Живко Кораћ (1957-2001) - www.krajinada.com






























Статистика посјета
од 12.2.2016

Данас: 97
Јучер: 525
Недељно: 1529
Мјесечно: 7544
Годишње: 25350
Укупно: 279748

Највише посјета
25.8.2018 2736




19. јануар 2020..


Живко Кораћ (1957-2001)


Живко Кораћ (44) је посљедњи крајишки војник који је као такав погинуо на Банији, вјешто измичући војно-полицијским потјерама које су га више од пет година ловиле.

Након што су се народ и Војска РС Крајине повукли у аугусту 1995. године усљед злочиначке акције "Олуја 95" коју су извеле хрватске војно-полицијске снаге потпомогнуте Петим муслиманским корпусом ткз. Армије Босне и Херцеговине и НАТО пактом... Живко Кораћ је остао у крајишким шумама и ту 5.5 година живио као одметник и осветник не желећи да напусти свој дом и своју родну груду.

Почетком 2001. године кренула је опсежна акција у којој је учествовало најмање 50 хрватских полицајаца и бојовника у јужном дијелу Баније гдје је Кораћ и лоциран. Он није желио да падне жив у руке непријатеља, већ је ставио бомбу на груди и извука' осигурач. Када су посље дуже времена пришли полицајци Републике Хрватске видјели су на њему униформу Војске РСК.

Иза њега остала је супруга и двоје дјеце. Сахрањен је у Петрињи на православном гробљу.

 

ЖИВОТОПИС

Живко Кораћ од оца Милана и мајке Руже је рођен у срцу Баније 29. октобра 1957. године у селу Велики Шушњар, општина Петриња, подно планине Зринска Гора (чувена по усташким крвницима из Другог свјетског рата). Његова породица је била честита која је празновала све православне празнике и свеце. Држалао се у њиховој кући до цркве и Бога, баш у она времена када је комунистички режим пропагирао супротно.

Сам Живко Кораћ никада није био члан Савеза Комуниста, што му је правило проблем за добијање посла у друштвеним предузећима. Живио је на имању и радио у пољу и око стоке. Одрастао је на патриотским причама, пјесмама о Милошу и Лазару, Косовском завјету, легенди о Карађорђу и осталим србским јунацима.

Почетком 1980-их година се оженио и добио је двоје дјеце: Душко и Наташа.

 

РАТНИ ПУТ

Када је у прољеће 1991. године, хрватска власт из Загреба јасно показала своје намјере да не жели заједничку федеративну државу, а још мање велики број Срба православаца у њој то се велики број Срба одлучио на обарање стабала на путевима, што су хрватски медији подругљиво називали Балван револуција. Заправо становници тих мјеста су се тако штитили од изненадих упада хрватских полицијских јединица, који су знали да направе велики хаос под изговором "тражења ћетника".

Већ у љето 1991. године дошлази и до отворених окршаја хрватских паравојних снага са Југославенском Народном Армијом на територији СР Хрватске, што се врло брзо претвара у прави грађански рат. Тако се и Живко Кораћ јавио у своју матичну касарну и обукао сиво-маслинасту униформу... ставио се тако на располагање свом народу и отаџбини, сљедећи дух својих предака.

Простор Баније је одлично познавао, тако да је врло брзо постао цијењен и тражен од својих претпостављених. Знали су да је поуздан и благе нарави. Са својом јединицом је ишао на пробијање Коридора у сјевероисточну Босну јуна 1992. године, када је и рањен. Али исто тако је ишао у сјеверни дио Далмације, тачније Бенковац, гдје је опет лакше рањен.

У љето 1995. године хрватске власти добијају од Запада зелено светло да изврше агресију и освоје простор РС Крајине. Тако је покренута злочиначака акција "Олуја 95", када је преко 135.000 бојовника потпомогнути авијацијом НАТО пакта и муслиманским јединицама Петог корпуса ткз. Армије Босне и Херцеговине нагрнуло на простор Сјеверне Далмације, Лике, Кордуна и Баније... а резултат је био изгон најмање 250.000 крајишких Срба са њихових вјековних огњишта. Народ је у колонама кретао данима ка истоку Босне и посље у СР Југославију.

Док су Живкове комшије, рођаци и пријатељи напуштали своје родне куће, своју имовину у страху од сигурне смрти, он није имао дилему. Није хтио отићи у беспуће и неизвјесност, већ је чврсто одлучио да остане тамо гдје је и рођен, на својој Банији. Када су га упитали: Зашто? Како?... он им је мирно одговорио:

"Ви идите, а ја не дам
своју кућу и своју земљу"

 

 

ОДМЕТНИК

Након "Олује 95" остала је пустош... Живко је живио животом одметника више од пет година. Често је долазио у кућу своје старамајке да нађе нешто за јело. Покаткад би неки хрватски војник или полицајац знао да сврати у његово село, које је већ било и пусто и опљачкано. Тако се и десило да је једног морао да ликвидира како не би био ухваћен. Није било друге него да настави да се крије у шуми, али одјевен у униформу Србске Војске Крајине. Са собом је носио пушку тј. пушкомитраљез М-72.

Хрватске власти су схватиле да се неко од заосталих крајишких војника крије у шумама Баније и расписана је потјерница за њим. Поред војске и полиције у ову акцију хрватања "одбјеглог ћетника" укључују се и чланови локалног ловачког друштва "Фазан", јер је понуђена и велика новчана свота за њега: живог или мртвог.

Живко је увјек вјешто измицао потјерама, јер је простор Баније познавао више него добро. Још неколико хрватских полицајаца који су могли да га ухвате током одметништва 1995-2000 је ликвидирао да не би био ухваћен. Овјде ваља напоменути да Живко никада није убијао нити нападао цивиле. Било му је то нечасно и против његових увјерења.

Имао је Живко опцију да прије опкољавања побјегне на србску територију у Босни, само да је прешао ријеку Уну, али није ни помишљао на то јер са Баније никуд.

 

ПОГИБИЈА

Почетком 2001. године Живко је лоциран у планини изнад Глине од ловаца "Хрватски драговољац" и покренута је велика сила, јер му они сами нису смјели прићи. Подигнут је хеликоптер, ангажовани су пси трагачи, више од 50 бојовника се укључило у ову акцију лова на Живка Кораћа.

Шума је била без лишћа и то га је открило. Негдје 14. јануара 2001. године у хордама попут хијена навалили су на Живка са свију страна. Неравноправна борба је трајала више од два сата. Живко је бацао бомбе на нападаче, покаткад пуцао из пушке кад их види близу и тако их одбијао да му приђу.

Једну бомбу је оставио за крај... ставио је на груди и извука' осигурач. Посље дуго времена хрватски полицајци су пажљиво пришли његовом лешу и имали шта и да виде. Видјели су на њему да је одјевен у униформу крајишке војске.   

Живко је иза себе оставио сина и кћерку. Сахрањен је у Петрињи на православном гробљу.

 

ЖИВКО КАО ВЛАДЕ

Случај Живка Кораћа по својој суштини и форми умногоме подсјећа на случај Владмира Владе Шипчића, који је такође живио животом одметника и горштака... Дурмиторског Тарзана или Робин Худа како су га звали често.

Владимир Шипчић је годинама након Другог свјетског рата пркосио комунистичком режиму у Црној Гори и није желио да иде у емиграцију, као доста њих што је отишло, него се појављивао из шуме понекад изненада, тако да су комунисти често страховали од његове појаве...

И гле чуда, оне године када се Владе Шипчић преселио у Царство Небеско, тада је рођен и Живко Кораћ.




Чланак има: 1434  посјета
Број гласова: 67

Оцијените нам овај чланак:

НАЈАВА ДОГАЂАЈА