У 64. емисији је гостовао Жељко Утвар, дипломирани архитетка. Већ двије деценије се активно бави материјалним благом Срба на Балкану.

Жељко Утвар је Србин који је рођен у Београду 1978. године. Након завршетка студија је почео озбиљније да се бави сакупљањем предмета које су користили наши преци од Средњег века па до Другог свјетског рата. За протекле двије деценије прикупио је озбиљну збирку преко 5.000 предмета, не само народне ношње, већ и мноштва елемената покућства.

Што се народних ношњи тиче има колекцију од 68 комплета мушких и женских униката, гдје спадају крајеви попут: вардарске долине, кршне Буковице и Далмације, врањанске и шумадијске... затим црногорске и херцеговачке. Посједује један специјални вез на ношњи са Змијања. Исто тако и женски комплет свечане метохијске ношње из Призрена.

Данас нема пуно људи као он да се своје слободно вријеме и новац усмјерава на такве ствари.

Утвар је изнео свој став како државне институције у Републици Србији, а поготово музеји данас имају у депоима огрмну зборку старих предмета који деценијама никада нису изнели на јавни преглед. Док Етнографски музеј у Београду има 10 различитих опанака, он има 300 комада неистих. Највише експоната је како сам наводи нажалост налазио по бувљацима од Суботице до Врања.

У емисији Разбуђивање, Утвар је навео један занимљив податак, а то је бомбардовање Етнографског музеја у Београду 1914. године од стране аустроугарске артиљерије које је циљано одрађено са циљем пресјецања наших корена. Такође, мисли и да је Брозов режим учинио мноштво активности како би југославенизирао Србе и фактички их одвојио од исконског насљеђа и културе, јер Срби су имали државу и прије Немањића.

Како Утвар вели, посљедњих деценија однос Срба према својој традицији је неодговарајући и непромишљен, јер одричући се своје традиције ствара се погодно тле за преузимање туђе културе, гдје фактички престајемо бити Срби, потомци: Краља Јована Владимира, Св. Саве, Цара Душана, Кнеза Лазара,  Деспота Стефана, Вожда Карађорђа, Ускока Стојана, Војводе Мишића...

С друге стране, етнографи из Загреба су му долазили и нудили сарадњу са циљем да им прода буковичке ношње, али је одустао, јер је видио шта се спрема и како они то називају хрватске ношње из Приморја. Слично је и са нашом баштином у Босни, гдје се краде наша историја кроз стећаке, за које тврди да су православни односно 100% србски. Он је ту навео и примјере стећака.

Слично је и у Далмацији, када се откривају фреске по црквама и храмовима у околини Сплита.

У новије вријеме често добија позиве из иностранства, поготово Њемачке, Аустрије и Француске, гдје му се диве за богату колекцију коју им је презентовао. Волио би да неки град у Србији омогући му сталну изложбу његове збирке како би наша дјеца имала шта да науче и пренесу својим потомцима.