Стари занати, занатске радионице, ручно рађени предмети са завидним веком трајања, све више су саставни део прошлости и права реткост модерног доба. Савремене технологије потпуно су потиснуле професије без којих је живот некада био незамислив. Ипак, још увек има оних који своје занате чувају од заборава и кроз исти, макар повремено, дотрајалим стварима дају нову, употребну вредност.
Радње са старим занатима некада су се могле видети на сваком кораку, градске улице одисале су скромношћу и традицијом, а сваки кутак добро искоришћеног простора нудио је купцима асортиман производа неопходних за свакодневно функционисање.
Ковачи, обућари, сајџије, бачвари, млинари, шнајдери, столари, кожари, само су неки од заната захваљујући којима су, ослањајући се искључиво на сопствени рад, живели наши преци. Свакодневно, не обазирући се на строга временска ограничења, нити временске прилике и неприлике, уз најосновнији алат до којег се једнако тешко долазило, искусне занатлије сво своје време проводили су у послу, неретко нестижући угодити потребама домаћег становништва. Данас, неколико десетина година касније, све је попримило неке друге оквире. Прошло је време у којем су се ствари попра-вљале, а наметљиво, брзо, наступило оном у којем су исте почеле да се бацају.
Као да је јуче било, сећамо се сада, када је свако село, о граду да и не говоримо, имало свог локалног мајстора за „све и свашта“. Поправљани су телевизори, радио уређаји, најразличитији типови машина, ситни уређаји у домаћинству, текстилне ствари бивале прекројене, прошивене, и све у сврху продужавања њиховог века трајања. А онда смо, у корак са временом, постали „толико богати“ да купујемо јефтине ствари ограниченог рока употребе, поистоветивши их са модерним трендовима и пролазношћу које смо све мање свесни.
Слика и једноличност наступајућег времена, видљиви су посебно у мањим срединама, ограниченим да измисле већ измишљено, са наглашеном потребом и тежњом ка нечему што је веће, недостижније а „перспективније“.
НЕКАД ЖИВО, ДАНАС ПУСТО И ТУРОБНО
У старом делу града Книна, који је својевремено врвио од живих разговора и спонтаних сусрета домаћег становништва, препознатљивом по занатским радњама и пијаци богатој најразличитијим домаћим производима, данас је све туробно, мрачно и пусто.
Усамљен у том модерном градском сивилу, једини сведок прошлог времена, на далеко добро познати занатлија који врата своје мајсторске радионице данас макар повремено отвара, седамдесетосмогоди-шњи је котлар Милан Живковић.
Традицију израде и поправке котлова за ракију, Милан је наставио учивши, а потом и преузевши занат од свог стрица, који се истим бавио још пре Другог светског рата. Са својим котловима који се израђују искључиво ручно и на старински начин, Живковић је покривао широко подручје Лике и Далмације и тако пуних педесет година. У скромној породичној радионици, правиле су се две врсте котлова; једни за потребе далматинских виноградара, и други, различити због датог подручја, намењени за производњу ракије шљивовице у личким крајевима. За израду једног котла требало је око месец дана рада, али је њихов употребни век трајао и преко стотину година.
- У овој радионици некада сам правио специфичан производ за ове наше карјеве, котлове за печење ракије, најразличитијих врста. Посла је било пуно, често и превише, а највећи проблем је био доћи до неопходног материјала. Поред котлова, правили смо и поправљали машине за прскање винограда, разне металне производе, браварије, лимарије, јер ово и јесте један занат металске струке. Није било стројне производње, па је уз оно научено требало и мало дара, узевши у обзир да се све ручно радило. Све се правило од бакра и железа, али су зато сви производи које смо направили служили у домаћинству и преко стотину година, преносећи се са колена на колено, генерацијама, објашњава Милан.
Тежак је то и прљав посао, али и једна врста уметности. Баш из тог разлога, кроз његову радионицу прошло је много младих људи који су изучавајући занат временом одустајали, одлазили у потрагу за другим послом, а он је за сво то време упорно опстајао, са љубављу се посветио ономе што му је омогућавало егзистенцију.
СТВАРИ ПОПРАВЉА ТЕК ДА НЕ ЗАБОРАВИ ДА РАДИ
Некада је Милан имао пуне руке посла, правио је и поправљао, удовољавао прохтевима многобројних далматинских виноградара. Времена за одмор није било много, а о томе данас сведочи и занимљив натпис на зиду радионице: “Ви можете да седите колико хоћете, али ја не могу да радим док ви не одете.“
Данас је, сразмерно бројности становништва и посла мање, Милан је у пензији, али љубав према некадашњем послу повремено га врати у радионицу, тек да поправи коју дотрајалу машину, изађе у сусрет некадашњим муштеријама.
- Радило се много, нарочито у периоду између седамдесетих и деведесетих година прошлог века. Радно време је почињало изласком, а завршавало заласком сунца. Много је младих момака долазило, интересовало се, показивало вољу да изуче овај занат, али су убрзо и одустајали. Није овај посао баш ни здрав по човеков организам, због оксидације, различитих киселина, али у свему што се ради увек има и негативних ствари, да тако кажем. Сада се све што се некада радило свело на минимум, што због смањеног броја људи, што због изражено слабе куповне моћи. Нова времена, нови закони налажу и нова правила, а новца нема, и у томе је највећи проблем. Зато, иако сам у пензији, ипак дођем повремено у своју радњу, поправим људима котао, закрпим стару виноградску машину, јер то више нико овде и не ради, појашњава Милан.
Индустријализација и модерне технологије увелико су промениле и начин рада на који су се стари занати ослањали вековима. Захваљујући масовним променама и начину живота, многи занати већ су нестали, ретки остали верни традицији чак и уз минималан профит, док су поједини отишли у корак са временом, вођени потребама тржишта и примени неких нових метода који су променили њихов првобитни модус.
Штета је, сложили би се многи, што поред све мањег броја занатских занимања у школама, влада и велика незаинтересованост појединаца да сличне занате савладају, учећи од најбољих, оних чија би вишедеценијска искуства могли присвојити као што их је и Милан, својевремено, стекао учећи од свог стрица.
ЏАБА ЗНАЊЕ, АКО НИЈЕ ДОБАР ЧОВЕК
Какав је мајстор био Живковић, поред многобројних диплома, признања и фотографија које о томе сведоче, украшавајући зидове са којима су се временом сјединиле у тамним тоновима, данас најбоље знају његове муштерије, пријатељи који, вођени старим навикама, сврате да га поздраве, питају за здравље и као иде посао. Некадашња дисциплина задржана је до данас, мајстор не сме да се омета, у радионици нема сувишних прича и задржавања.
- Милан је пре свега добар, вредан и одговоран човек. За струку је неопходно бити добар мајстор, али ако не поседујете прве три особине онда вам ни знање није од превелике користи. Колико је удовољавао прохтевима муштерија, толико је и опстао, а видите да је у овој радионици провео читав свој радни век. Био је и остао јединствен у овим крајевима, због свог заната и због преданости истом, а таквих је на жалост све мање. Још увек се обрадујем кад видим отворена врата радионице, знам да је ту, да ради нешто и никада нисам прошао а да не свратим на кратко, само да га поздравим. Све то је саставни део ритуала нас старијих генерација, дух времена које остаје у прошлости. Ни данас се, као ни некада, нећу задржавати. Мајстору треба и мир и концентрација, а за оне који то не знају, требало би свуда поставити овако домишљате натписе, као што је поставио Милан, и онда знамо шта нам је чинити, каже кроз осмех Душан Чолаковић, Миланов дугогодишњи пријатељ.
Оваквих заната све је мање, а када се Милан и трајно повуче у своје пензионерске дане, уколико његов син не пожели да настави очевим стопама, страхује да у Книну више неће имати ко да настави котларску традицију. А било би штета, како за домаће становништво, тако и за све оне старе предмете чији би продужени век трајања, могао користити и неким новим генерацијама, макар на увид о прошлим временима. На релацији између културе људског живљења и технолошког напретка, смењујемо улоге слуга и господара, губимо део народног идентитета на олтару технолошког развоја.
Оваквим темпом изгубићемо све преостале старе занате, а са њима и саставни део наше прошлости.
Васка Радуловић
Извор бр. 140.
13.4.2016.