Батајница је насеље у северозападном делу Београда, које је према попису становништва из 1991. имала око 25.000 људи.

Четврт века касније, та бројка скаче на 70 хиљада становника. Разлог је управо то што распадом бивше Југославије, разни "Откоси", "Масленице", "Медачки Џепови", "Олује", "Бљескови", "Маестрали", "Чагаљи", Милосрдни Анђели" и др. довели огроман број људи у овај равничарски део српске престолнице.

Јуче баш, 28. маја 2016. године, након повратка са 10. јубиларног крајишког црквено-народног сабора који се одржавао у Крушедолу, недалеко Новог Сада, свратили смо у чувену Батајницу. Разлог је био тај што смо морали пробати укус ловачког паприкаша, што је један лички баја под именом Чкаља (чак и у завичају често га спомињу) са својим комшијом спремао тај дан.

Елем, ми (Дадо, Рале, Зоки, Раде и ја) смо већ нешто око 19 сати стигли у једну малу, уску улицу, где су се некад често правиле журке и људи помагали једни друге. Онда дође неко чудо звано транизциија, па све окрену наопачке... Данас су кажу друга времена, па се за дружење са комшијама "нема времена".

Ту нас је дочекао кувар тог чувеног паприкаша и његов помагач, па Зоки мени дадне парица да одем у оближњу продавницу гајбу ладног јеленка, ии још нешта... Сокове, киселу и вино розе. Како нисмо имали више неких великих обавеза и дужности, могло се мало и попити.

Поред ових гурмана, дочекаше нас и Зокијева породица. "Стуб куће" и наследници. да не причем колико су нам ти малци били симпатични и како су нас забављали.

Мада, што се тиче забаве, ту су предњачили ударни тандем Чкаља и Зоки... а помагао им је кум Радован. Док си рекао пиксла, од оног паприкаша није остало ништа, ама ни зере. Да ли је то похвала или не, не знам... видећемо, да ли ће нас опет звати.

Но, поред тога било је и домаћег личког пршута и чувене банијске кобасице, па сира... уз мало хлеба, да помогне да се јеленко стамани. Није јеленка пуно ни остало, свега 2 флаше.

Како се тај ловачки паприкаш показао као веома добар, то смо почели да најозбиљније размишљамо о томе да управо на 10. јубиларној Крајинади, људе почастимо са ловачким паприкашом, уместо печења. Печење може и да се купи, баш као и роштиљ, али ловачки паприкаш тешко да има.

Тако да ће и они тетреби, који су нас напустили данас пре времена имати прилике да пробају овако нешто укусно.

Реч по реч, песма по песма, то смо ми остали до поноћи у Батајници. А остали би и до зоре да се домаћинима није ишло спавати, или гостима... не знам више... знам само да ми је јучерашњи дан био стварно добар и да представља једну добру антистрес терапију. Тако да ћемо поновити ово у јуну месецу, па јулу итд.

Хтео ја то или не, али Крајинада већ букти у мени... осећа се то на сваком кораку.

Написа: Чуле
29.05.2016.