Мрак дубоки освијетли нама, 
Наше Сунце, ђе би вјечна зима, 
Крај Милоша, Ђорђа и Гаврила
Стоји име храброг Вукашина.

Оног који бани Православље, 
Србску нејач од усташког метка, 
И црквени торањ и кандило,
Крсну славу од својега претка.

"Ни камена из србскога села, 
Нити капи нашега Дунава, 
Чак ни листа боровског Бадњака, 
А камо ли крви на рукама.

Да понесу логорима својим, 
Па да нашој дјеци руке сјеку, 
Исто 'нако к'о што њини оци
Већ радише у прошломе вијеку! 

Па зар опет да гледамо клања, 
Србосјеке, ломаче и пећи,
К'о за време звјерског робовања!?
Овог пута Србе неће сјећи!"

Тада стаде на чело колоне, 
Те поведе јунаке за собом, 
Па да гину, ако ли се мора, 
Завјештани крсницом и Богом.

Написа: Стефан Максимовић из Борова
20. фебруар 2023. године

Стихови су посвећени Вукашину Шошкоћанину команданту одбране Борова Села, који је у прољеће 1991. храбро стао на браник отаџбине и заштити своје нејачи, од хрватских екстремиста и паравојника.

На Народној скупштини РС Крајине Шошкоћанин је проглашен за народног хероја 25. септембра.

Погинуо је 15. маја 1991. под неразјашњеним околностима приликом преласка Дунава, када се враћао из АП Војводине. Његово тијело је сахрањено у манастиру Бођани у југо-западним дијеловима Бачке.