сада. Нема шеталишта, стазе за бициклисте, да људи могу обићи крај. Нема места у Хрватској налик овоме, окруженог са четири чисте, незагађене реке а тотално неискоришћено за живот – прича Душан.

Као и у многим личким местима, и ово је погођено демографским проблемима попут „застаревања“ села и исељавања у иностранство и веће градове.

Људи нема, одоше ван, беже у друге земље, а то је све због тога што нема посла без обзира што је ово богат и родан крај. Треба народу дати могућност да се запосли, да може живети од сопственог рада. Многи немају моторизацију за пољопривреду, а не може свако да се бави стоком. Немар, зато и јесте овако пусто –  истиче Ћопић за наш портал.

 


„Старијима је место у селу“

Иако кроз шалу, он озбиљно мисли да је старијим људима место у селу, не по градовима, зато је, донекле, и сам одлучио да се врати из Апатина у који га је избеглиштво одвело.

– Шта ће стари народ у граду, осим да смета овим млађима што се школују и раде? Вуку се по аутобусима, гурају да седну, заузимају редове чекајући и тражећи увек ншто. Све бих ја то потерао у село. Ево ти кућица и комад земље, живи од пензије, позабави се нечим, живи здраво и на чистом зраку, ради нешто колико можеш и биће ти боље – одлучно износи своје виђење и план како би требало.

Он је навикао на свој мир, на природу и каже како га једино срећним чини живот крај Уне, ту где је рођен.
– Волим простор, ширину као вук у природу, мир. Град је за младе људе. Старији у граду само сметају. Ја у Србији нисам ни рођен нити сам тамо одрастао. Мени је лепо само на месту где сам свој на своме. Био сам странац у Апатину, тамо су нас тако гледали. За мене је живот тамо као живот корњаче, главу у Дунав а позадину на Сунце, и тако триста година можеш. Ја тамо не могу, рекао сам им, одох ја у своју Лику. Кућа је била срушена, али је после обновљена, како-тако, живети се у њој може – препричава Ћопић

– Запаљено је све, али ми једна ствар никако није јасна. Куће су запаљене да се народ не враћа, да не живе више овде, али што су палили творнице. Где да им деца раде и од чега да живе? Но, то је друга прича. Ови млађи тешко то могу разумети, јер у Лику нису уткали себе као што ја јесам. Ту сам ишао у школу, одрастао, заљубљивао се, оженио, разводио, ту ми је све. Боли ме што је горе него што је некада било, што више нико ни са ким не може, људи међусобно не разговарају. Имате по две бабе у селу а једна са другом не прича. Шта се то десило и што су људи такви постали ја ни сам не знам – пита се и одговара Душан, тумачећи то неком врстом „оболења“ које је, каже, народ ухватило као што дрво зна оболети.

 

 


Чари живота у природи

Наш саговорник тврди да живот у природи сам по себи преображава и душу и тело, а своју виталност је сачувао управо захваљујући природи и свом ведром духу, а наредао је 75 година.

– Ко не верује нека дође па види. Свако ко се одлучи на живот у оваквим условима живеће десетак до двадесет година више, биће и виталнији и здравији – саветује.
Ипак, оно како он то све објашњава, не можемо изоставити.


– Ја сам позитиван увек. Волим људе, волим жене, нарочито жене. Хоћу помоћи, хоћу одмоћи. Дани су како када, некад досадни, некад добри. Устајем кад се пробудим, легнем кад ми се спава. Радно време ми је од „кад дођем“ до „док не одем“. Забављам људе шалећи се на свој рачун, али и на њихов – искрено закључује Душан.

А да је све баш тако, верујем, уверили су се и сви они који су имали прилику срести га, у дрвеној наплатној кућици, поред пута, недалеко од самог толико помињаног извора .

За све оне који нису, важно је рећи да ће им Душан сигурно карту до извора наплатити, усмерити их и пожелети срећан пут. А у повратку, биће по његовој процени путника и тренутном расположењу. За странце знамо сигурно да им се неће прилагођавати, јер како каже, ни у Немачкој не уче страни језик због гостију, већ се за одлазак тамо морате припремити. То је и сам усвојио, верујући да човек треба поштовати себе и говорити својим језиком када му гости дођу.

Ако не буду разумели, он ће им рукама показати и усмерити сваког на право место. И на самом крају, не треба никако изоставити Душаново гостопримство  ако му се свидите јер смо и сами били понуђени личком ракијом, пивом, па и кафом коју му је, како каже, било задовољство скувати. Одбијање части сматра се увредом, када је човек вољан да вас почасти, тако он то тумачи.

Извор Уне, природни бисер ушушкан у брдима реке, и прича Душанова, нису ствари које се могу одвојити. То је, напросто, јединство и склад, паралелни живот усмерен на исти ток, човек који не може без природе и природа која, ипак, не би била иста да није човека.

 


Васка Радуловић
7. јун 2018.
Извор: Срби.хр

 




Чланак има: 270  посјета
Број гласова: 15

Оцијените нам овај чланак:

НАЈАВА ДОГАЂАЈА