Рођени моји... сутра ме опет чека пуно посла, па не верујем да ћу стићи написати извештај. Зато боље сада да напишем пар речи.

Крајинада, као специфично дружење крајишке омладине уз пар ветерана већ осам година траје на београдској Ади циганлији. Осам година, почетком јула месеца долазе Далматинци, Личани, Банијци, по који Кордунаш и Славонац. Дођемо на Аду на један пикник тј. излет где се дружимо, а задњих пар година смо увели и надметање у традиционалним крајишким играма, типа камена с' рамена, вучење конопца.

Елем... Као и сваке године нас пре саме Крајинаде прати брдо проблема. Нема овога, овај не може, онај може, али кратко и сл. Тако је и ове године, наш пајтос Мићан требао је да иде данас још од 6 сати изјутра на стражу да чува место, али дан пре Крајинаде на послу га притискају како он мора доћи у суботу да ради. То нам ствара извесне проблеме, па смо одлучили да моја комшиница, гарава Личанка и ја да одемо ми мало раније, са мало пића и заузмемо страдешки положај. Али то није тако једноставно, ма колико на изглед изгледало.

Ја сам поранио још у 6:20 и сат времена ми је требало да све спремим што ће нам требати на Крајинади. Отишао у комшилук по моју "десну руку", јер без ње би све ово тееешко било урадити. Истоварим њу на Ади, а ја трк до продавнице да купим нешто пића. Док сам се вратио, она је успела заузети само 5 столова, али на незгодним местима. Јбг, боље ишта неко ништа. Док сам ја везивао заставе, звала ме Драгана, да се јада како мора да учи, а дошла би она на Крајинаду. Положила писмени, а има и усмени па мора да учи. Још следећи викенд јој долазе неки гости.

у 11:00 долази до проблема, тачније једног инцидента, оно најгоре са нашим људима, који су добро окаснили па су хтели да заузму наш резервисани стол на силу. Цела ствар је била на ивици ватре. Но, то се некако и смирило. Долази и пре поднева наш нови пајтос. Книнџа, додуше није нови, ако ћемо реално. Јер знамо се већ са тих крајишких дружења, окупљања, били смо скоро и у рест. Језеро на Ади, када је организован Хуманитарни концерт за Обреновац. Диванили смо ми са Книнџом неких 2 сата, ако не и више да се мало боље и упознамо. Причао нам је неке своје планове, што је за похвалу, али и ми њему наше. Разумели смо се. Причао је он и догодовштине из Лике и Книна, када је ономад био.

Већ после 14:00 долазе Далматинци, један је Мишо, а други му неки рођо дође из Кистања или тако нешто. Дошли су нам и Мићан са својом панчевачком бригадом, па Обровац, који је побегао са посла. Али није једини. Мики је чак побегао са свадбе... Додуше не своје, али свеједно... Свадба је свадба. Када смо већ код приоритета, онај најмлађи из панчевачке бригаде је требао данас да слави рођендан, али је то још пре 10 дана померено за сутра, јер су клинци хтели да дођу баш на Крајинаду! Док је Мићан довео клинце, то сам ја са зетоњом отишао по туру пића и то велику. Лед смо добили још раније. Једна фантастична, али и практична ствар.

После 15:30 смо започели једну партију лоптања (фудбал или правилније ногомет)... Врело сунце пржи, а ми по сред оне грбаве ледине прашимо лопту, цури зној све са нас само тако, за све паре. Тешко трчим и ја и ови други, кад направимо ми полувреме, моја екипа је губила 2:1. Разлог за полувреме је био чисте физиолошке природе и тек пошто смо отишли до тоалета, то смо се нас пар олакшали. Е онда настаје рапсодија. Побеђујемо на крају фантастичних 4:2! А разлог томе је управо тоалет. И поред та два победоносна гола која дадох, ја се нисам прославио... Книнџа је успео да ме "насанка" пар пута у дриблингу. Већ тада долази пуно људи, а ми нудимо хладно пиће... на оној врућини има ладног "јеленка" и нешто мање хладан "лав"... Додуше, неки су неочекивано пили киселу воду и сок. У једном момету се појави ниоткуда Марина, са још једном цуретином из Лике. Ја у моменту само што се не преврну са столице када видех Милицу, Личанку и по, коју нисам видео 4 године, јер је далеко отишла да живи, а сада је поново дошла у домовину. Била је она већ давно на некој Крајинади 2010. године.

Книнџа се још од подне распитивао за "интелектуалне игре"... а знао сам и зашто и ко би могао да буде најбољи. Мрки вук из Плитвица донео је каменчину, а ја конопац. Тако да смо у групној и регионалној подели имали 4 екипе. Поред личке и далматинске, које су биле још прошле године, сада је своју екипу добила Банија и Босанска Крајина. Квалитет је био подједнак и нико није никога лако добио, напротив. Водила се љута борба, што кажу рововска и прса у прса по неколико минута. Можда вама то "неколико минута" не значи ништа, у фазону "шта је то пар минута", али свако ко је водио овакве дуеле зна шта значи неколико минута... као да стојиш на ватри.

Прво су повлачили Банија и Далмација... где ови други победише. Онда се сударише Лика и Босанска Крајина, где такође други победише... У финалу Далмација изгуби против Босанске Крајине, а у дуелу за треће место победи Лика проти Баније. Далматинци су у финалу били тако близу победе да им је свега пар сантиметара требало да пређу и освоје титулу!

Али добро, биће дана за мегдана. За Банију и нисам очекивао да ће икако ту титулу да освоји, али ми је драго да су храбро стали на црту и лавовски се борили. Мораће(мо) још да једемо, јер сви смо слаби на килажи. Ја сам вукао конопац за Банију, оно због прађеда Јове и презимена, за које ме стално ови Банијци подсећају "ђе су ми коријени и крв која ми кроз вене тече". Додуше и Личани ме својатају и навијају, због газдарице, али то је Личанима већ нека навика. Јер свако ко је прошао кроз Лику или попио гутљај варенике, Личани га сматрају својим. Зато су и најбројинији.

Ајде што су ови Крајишници из Бос. Крајине, победили, него су и нарциси за све паре Траже људи и захтевају да њихова победа угледа светло дана на интернету. Их... конда ће им неко умањити титулу.

Након тога је уследила пауза, јер не само ја, већ и други момци су поцепали дланове. Конопац је незгодан само тако. Али немамо другог за сада. Онда смо начинили неколико групних фотографија, па појединачних и тако редом се сликали са заставом. И српском и крајишком. Е онда дође на ред бацање камена са рамена. Прво мушки. Редали се један по један, да би на крају победник био Книнџа, који је из места бацио 37 мојих стопа. Колико знам то је и наш апсолутни рекорд, јер до сада је један момак из Кинина бацио 32 стопе, пре 3 године. Книнџа је после давао часове за бацање камена са рамена.  Цуре нису вукле конопац, али јесу бацале камен. Победница је била моја комшиница са 2.5 метра баченог камена.

И пре тога имали смо велики проблем, а то је прегласна музика јер су поред нас донети неки звучници који су пуштали техно музику, невероватно јака и смарајућа. Али тада је пар момака отишло на клупу подаље да би запевали завичајне песме. После су се вратили овамо и онда смо у глас запевали у инат прегласној музици поред нас. Све похвале за момке који су певали. А било је њих двојица-тројица који су одиграли неки крајишки техно. Неки су се од срца томе смејали а мислим да је то неко забележио видео камером.

Већ тада је увелико падао мрак... Морали смо да покупимо ђубре, а и да скупимо наше ствари. А тога није било мало... остало је нешто пића, па ћемо то на јесен у Качареву поред језера отворити. Продавале су се малко и мајице Крајинаде, остало је пар комада. Ниџо ми је помогао да однесем ствари до аута скупа са овим личким цуретинама. И тако увек буде на крају... возим ја ове личе цурице кући, а оно тихо Баја на увце певуши: "Зове Динара, као некада, зову гробови мојих предака"... Касније у центру града је одјекивало: "Шта се оно тамо чује, ко то пјева у равници...".

Одушевило ме је и то што газдарица није дошла празних руку. Дошла је са кутијом колача од вишње. Изненадило ме то што је уопште направила, нисмо се то ни договарали... а друго, што је нен избор била вишња!  Што би Рајка рекла, овим млађим цурама савет: "Пут до мушког срца води преко стомака".

Храну нисмо ни планирали, али смо ипак као и лане и преклане људе почастили са погачом и саламом. Тако и ове године. Тешко је толико и пити, а мораш на оној врућини, на празан стомак. Зато мислим да је ова комбинација прави спој. Погача се појела у сласт. Упознали смо и неке нове људе, са Кордуна. Људи ме одушевљавају. Како су чули за нас, а и како су дошли на Крајинаду. И како ће нам опет доћи. Овај мали вели да ће Кордун имати догодине своју екипу за вучење конопца.

Мркли мрак пао, а људима се не иде. Они би да остану још. Ајмеее... идем кући, а ви остајте здраво! Када коначно после свега дођох кући, сачека ме стари.

"Само је мој стари знао,
само он је вјеровао,
да на улици нећу остати..."

Можда сам нешто и заборавио, али то ће вам слике и снимци дочарати или неки од посетилаца овогодишње Крајинаде.

п.с.
Постоје неке ствари које новац не може да купи. Пријатељство и осећај задовољства односно среће.

Живи били

chule80
6.7.2014.
 

Па ево и мене да кажем пар речи...
Прво Чулету да се извинем што нисам могао ујутру доћи, али није било до мене... зна он као и многи други колико ја живим за ту Крајинаду и за дружење са мојим Крајишницима. Уједно се овде јавно захваљујем Мињи, Ђурђевку и Чулету, а они знају зашто, јер прави се пријатељи у невољи познају, такође и Аци Двору се захваљујем.. Захваљујем се и Радмили на поклону Звездине хемиске, мада је она партизановац хехе..

По мени Крајинада је била фантастична! Лепо дружење, добри људи...што је најбитније ни један инцидент није био.. Хвала Чулету такође на Дражиној ракији... Извињавам се и Обровцу због Лепе Милице.

Волио бих само једно да се што чешће овако састајемо и дружимо једино нам то и остаје у животу... Моја бригада је била одушевљена, нису џабе померили рођендан... значи да је Крајинада један велики догађај кој треба подржати и још више оживети...

"ЗАУВИЈЕК ЋЕ ОСТАТИ У МЕНИ СИВИ КАМЕН И КРАЈИШКИ ГЕНИ!"

Mica Preldzija
6.7.2014.

Кад дођох, никога нисам познавао, а неколико сати касније, цела екипа... Марко, браво за фотке и хвала у име свих, што си тако добро забележио ову КрајинАду!  Надам се да ћеш и следећу.

Синиша са Кордуна
8.7.2014.

Једва исчекати јопе Крајинаду.

Као и сваке претходне године, кад је суботом одржавана Крајинада, мени је тај дан радан био, па тако и ова, али није било двоумљења, посље посла ићи или не. Тамо један дио старе дружине, појачан са новим друштвом, пар прелџија је недостајало, али је ипак било довољно за добро дружење, а како и не би, кад све манито...

Чуле је већ објаснио сплет догађаја на Крајинади ...а ја не волим да се понављам, јер немам шта да додам, ни паметно, ни било шта друго ...остаје нам опет да исчекујемо сљедеће љето, јер Крајинада јесте ВИШЕ ОД ДРУЖЕЊА, онај ко дође зна то, ко није био нек пусти машти на вољу.

Видимо се сљедећег љета, на истом мјесту, у истом или још бољем расположењу

Obrovac
18.7.2014.