Извјештај са Крајинаде Крајинаде 2.7.2017 - www.krajinada.com

3. јул 2017.


ИЗВЈЕШТАЈ СА КРАЈИНАДЕ КРАЈИНАДЕ 2.7.2017


Постоји моменат у години када ми се мешају умор и задовољство, али наравно увек се памти ово друго... Постоји дан у години када ми осмех не силази са лица, а нема то нема везе са платом 🙂 ... Постоји једно лепо крајишко дружење, започето још почетком трећег миленијума названо Крајинада, односно дружење Крајишника на београдској Ади Циганлији. Траје непрекидно већ једанаест година. Свака од њих носи у себи нешто специфично... свако је боји неком посебном бојом.

Тако и ова, једанаеста по реду Крајинада одржала се 2. јула 2017. на добро познатом месту – Ада Циганлија, код популарних „роштиља“. Има тамо доста места, клупа, столова и наравно ледина која нам служи као терен.

Нисмо имали нешто пуно припрема нити састанака, јер је већина ствари више мање позната. Тако је одлучено да идемо и пре свитања на положај Беки и ја. Он је чак дошао око три сата изјутра, када живе душе није било на Ади. То је уствари била тајна информација... Јавност је била обманута да он негде џуџи у Румунији чекајући оправку своје „друге куће“ и да ова Крајинада пролази без њега. По договору, ја сам дошао у пет сати изјутра на Аду, што је више него похваљујуће.

Оно што смо ми тамо затекли било је најблаже речено срамота. Наиме, прекопута наших столова тј преко ледине, посетиоци који су били ту оставили су велики неред и смећа иза себе. Јесте да су око седам сати дошли радници комуналне службе и то покупили, али свеједно. Не би шкодило да се угледамо мало на престолницу Белорусије – Минск.

Ја сам иначе добио тај први пут после више година дозволу да уђем са аутом преко чувене „рампе“ у центар Аде, што је мени и Бекију олакшало да скинемо голове са аута, а и остале ствари којих усистину није било пуно, али значило је. Како није било гужве и гостију, мало смо и диванили... о томе шта се дешавало ноћ раније, али и протеклих дана.

Како Беки није више могао да трпи оркестар мог стомака, то сам ја назвао Мијака и рекао му да при доласку ка нама донесе мени неки бурек, пошто сам јогурт већ понео са собом. Тачније, у време када сам ја кретао ка Ади, ниједна пекара није радила. Знам да ће Беки причати како сам ја пробудио Мијака, али то су само трачеви 🙂 Какво црно буђење у 07:35?!

Мало пре Мијака на Крајинаду нам долази Ана са својим оцем Мишом. Ана је иначе била и прошле године, те је одлучила и сада да дође. А оно што је нас одушевило, јесте што су се прихватили посла и помагали нам. Наравно нису једини... Када смо већ код помоћи изостанак Мире Лапчанке надокнадиле њене снајеа: Коса и Мира Книњанка. Крајишкиње којима велико хвала!

Мијак и ја смо отишли у оближњи дућан да покупујемо све шта треба... све оно што је било записано на папиру. Беки је остао да оправља звучник, пошто му батерија није ваљала. А како му није било помоћи, то је Беки окренио пар телефона и средио да нам позајме један акумулатор.

Мијак и ја смо донели пун ауто пића, кеса, прибора и свега осталог што је требало да се одржи овако нешто. Мало после тога нам је и поручени лед стигао. Ја сам морао по Бекијевог шефа кабинета (Косу) и Жарета. Тако да сам један део Крајинаде и пропустио. Мијак и Беки су послагали лед и пиће у кацу и наћве, па смо били спремни за навалу... Није се нико журио доћи, јер Крајинада траје цео дан.

Док смо ми били одсутни стигла је чета Беслаћа, са обећаним (донираним) печеним прасетом. Све исечено, на овалима. Види се да неко размишља о свему томе. Мама Смиља иако није дошла послала је уштипака, па се прво то почело јести.

Стиже и Мићан са својом четом: зет, старији Рашо и млађи син. Дошао је и Алекса, мој колега, само је он прави, а ја надри-програмер 🙂  Таман ту некако нас је било довољно за ногомет. Распалили ми лопту по оној прашњавој ледини док сунце пржи као у сред Буковице... Наш голман Мишо је имао и техничких проблема, али смо се држали прво полувреме. После краће паузе, изгубисмо утакмицу са (чини ми се) два нула. Један гол је дао Беки, а други не знам. Моји саиграчи су биле праве стипсе у одлучујућим моментима, што нам се осветило. Касније је још било екипа и ногометања. Нисам похватао ко је више играо са киме... али није ни важно. Важно је да су се момци поштено истрчали.

Тада су већ почели да долазе и остали гости код нас. А музика са нашег звучника је мамила остале људе, крајишког порекла, па су нам и они прилазили.

У једном  моменту на бициклу дође Владимир. Не знам човека, али његова супруга Милка Мекињарка је давних година била учесник Крајинаде и чувене виртуелне кафане „Смехотрес“. Каже како би она радо дошла, али је већ у поодмаклој трудноћи.

Поред њега, са „бајсевима“, свратише два Личанина, један из Госпића, а други из Грачаца – љута екипа. Нажалост нису се дуго задржавали. Дошли су и Слађа и Милан, довели ове своје Далматинце. Доушевило ме то што је Петра повела свог брата од ујака. Мали јесте да има осам година, али капира све као велики.

У једном момету дође троје лица из чукаричке полиције, две цуре и један момак. Он је из нашег краја, Дворчанин... Радо би он са нама, срце му игра од среће, али оне се нешто снебивају, можда због униформе, а можда што нису навикле на ојкачу. Почастисмо пићем и њих. Нису дошли да нас 'апсе, иако би многи волели... 🙂 већ само да провере да ли нам неко смета, јер смо пријавили Управи Аде Циганлије овај наш скуп. Мада смо пред крај имали још једну проверу, али од обезбеђења саме Аде Циганлије, као да се ради о некаквом Самиту Несврстаних.

Накупило се ту и времена, па рекох цурама да се почне сређивати салата и да крене послужење. Тако је и било. Коса, Мира, Ана, Мишо засукаше рукаве и почне клопа да стиже. Неко се стидио, а неко није, па само доноси-односи тањире и овале. За печење смо добили све похвале. Или како би онај клапац из Зеленграда рекао "Богдан то одради ко Чуле извештај“.

Звао нас је и Богданов братанац - Коле... није могао да дође. А хтео би он, само да може. Звао је свога брата, па је брат проследио видео позив мени.

После свега и ја седнем за стол па да чалабрцнем, јер су обавезе већ звале. Питали су ме и где су Личанке Бранка и Милица... што их нема? А оне се мало касније појавише. Нисам могао на све да обратим пажњу.

Мало пре њих стигле су нам Личанке из удружења Завичај. Ова старија је донела и колаче, са кајсијама, ко да вишње не расту под Капелом. 🙂 Ова млађа је била уморна од поклоничког пута, али је ипак дошла. Довеле су и кума и другара.

Услед страха да би нам киша могла кварити ужитак, то смо поставили конопац на терен. Прво су изашли Личани против Далматинаца. Личани су лане имали екстра јаку екипу, али ове године нису се превише прославили. Тачније, Далматиници били бољи, а вероватно што је један кршни баја - Дража стао на чело екипе и добро командовао и вукао. Исто тако направљена је екипа Подриња, од момака за суседним столом. Они су изгубили и од Далматинаца и Личана. Далматинци су имали још једну победу против „мешане екипе“, тако да све похвале за њих. Додуше, мени је криво што Миланче дође у папучама, а не патикама па се опет снебивао. Није излазио на терен.

После екипе сениора на терену смо имали клинце и клинцезе, који су гледајући старије добили велику жељу да се докажу. Тако смо имали две екипе... Зоки је нешто добацивао „Немој ми ђецу раздватаји“... Али то уопште није битно у којој су екипи. Од малена се уче шта је њихов спорт и традиција. Баш ти клици су ме одушевили.

Није било камена за раме... Па је Радован млађи отишао да нађе неку импровизацију, а нашао је комад балвана. Опет онај баја Дражен се најбоље показао, преко пет метара је бацио тај балван. Бацали су и остали, али имају још да вежбају...

Ојкаче није било пуно, али је било. Аца, Синиша, Алекса и ја помало смо на суво розгали: „Ој Крајино пјесмо моја“, „Ајмо моја браћо запјевати“, „Погледај де мала моја“, „Буковицо ој“... Иако је киша падала, то нам није сметало за ногомет који је био најзаступљенија дисциплина.

Није нас киша отерала, већ је само скратила целодневно дружење за неких два сата. Маркан је својски одрадио слике, а још чекамо снимке. Ацо ме „разорчарао“ што није раније дошао и да скупимо екипу Баније.

На самом крају имао сам велику помоћ од Ане, Мише и браће Мијак. Заиста велико им хвала. Овај старији Драган ме задужио и био је заиста моја десна рука ове године на Крајинади! Штета што нема више времена да нам се прикључи у нашим акцијама. Довео је брата и сестру и зета и нећаку...

Уместо неког закључка рећићу још ово...

Крајинада је започета као скуп крајишке омладине, са малим бројем људи, при чему људи који су покренули ту идеју, нису ни слутили на шта ће све ово да изађе. А дошли смо до тога да имамо добру бројност, где долазе омладинци, деца, старији људи, труднице – једноставо право породично окупљање. Оно најважније је да сви одлазе са осмехом на лицу, а утисци се данима касније сабирају.

Драго ми је што поред мене у ово се укључило још људи, што у сред мегаполиса какав је Београд чувамо и одржавамо тај дух Крајине који хтели ми то или не да кажемо на глас, тиња у сваком од нас и чека прави час.

 

 

Чуле
3.7.2017.

 


Ja нeкaко Крajинaду срцeм доживљaвaм, сaмо из рaзлогa што je ви срцeм оргaнизуjeтe... Из годинe у годину сe осeћa љубaв и слогa у овоj групи Крajишникa 🙂
Овдe људи нe долaзe сa "мaскaмa". Ниje им циљ дa остaвe што бољи утисaк и дa сe прeтвaрajу у нeшто што нису... Овдe стe своjи сa своjимa и вaљдa стe зaто и мeни тaко прирaсли зa срцe 🙂

 

 

Розалиа
3.7.2017.

 


Вратили смо се споља блатњави, а изнутра прочишћени! На крају и гитара је свирала као подмазана! (захваљујући Ојкачи и Леки пјевачкој легенди који ме се хтео одрећи да нисам извадио гитару)...

Пјесма на киши! Хвала Ана за снимак и за пјевање, иако се смрзла!
Хвала Розалиа за дрхтаво а чврсто држање текста и акорда, иако се смрзла!
Хвала Чуле што је издржао, иако га онај ”луди” Беки након Флојдовске вожње пробудио па поранили и заставом сунце дочекали! 😉

До следеће године! и више пјесама! и ритмова! И цијела ”Ој Косово Косово”!
И нека нова ”Ој Крајино Крајино”... Текст ћу и написати још само музику ко ће 🙂

 

Синиша Рудан
3.7.2017

 


 

Прељепо си организовао Крајинаду. Свиђа ми се дружење Крајишника. Сад се кајем што нисмо дошли ујутро... Касније нас је киша сморила. Али прељепо је било.

Нагодину ћу доћи ујутро. Треба више да се пева и игра. Поздрав свим Личанима, а посебно теби Милане.

Треба догодине убацити пењање на стожину и скакање у врећи. Али и ово је било супер.

 

Милица Марјан
6.7.2017.




Tags:
JEDANAESTA KRAJINADA
BEORGADSKA ADA
NOGOMET KUPANJE
KAMENA SA RAMENA
NAVLACENJE KONOPCA
DALMACIJA LIKA
KORDUN BANIJA
SLAVONIJA BARANJA
DRUZENJE PJESMA
DINARA VELEBIT
PETROVA GORA


Оцијените нам овај чланак:
Број посјета: 2628
Број гласова: 89