Живот у Стрмици: Старијих све мање, млади без будућности - www.krajinada.com

18. октобар 2016.


ЖИВОТ У СТРМИЦИ: СТАРИЈИХ СВЕ МАЊЕ, МЛАДИ БЕЗ БУДУЋНОСТИ


На тромеђи Босне, Лике и Далмације, некадашњој територији Млетачке републике, Аустрије и Османског царства данас се налази село Стрмица. Топоним је овде остао непромењен, међа која спаја и раздваја исти народ са три краја, али је живот некадашњег становништва Стрмице са оним који данас живе повратници у овај крај, готово немогуће поредити.

По попису становништва из 1991. године, у Стрмици је живело 1.334 становника, од чега су нешто више од 97% националног састава чинили Срби. Двадесет година након тога, по попису становништва из 2011. годнине, у Стрмици је живело тек 268 некадашњих становника, док их је данас, свега пет година након последњег пописа, у Стрмици тек стотинак. Већином су то, као и у осталим крајевима Далмације, повратници старије старосне доби, они који живот нису могли, а и данас не могу да замисле нигде другде него у родном крају.

Дан у Стрмици почиње доласком покретне трговине, комбија у којем се налазе оне најосновније намирнице, за које је до прве трговине неопходно отићи чак до Книна. Предалек је то пут и превелики трошак за већину оних који живе од социјалне помоћи, па своје потребе за најосновнијим животним потребштинама успевају да намире два пута недељно када се кроз село огласи сирена локалног трговца. Након његовог одласка, селом завлада тишина, природа доминира а Стрмичани се враћају својој свакодневици. У једном таквом дану, затичемо супружнике Стеву и Илинку Миздрак, једно у осмој, а друго већ у деветој деценији живота. Док са Илинком пролазимо кроз породнични воћњак, где се на сваком кораку види богатство родне земље, Стево нас дочекује испред породичне куће седећи на столици која је неким чудом преживела рат.

- Хајте овамо, седните мало док баба донесе кафу, ракију, сок неки, позива нас Стево.

Домаћински расположен, са видном радошћу што ће овај дан имати прилику да поразговара са неким од ретких путника намерника.

- Баба и ја смо овде сами. Ту у кући иза, живи један комшија са старом мајком, мало даље има још њих двоје у кући, и тако, негде једно, негде двоје, али све је то слабо. Нема више народа овде, кроз уздах објашњава Стеван.

Ситуацију каква је сада најбоље можемо видети на пустим сеоским улицама, зато Стеву питамо како се овде некада живело.

- Стрмица је пре рата било лепо, велико и богато село. Људи су радили, деце је била пуна школска зграда, радила је циглана која је запошљавала већину локалног становништва. Имали смо Унску пругу, возови су пролазили свако мало, народ је стално циркулисао у свим правцима. Све до рата, а онда је рат за собом оставио пустош и природу која осваја терене погодне за размножавање животињских врста. Нас је из године у годину све мање. Старије становништво умире, млади се не враћају, посла нема, па је и онима који су се одлучили на живот овде све теже да остану. А могло би се то некако поправити, није да не би, објашњава Стеван.

 

 

НИШТА НИЈЕ ТЕШКО КАО САМОЋА

Показујући руком на све што нас окружује, схватамо поруку коју нам ћутке преноси. Богата је ово земља, и готово да нема воћа ни поврћа које овде не успева. Препуно двориште грожђа, нара, смокава, бресака, крушака и јабука, уз све поврће које се налази у њиховом малом врту, најбољи су показатељ његових речи. Од пољопривреде се некада овде могло добро живети, можда би и данас могло да има ко да ради, и да су млађе генерације, како Стево каже, навикле на овакву врсту посла.

- Стрмица је било село вредних и честитих људи, ведрог духа и поносних на своје корене и своју традицију. Данас нам је од тога остало још „Сијело тромеђе“, манифестација која већ годинама успева да окупи на стотине заљубљеника у стару изворну песму, доведе људе из свих крајева, врати оне наше расуте по свету, и после тога, све се опет сведе на ову тишину, самоћу која човеку најтеже пада, каже Стево.

Готово једногласно, и Илинка се укључује у причу.

- Само самоћа која је са старошћу све тежа и тежа. Лети је мало другачије, али су зиме предуге, ретко ко сврати. Деца су нам у Србији, имају своје послове тамо, па долазе у време годишњих одмора. Ми смо све старији, мој деда има здравствених проблема, па зими и ми морамо горе њима, у Београд. Шта ћемо овде сами, ко ће нам прићи ако шта затреба“ тешко и помирљиво пита се Илинка.

Поносно истиче како су она и њен Стево у браку већ скоро шездесет година, како су се после рата вратили, поново направили порушену кућу, а данас преживљавају захваљујући искључиво свом раду и Стевиној пензији, иако им, наглашава, ништа не недостаје.

- Па погледајте мало около, нема чега нема. До прошле године кувала сам и по неколико врста сока, пекмеза, правила зимнице. Стево је пекао ракију од грожђа, шљива, јабука, ма какву све није. Ове године свега смо засадили, свега имамо више него што нам треба, али нема то ко да троши овде, а ми више нисмо за велике послове. Ево стиже грожђе, мораћемо звати некога и платити да то бар побере, објашњава и показује Илинка.

Трагови радишних руку видљиви су на сваком кораку, и све је баш онако како ови људи кажу. Остављамо их у жељи да их бар добро здравље послужи, и да се не остваре Стевини страхови, да Стрмица за наредне две деценије не остане сасвим пуста.

 

 

ШКОЛА ПРАЗНА, ДЕЦЕ НЕМА

Сеоска школа недалеко од Миздрака данас је затворена. Напустили су је, пре две године, и преостале избеглице које су ту годинама биле смештене. Не чује се нигде дечији жамор, деце је у Стрмици тек неколико, па одлазимо у потрагу за најмлађим становницима села. У засеоку Видовићи живи шесточлана породица са троје мале деце. Бака Штефица са сином Предрагом, снахом Марином, и троје малишана, близнакињама Милицом и Маријом и најмлађим Стефаном. Јединих су то троје деце у Видовићима, па не чуди ни забринутост њихове баке која је већа од оне што ни син ни снаха немају посао.

- Мени је највећа брига то што ову децу нису примили у вртић у Книну, а следеће године њих две требају кренути у школу. Кажу да за њих нема места јер им родитељи не раде па их има ко чувати, али није проблем у чувању. Ова деца немају нормално детињство, не одрастају у друштву својих вршњака, немају друге деце да се са њима играју. Нама је жеља била да се мало укључе у друштво, да не дођу у школу ускраћени за све оно што имају друга деца у граду. Овде нема ни игралишта, ни парка, ни школе, ништа што би њима пружило мало дечије радости и зато смо сви незадовољни , што не можемо овој деци пружити оно што њима у овом узрасту недостаје, иако се трудимо да ни у чему другом не оскудевају. Ни снаха ни син нису запослени, а вратили су се овде пре петнаест година. Живимо захваљујући

мојој пензији и пољопривреди, нешто мало стоке које имамо. До града имамо једну аутобуску линију, аутомобил немамо, али са свим смо се помирили само са немогућношћу да нам деца одрастају као друга нисмо, помало љутито, али и разочарано каже Штефица.

DALMATINSKA ZAGORA
OPSTINA KNIN
SELO STRMICA
PAD NATALITETA
PORAST MORTALITETA
BEZ BUDUCNOSTI


Оцијените нам овај чланак:



Пањичка зелена оаза се и даље развија

Митинг за 25 хиљада људи: Где је то Борово

Повратник - неуништива врста

Шампион из школе без фасаде: Најдан Газибарић

Обиљежавање Међународног дана избјеглица у Руском дому у Београду 20.06.2016

Видовдaн нa Дaлмaтинском Косову 2018

Обележавање 100 година Мојковачке битке у Сава Центру 18.1.2016

Видовданско сабирање Далматинских Срба у Лазарици



Број посјета: 5347
Број гласова: 122