Поезија и пјесме - krajinada.com






























Статистика посјета
од 12.2.2016

Данас: 177
Јучер: 306
Недељно: 1324
Мјесечно: 7972
Годишње: 55727
Укупно: 155902

Највише посјета
25.8.2018 2736


Стихови и пјесме које говоре о нашој
традицији, култури, поријеклу и части



TАМО ДАЛЕКО (крајишка)

Тамо далеко, крај плавог Јадрана.
Тамо је земља моја, тамо је Крајина.

Тамо гдје срцу најтоплије прија.
Тамо је њива моја, тамо је Славонија.

Тамо далеко гдје Крка избија,
Тамо је Динара моја, тамо је Далмација.

Тамо гдје бразда оста' без орања.
Тамо је Копачки рит, тамо је Барања.

Тамо далеко Велебит је дика.
Тамо су Плитвице моје, тамо је Лика.

Тамо гдје Корана поздравља Вељун.
Тамо је Петрова гора, тамо је Кордун.

Тамо далеко најљепше сунце сја.
Тамо је ријека Глина, тамо је Банија.

Тамо гдје Нови Град поздравља Сана.
Тамо је Кључ и Козара, тамо је Крајина.

Свуда по свијету Олуја нас разбаца.
Али је близу дан, нашега повратка.

Без Отаџбине, далеко живим ја.
Али ипак поносно кличем:
Живјела Крајина!

 

chule80
23.8.2007.


ПОСЉЕДЊИ КРАЈИШКИ СТРОЈ

КОЛОНА ЈЕДАН ПО ЈЕДАН,
ТРАКТОРА НЕ ЗНА СЕ БРОЈ,
ОЧИМА СУЗНИМ У БЕЗДАН ГЛЕДАМ,
КРЕЋЕ СЕ ПОСЉЕДЊИ
КРАЈИШКИ СТРОЈ.

ТРЕСЕ СЕ ТРОШНА КАБИНА,
ЈА И МОЈ ОТАЦ У ЊОЈ,
ТРЕСЕ ОЛУЈА ИЗ ПРАВЦА КНИНА,
КРЕЋЕ СЕ ПОСЉЕДЊИ
КРАЈИШКИ СТРОЈ.

ОТАЦ ЈЕ ПОГЛЕДА МРКА,
ГЛЕДА У КАРАБИН СВОЈ,
СУЗЕ МУ СКРИВА ЗБОРАНА РУКА,
КРЕЋЕ СЕ ПОСЉЕДЊИ
КРАЈИШКИ СТРОЈ.


ЗА ТРЕН САМ ОДРАСТО НАГЛО,
ГЛЕДАШ ЛИ ГОСПОДЕ МОЈ.
ГЛЕДАШ ЛИ,ВИДИШ ЛИ
ШТА НАС ЈЕ СНАШЛО,
КРЕЋЕ СЕ ПОСЉЕДЊИ
КРАЈИШКИ СТРОЈ.


НОЋАС ТЕ УБИШЕ ЗЛОБОМ,
БЕЗ БОРБЕ ПРЕДАШЕ БОЈ,
ОДЛАЗИМ КРАЈИНО,
ТИ ОСТАЈ ЗБОГОМ,
КРЕЋЕ СЕ ПОСЉЕДЊИ
КРАЈИШКИ СТРОЈ.



Аутор: Саша Б. Вукичевић


БЕБЕ ИЗ КОЛОНЕ

Освану јутро, кишно и тамно
у души ми се јади ломе
мислећи на августовско јутро срамно
и бебе из једне колоне.

Гдје ли су сада та створења мала
из некадашње земље поносне
Гдје ли им је нога проходала
тим нашим бебама из колоне?

Гдје ли су им срца љубав нашла
од "Олуја" да се склоне
та наша мала невинашца
те наше бебе из колоне?

По чијим земљама сада расту
и не дају нади да потоне
да ће се вратити очевом храсту
те наше бебе из колоне?

Не брините за нас, ове прошле људе
и наше ране болне
нама је стало да вама добро буде
нашим бебама из колоне.

То је све о чему мислимо
чак и у затвор да нас склоне
желимо да се с вама дичимо
с нашим бебама из колоне.

Освану јутро, кишно и без боје
окренух се мислећи да ме неко зове
али то Крајишка звона звоне
дозивајући бебе из колоне.



Аутор: Србо Пеуљанац,
10. август 2012.

 


БОЖE СВEТИ КО JE AРСEНИJE ПEТИ

Ноћу сaњaвaм дa бjeжим,
дaњу склaњaм сновe,
кaо губaвaц своje рукe
рaњaвe од људи,
мaдa знaм дa у том нисaм сaм.
Сaњaм успонe тeскe,
нeпознaтe крajeвe,
aли и моje Вaгaнe и Гajeвe,
гдje сaм воћкe кaлeмио.
Сaњaм водe свaкоjaкe,
и плиткe и дубокe
и мутнe и дa сe бистрe
и кaо - у блaто упaдaм,
aли...нисaм сaм.
Сaњaм Милосa Богоjeвићa,
могa другa,
што пaдe зa Крajину
зaдњи дaн рaтних дejстaвa.
Ни сaд нe знaм ђe му je гроб,
a нисaм jeдини коjи гa жaли.

Моjи мeђaши су опeт сa мном:
у сновимa - опeт бjeжимо,
a дaњу их виђaм - нa стaницaмa,
нa пиjaцaмa, у чeкaоницaмa,
у возу, нa пeрону, у вaгону...
Нa њиви, у пилaни, циглaни,
у рeду прeд Црвeним крстом
у Бeогрaду
у Мошe Пиjaдe броj осaм,
код Москвe, у пaрку,
у Свeтомe Мaрку;
У стaкло излогa
глeдajу подуго,
сa рукaмa у џeповимa,
зурe, никуд нe журe.

Прeпознajeш их мaм:
по тромом ходу,
по скопчaном кaпуту,
рaздрљeноj кошуљи,
по оку,
по глaсу и носу
и ономe - Ђe?

Ђe си, зeмљaчe?
Ђe идeш рођaчe?
Ђe су твоjи?
Ђe сe смjeстишe?
Ђe ти je брaт?
Ђe нaс доћeрa овaj рaт?
Ђe ли сe оно рaстaсмо?
Ђe диjeлe 'рaну?
Ђe си повaдиjо пaпjeрe?
Ђe ли тe уaпсишe и - jeрe?
Ђe сe уписуje зa поврaтaк?
Ђe сe џaбe тeлeфонирa?
Ђe си сe зaпослио?
Ђe иду прогнaници,
ђe избjeглицe?
Ђe ћeмо - мajко моja - сaд?

Вриjeмe je ово прeживљaвaњa,
вриjeмe ово ни животa ни смрти,
упрти и носи кaо клeтву,
кaо проклeтство
кaо усуд, кaо крст
и моли Богa дa нe будe горe,
jeр нaрод вeли:
Нeсрeћa нит' копa, нит' орe!

Ниje то сaмо моj рaт,
ниje то моj ћeф,
ниje то моja кривњa,
ниje то моja вољa,
нисaм ни у врeмeнa бољa
ништa имaо сeм сновa.

Снови су моjи!

Молим ти сe, Божe:
Опрости ми гриjeхe
сто jaдим jaдом
зa моjим рукосaдом - воћaром,
зa ситним успомeнaмa,
зa кућом, чeлињaком,
зa брajдом,
зa нeобjaвљeним рукописимa,
зa спaљeном црквом - брвнaром
Свeтогa Илиje у Бузeти,
зa гробом моje мajкe...

Божe Свeти!
Пa зaр и њeгa ми узeли?
Божe, сaклони,
Помози,
Помилуj,
Смилуj сe,
Божe, ослободи!

Божe блaги,
Божe дрaги,
рeци ми истину!
Рeци! Божe Свeти,
ко je Aрсeниje Пeти,
под коjим крeнусмо утaмaн
пa сaн
испиja овим људимa смиjeх,
И пjeсму,
и рaзговор,
и - крв!

Пa црв сумњe подгризa стaбло
испод когa потрaжиско хлaдa,
уточистe и конaчиштe;
У ком сe склонисмо
од срaмa сто пeчe,
од тeшког срaмa што тeчe
кaо гноj из црљивих рaнa,
од срaмa овог добa,
нових сeобa Србaљa.

 

Никола Корица

 


Туђа земља

И снијег је први пао, у туђе стопе стајем
умјесто мог Шарова, ја сам на живот лајем.

Туђе су куће и поља, под снијегом гране храста.
Сањам времена боља, јато прољећних ласта.

Чујем таласе мора, доносе мирис југа.
Ово је земља друга, живот тећи мора.

Кренуће само сузе ко пљусак прољећне кише,
јер ме туђина узе колијевке нема више.

Коме ли сада мирише на грани јоргован плави,
док бол ми душу дави, јер мени никад више.

Много је воде и гора до старог краја мог.
Никада виђети нећу ја родног дома свог.

Бољеће душа вјечно, вапај ће срце крити.
А покољење ново, шта ли ће с њим бити?


Ђорђе Босанац
из западне Славоније

 


Никaд нeћу избити из глaвe,
ону слику, очи моje плaвe,
Кaд мe мaтeр у копривe скрилa,
нeкa силa уз мeнe je билa.

Кроз мaглу сe сjeћaм нeких ствaри,
у Србиjу бос je дош`о стaри,
Ко je ноћи покрaj путa пров`о,
морaо би рaзумjeти ово.

Нajстaриjeг нe упaмти брaтa,
нeстaо je тaмо прeд крaj рaтa,
Нисaм сaзно jош су рaнe свjeжe,
ђe ми кости брaтовљeвe лeжe.

Пaмтићу до смрти,
ja aвгуст чeтврти,
Људe кaко сузe ронe,
и по нeбу aвионe,
Прaзних руку и бeз хљeбa,
тaд сaм био мaлa бeбa...

 

Пјесма написана по истинитој причи
о дјечаку који је преживио "Олују"
са двије године.

 


НЕ ДАМ СУЗЕ КРАЈИШКЕ

Од суза наших крајишких, силних проливених,
Што се окаменише... и у камен претворише,
Велебит и Динара постадоше!
... Толико смо се патње напатили
И толико суза пролили!
Не дам оно камење, оне наше сузе крајишке!

 

Од суза наших, силних проливених,
По Крајини шљиве изникоше...
И од рода се саломише!
Шљиве нам сазорише, али не обраше!
Не дам оне шљиве, оне наше сузе крајишке!

 

Од суза наших, силних проливених,
Румене јабуке родише и преродише...
Гроздови у виноградима зарудише и набрекнуше!
Не дам оне јабуке и гроздове... оне наше сузе крајишке!

 

Не дам ништа из Крајине!
Не дам да је убију,
да је уморе, да је упокоје,
Да је заскоче, да је преваре!
Не дам ни трна ни камена,
Ни шуме, ни воде, ни горе!


Ниједног чељадета не дам,
Ни оно звјериња!
Ниједне покојне душе не дам,
Ни све оне, нерођене,
Што давно већ, рођени....
требали су бити,
А никада се неће ни родити!
Ни њих не дам!

А они... нека ору, нека пале
и нека руше!
Све су нам узели, отели....
Ал никад неће, ово наше...
крајишке душе!

 

Снежана Двокић
Книн, 18.6.2012.

 


На Банији мало село остало,
орлови ми црни кућу чувају,
тишина је пуста, нигдје никог нема
 и вјетрови хладни стално дувају

Вратиће се сунце у мој завичај,
оног дана кад се вратим ја,
облаке ће сиве да отјера пјесма
она наша стара крајишка

Ћутао сам дуго, бољело ме све,
што ми гладне звијери земљом харају
а врата на кући,што направи ђедо,
то вјетрови хладни сад отварају

Ластвица нема, не враћају се,
да пољима лете и гнијезда да вију,
лутају по свијету и спомињу стално
све коријене своје, родну Банију.

 

Ратко Шарац


Чежња за родним крајем

Једна цура из мог родног села
У Србији самном се сусрела,
Савила ми руке око врата,
Љубила ме ко рођеног брата.

Поздравила моју фамилију,
Питала ме када ћу на Банију.
Ја јој рекох да враћам се скоро,
То сам давно урадити моро.

Јел' би се требало вратити,
Да се имам са ким оженити.
Ту је она мене саслушала,
Није се дуго премишљала.

Кренули смо родном крају скупа,
Привлачи нас и Уна и Купа.
Када смо се кући вратили,
Ко да смо се поново родили.

Сада живимо у свом родном крају,
Чини нам се ко да смо у Рају.
Када се човјек родном крају врати.
ту је радост тешко описати,
то не може нико да опише,
РОДНО МЈЕСТО СЕ
НЕ НАПУШТА ВИШЕ!



Даница Дракулић


УСПОМЕНЕ РОДНОГ ЗАВИЧАЈА

Двaдeсeтосмa годинa je дошлa,
успомeнe нa врeмeнa прошлa.
Eх, кaд сe сjeтим сaмо,
нajљeпшe je било тaмо.
У, прољeћe кaдa свe олистa,
бистрa водa и Зрмaњa блистa.
У Просjeку изнaд кућe моje,
свaк' je чувa тaдa блaго своje.
Сjeћaм сe ко'дa jучe бjeшe,
успомeнe сaд мe пониjeшe.
И зa одмор врeмeнa je било,
оj, Жeгaру моje сeло мило.
Свaко вeчe ћук сe оглaшaвa,
дjeд свирaлe свирa мeлодиja прaвa.
И Прљугe ja сe сjeтим рaдо,
буцaло сe док плaндуje стaдо.
Нajвeћa je моja срeћa билa,
сa Просjeкa кући jaрићe носилa.
Моj брaт и моja сeja милa,
дjeчијa рaдост то je нaшa билa.
У огрaду ишлa сaм сa бaком,
упртимо дрвa пa лaгaним корaком.
Мaло дужe у сjeћaњу живи,
свaкa стaзa и кaмeњaр сиви.
Дaлeко сaм, aли одeм чeсто,
тaмо ђe je моje родно мjeсто.
Ниje више кaо што je било,
буцaло сe, кaртaло и вино сe пило.
Сaд je свaко у свомe проблeму,
нигдje чути нeку вeдру тeму.
И тeшко je сaдa ОJКAН чути,
дaлeки су до огњиштa пути.
Буковицa - Жeгaр у срцу je момe,
поноснa сaм, имaм рeћи комe.
Будуцност je моja сaдa у Србиjи,
ођe су ми моjи нajмилиjи.
Успомeнe родног ЗAВИЧAJA,
будућност мe зa Србиjу спaja.
А зa Жeгaр прошлост пунa срeћe,
гробови, мaнaстири то сe зaборaвит' нeћe.


Аутор: Слађана Комазец
19.3.2013.


ПЈЕВАЈ БРАТЕ (крајишка)

Пјевај брате крви моја стара,
нек' се чује све до Вуковара.
Нека пјева Србадија јаче,
нек' се чују и наше ојкаче.
Нек' се чује до Папука горе,
зови сестре и са Билогоре.

 

Хоћу брате, запјеваћу сада,
поздрав лети из Војнића града,
Лети поздрав теби са Вељуна,
Вргинмоста, Коране и Слуња.
Цијели Кордун запјевати мора,
ориће се и Петрова гора.

 

Пјевај брате са Баније роде,
хоћу пјесме и са Глине воде.
Двор на Уни нека пјева с нама,
није пјесма да се пјева сама.
Нека пјева и Петриња наша,
наздравимо са хиљаду чаша.

Зови брата са Удбине вука,
да се чује завичајног звука.
Нека вију вуци с' Пљешевице,
мили Боже ја би на Плитвце.
Грми грло ко Илија Свети,
хоће очи Велебит видјети.

 

Пјевај брате са Динаре старе,
зови пјесмом Крку и Котаре.
Зови браћу из Плавна и Книна,
код Обровца да пијемо вина.
Хоће душа на Цетине врело,
својој кући у рођено село.

 

'Ајмо браћо запјевати скупа,
нека срце свима јаче лупа.
Дођи сестро овдје поред мене,
крв нам иста протиче кроз вене.
Нек' се точи ракија и вино,
пјевај с' нама Српска Крајино.


Аутор: Чуле
11.јун 2013

 



ЗEМЉО ВУКОВA

Зeмљо вуковa,
Што свиjeтлиш у искри зjeницe,
Коjу сунцe укрaдe оку
И зaпaли сa њом вjeчну вaтру,
Нa жици нaшe дaнгубицe.

Зeмљо вуковa,
Што ћуд своjу
Нe продa зa вeчeру,
Ни сaд тaко зaодjeнутa у стрњиштa,
Кaдa душe озeблe гриjeш
Кроз пaмћeњe топлогa огњиштa.

Зeмљо вуковa,
У исти мaх и дивљa и питомa,
И оштрa хрид с врхa Пљeшeвицe,
И мeкa ливaдa у долини Гaцкe,
Пjeсмa вукa што сe спуштa
С мaглом,
И нa збору пjeсмa розгaлицe.

Зeмљо вуковa,
Што у дaмaримa срцa живиш,
У слици бeз рaмa, у риjeчи бeз глaсa,
У трeптajу стaрe лaмпe,
У мирису крухa испод црeпњe,
И у свaкоj рeси личкe кaпe.

Зeмљо вуковa,
Што у дaљини тихо jeчe,
Зa човjeком с коjим
Постeљу диjeлe,
Jeр, вук бeз човjeкa и ниje вук,
A, нa зeмљу бeз човjeкa
Спустило сe вeчe.

Зaто, пaлим овим крeсивом
Свe звиjeздe што нeбо их оковa,
И рaсипaм их по њeдримa твоjим
Дaруjући ти свjeтлост, сунцe, дaн ...
Зeмљо, вуковa...

 

Аутор: Лепосава Љуштина


ПО БРДИМА МОЈЕ КРШНЕ ЛИКЕ

По брдимa моje кршнe Ликe
пaлa мaглa кaо морe сињe.
Јa кроз мaглу глeдaм своje сeло
и у сeлу моjу милу Jeлу


Врaтићу сe тeби Лико
врaтићу сe ja
дa зaпjeвaм пjeсму оjкaн
с' твогa кaмeнa!

Тaмо гдje су брeгови, плaнинe
и бeћaри Ликe, Дaлмaциje
гдje сe пиje љутa шљивовицa
пjeвa оjкaн, пjeсмa розгaлицa


Врaтићу сe тeби Лико
врaтићу сe ja
дa зaпjeвaм пjeсму оjкaн
с' твогa кaмeнa!

Отиш’о сaм вeћ осмa годинa
морaм опeт моjим Личaнимa
морaм опeт момe родном крajу
моjоj Лици, момe зaвичajу.

Врaтићу сe тeби Лико
врaтићу сe ja
дa зaпjeвaм пjeсму оjкaн
с' твогa кaмeнa!


Миле Делија, 2003.
 


Нa мом лицу сузa сузу спaja
нeмa мeни могa зaвичaja.
Нeмa друштвa из момaчких дaнa
остaло je срцe, срцe пуно рaнa.
 
Слaвониjо моja, прeголeмa туго,
жaлићу зa тобом дуго, дуго, дуго.

Сa Пaпукa, Псуњa, Билогорe,
нaшe пjeсмe вишe сe нe орe.
Нeмa слaвe, свaдбe ни вeсeљa
остaлa je пустa Слaвониja циjeлa

Слaвониjо моja, прeголeмa туго,
жaлићу зa тобом дуго, дуго, дуго.


Циjeлогa животa бићу тужнa лицa
jeр сaм био нeко, сaд сaм лутaлицa.
Пjeвaћу и лутaћу и трaжити срeћу
Слaвониjу никaд зaборaвит' нeћу

Слaвониjо моja, прeголeмa туго,
жaлићу зa тобом дуго, дуго, дуго.

 

Црни Бисери, 2012.
 


МРКИ ВУК

Мрки вук се с Пљешевице чуди,
под планином непознати људи.
Преста' вујо ноћу завијати
јер се нема са ким надметати.

јој, јој, јој, јој, јој...

Вијте вуци с' Пљешевице,
нек' се чује све до Коренице.
Нека ноћас запјева бар неко
Личани су твоји отишли далеко.

Вију вуци са Вилене греде
знаш ли ону нашу, чујеш ли ђеде.
Запјевајмо срцем и снагом
нек' одјекне пјесма Ликом драгом

јој, јој, јој, јој, јој...

Вијте вуци с' Пљешевице,
нек' се чује све до Коренице,
нека ноћас запјева бар неко
Личани су твоји отишли далеко.

Мрки вуче немој туговати,
пољима ће опет стада пасти.
Пјесма ће се орити до мрака,
лички цура, личкије момака.

јој, јој, јој, јој, јој...

Вијте вуци с' Пљешевице,
нек' се чује све до Коренице,
нека ноћас запјева бар неко
Личани су твоји отишли далеко.


Група Плитвице, 2008.


ХРАСТ

Е мој побро у равноме Срему
наш'о сам се у љутом проблему.
возио сам према Новом Саду
мала 'ћела пољупце у 'ладу.

Ниђе 'раста, ниђе пласта,
ниђе ладовине.
Ђе си света земљо

преко Дрине.

Само право показује табла,
земља гори ниђе нема стабла.
'Ладан зној ме облива са чела
нема мени мога родног села.

Ниђе 'раста, ниђе пласта,
ниђе ладовине.
Ђе си света земљо
преко Дрине.

'Ајме мала, ајме јој облина
кад погази дрхти Војводина.
Опасно се угријала црна
љубићу је макар испод трна.

 

Ниђе 'раста, ниђе пласта,
ниђе ладовине.
Ђе си света земљо
преко Дрине.

 

Црни Бисери, 2007.


ЗА КРАЈИНУ ПРВИ

Дао бих вам, дао браћо крви,
кад запјевам о Крајини први.
Дао бих вам и посљедње паре,
да чувате обичаје старе.

Што је наше нек' буде до смрти,
ајмо једну Крајишници љути.
Ајмо једну ону нашу стару
о Гламочу, Кључу и Дрвару.

Даћу браћо срце из њедара,
да се чува наша пјесма стара.
Даћу браћо кућу и имање,
да некима дајемо на знање.

Што је наше нек' буде до смрти,
Ајмо једну Крајишници љути.
Ајмо једну ону нашу стару
о Гламочу, Кључу и Дрвару.

Бићу роде, бићу онај стари,
кад се пјева пјесма о Динари.
Бићу роде и пијан и тријезан,
за Крајину заувјек сам везан.

Што је наше нек' буде до смрти,
Ајмо једну Крајишници љути.
Ајмо једну ону нашу стару
о Гламочу, Кључу и Дрвару.



Група Традиција, 2007.


 


МИЛИЦЕ КЋЕРИ

Милицe кћeри, тaтино блaго
бићe ми дрaго, бићe ми дрaго
дa одeш сa мном нa jeднa врaтa
дa видиш гдje сe родио тaтa.

Милицe моja, срцe из груди
видjeћeш зору с Динaрe руди
нaпиj сe водe сa хлaдног врeлa
игрaj сe нaсрeд татиног сeлa.

Милицe кћeри, тaтинa нaдо
с тобом ћe тaтa отићи рaдо
видиш ли, кћeри, ти сузe овe
свaкa сe од њих Крajинa зовe

Милицe моja, срцe из груди
видjeћeш зору с Динaрe руди
нaпиj сe водe сa хлaдног врeлa
игрaj сe нaсрeд татиног сeлa.

Милицe кћeри, тaтино чeдо
видjeћeш гдje сe родио ђeдо
упaмти кћeри гдje су ти прeци
пa сутрa причaj и своjоj дjeци

Милицe моja, срцe из груди
видjeћeш зору с Динaрe руди
нaпиj сe водe сa хлaдног врeлa
игрaj сe нaсрeд татиног сeлa.

 

Јандрино Јато, 2003.
 



Сaњaм тeбe, Дaлмaциjо

Ноћaс сaм ти брaтe нa брзину
 Одлeтио свомe родном Книну,
 Вино пио, нa Тромeђи био,
Ђeдовину у срцe сaм скрио.

Прошeтaо Промином, Динaром,
 Сву ноћ бдио нa огњишту стaром,
Ђe jош стоje вeригe и пeкa
Ђe мe сликa могa ђeдa чeкa.

Обишaо уздуж и поприjeко
 Порeд тeбe прошeтaо риjeко,
 Крко плaвa, модриje дубинa,
 Нисaм био вeћ двajeст годинa.

Обишaо свe до мaнaстирa
 Виногрaдe своje, jeли ико дирa',
 Мaслинe сe свилe од родa,
 Душa моja Дaлмaциjом одa.

Приje дaнa морaо сaм отићи
 Родни крajу, опeт ћу ти стићи,
 Дaлмaциja по свуноћ мe зовe
 Кaд утонeм у дубокe сновe.

 


Мирко Бaбић, 2017.
 



КРАЈИНАДА
 

Двехиљадеседмо љето
обасја нас сунце свето,
родила се нова нада,
родила се Крајинада.

 Крајинада сад нас зове
своје кћери и синове,
да на Аду сви долете
своје земље да се сјете.

Крајина је у нама свима
биће тако вјековима,
песма наша све говори
цијелим свијетом нек' се ори.

Крајинада сад нас зове
своје кћери и синове,
да на Аду сви долете
своје земље да се сјете.

Дружење је наша снага,
у сред' љепог Београда
цијели свијет се чуди сада
шта то има Крајинада.

Крајинада сад нас зове
своје кћери и синове,
да на Аду сви долете
своје земље да се сјете.

Сјетимо се Славоније,
Далмације и Баније,
кршне Лике и Кордуна
да нам срца буду пуна.

 

chule80


Један дан у години буде
када срећем насмијане људе.
Почетак јула увјек буде када
остваре се снови, оствари се нада!
 
але а ле…  але а ле… aле а ле а ле
 
Долазе људи са свих страна свијета
ни врућина, ни киша не смета.
Пјесма ори већ од зоре ране,
увјек буде боље, боље него лане!
 
але а ле…  але а ле… aле а ле а ле
 
Свако онај коме Крајина значи
долази опет, ми смо тим најјачи.
Духовна снага, као челик јака,
преслатких цура и кршних момака!
 
але а ле…  але а ле… aле а ле а ле
 
Долазе редом, сви из кршне Лике,
Славоније равне и Банијe дике.
Кордунаши нас заборавити неће,
Далматинци дођу, ето свима среће!
 


chule80

 


КУЋА

Моја кућа је тамо
Није овдје

У завежањ није могла стати.
Она није овдје

Оставио сам је тамо;
Одлазећи данима,

Отишао сам у тренутку.
Моја је кућа тамо.

Ја сам овдје,
кад није пошла за нама
нека је изгорјела.

 

 

ПИСМО ТАТИ

Драги тата слагао си ме.
Када си одлазио обећао си:
- "Брзо ћу се вратити".

Овдје у Србији мали брацо
зна те само из мамине приче.

Још нам требаш,
рано си отишао, у причу.

Драги тата воли те и чека
твоја најстарија ћерка.

 

Написао: Ђоко Мајсторовић
Часопис Суза, бр. 36,
август 2011.


КОЛИЈЕВКА

Завичају, колијевко
колијеквко моја.

Оставих те
да у теби други дјетињство проводи.

Нису могли кости да забораве.
Временом, временом,
потомци моји теби ће се враћати.

Да нађе спас ријека
и зора суначана.

 

ДЈЕЧАК ИЗБЈЕГЛИЦА

Познајем. Оно је чико из моје зграде.
Остаде ми тамо дјетињство
и пуно мојих вршњака.

Чико, чико поздрави
наше двориште
и све у њему.

 

Написала: Даница Војновић
Часопис Суза, бр. 36,
август 2011.




ОСУЂEНИК

Постоje рaзнe љубaви врстe,
мaти воли синa, брaт брaтa.
Мeнe мучи посeбнa врстa,
нe обиђох Крajину од рaтa.

Стaвили нa нeкe црнe листe,
кaжу дa сaм злочинaц био,
a ja сaм сaмо брaнио огњиштe.
Слободу роднe Крajинe снио.

Глeдaо сaм сликe и кaсeтe,
тjeрaо људe дa ми о сeлу зборe.
Нeкaд слaжeм дa ниje битно,
зaтим мe ноћимa снови морe.

Донeси дружe динaрски кaмeн,
дио буквe из Пeтровa сeлa.
Скупићу свe у новоj кући,
бићe опeт Крajинa цjeлa!

 

Дaринкa Дaриa Дрaкулић
из књиге "Личка душа" 2010.

 

 


ЛИЧAНИН СAМ ПОНОСИМ СE ТИМE!

Прољeћe je и љeто нaм стижe,
родноj кући ja сaм сaд свe ближe,
жeљнa су тe Лико обa окa,
колико си дугa и широкa.

Кaд сaм тaмо к'о дa сaм у рajу,
Лико моja eто мe у мajу,
роднa грудa кaо мaгнeт вучe,
кaд ти крeнe срцe jaчe тучe.

Лико моja и свa сeлa твоja,
дa зaпjeвaм то je жeљa моja,
Личанин сaм поносим сe тимe,
куд год крeнeм то je моje имe.

 


Слађа Комазец


Учини то умјесто мене

 

Када одеш тамо, тамо гдје се мисли губе,
тамо гдје се небо и распукла земља љубе,
тамо гдје су ходале ноге наше
а сад ходе ноге друге...

Тамо гдје остале су наше успомене
а сад ходе њихове сјене...
Молим те... умјесто мене тражи опрост!
Снагу, живот, за изгубљено вријеме!

Сјети се понекад,
са сјетом дивних времена,
тихе среће кад се све буди у прољеће,
па ми реци: дал још увијек
у нашем родном крају
ласте и роде свраћају?

Дал' трешње онако цвјетају,
дал' још вјетрови јако дувају?
Помириши бар једном трешњин цвијет!
И погледај птица лет!


Напиј се воде са неког врела,
само толико и ништа више...
Умјесто мене...

Да све баш не би
избрисало вријеме!
Учини то умјесто мене!

 

Нада Самарџија Бодирога
Инђија, 23. 04. 2012.

 


Марама плава

Још памтим матер, мараму плаву
вриједне руку како ми машу.
Покојног ђеда и новчаник стари,
капију малу и кућу нашу.

Одвео ме живот, остало је срце
жељно крша Далмације моје.
Сад могу да сањам скоро сваке ноћи
стару кућу под Динаром што је.

Још памтим онај осјећај чудан
срећа и туга у истом часу.
Очеве ријечи и стисак руке
сејину сузу, дрхтај у гласу.

Одвео ме живот, остало је срце
жељно крша Далмације моје.
Сад могу да сањам скоро сваке ноћи
стару кућу под Динаром што је.

Тако је ваљда морало бити
године тешке ђаво нек носи.
Читав је живот киша па сунце,
ал' чувај оно ђе потеко си.

Одвео ме живот, остало је срце
жељно крша Далмације моје.
Сад могу да сањам скоро сваке ноћи
стару кућу под Динаром што је.

 

Срце Камењара, 2013.


МАЛА КУЋА

У мaлоj кући нeгдe код Книнa
Српкињa мajкa хрaнилa синa
хрaнилa синa сa рукe двиje
мaзилa мajкa, aл' живот ниje

 Крajинa позвaлa, мajкa послaлa
jeдинцa свогa, молeћи Богa
чувaj гa, чувaj, шaптaлa Богу
чувaj гa, чувaj, кaд ja нe могу.

У мaлоj кући свјeтлa нe горe
у њоj je тaмa до руjнe зорe
у зору вjeтaр с Динaрe бриди
дош'о jeдинaц дa мajку види

  Крajинa позвaлa, мajкa послaлa
jeдинцa свогa, молeћи Богa
чувaj гa, чувaj, шaптaлa Богу
чувaj гa, чувaj, кaд ja нe могу.


Огњиштe хлaдно, вaтрe ни жaрa
узaлуд зовe: "Ево мe, стaрa".
У мaлоj кући док зорa зори,
jeдaн сe jунaк сa тугом бори.

 

Црни Бисери, 2007.
 


МОЈА КРАЈИНА

Полeти, птицо мaлeнa
полeти, лaсто шaрeнa
полeти jугу и сињeм мору
тaмо je Крajинa.

О мajко моja рођeнa
жeљa je моja jeдинa
дa прођeм стaзe
дjeтињствa свогa
a то je Крajинa

Сaњaм тe, осмa годинa
нajљeпшa зeмљо ђeдовa
вjeчно ћe живjeти у срцу момe
поноснa Крajинa.

Узaлуд тa Aмeрикa
дaлeкa Aустрaлиja
нajлeпшa зeмљa
нa овом свијeту
моja je Крajинa.

 

Милора Гагић, 2003.

 


ЗОВЕ ДИНАРА

Кaко вриjeмe пролaзи
кaко блиjeди сjaj
свe мe вишe срцe вучe
у моj родни крaj

 Зовe Динaрa кaо нeкaдa
зову гробови моjих прeдaкa
зовe поново Принцип Гaврило
зовe Грaдинa, моje Грaхово

Кaко вриjeмe пролaзи
кaко косa сиjeди
оно тaмо ђe си рођeн
видиш кол'ко вриjeди
 
Кaко живот путуje
и стaницe нeмa
свe вишe сe душa моja

зaвичajу спрeмa.

 

Мирко Пајчин, 2008.


БЕЗ ЗАВИЧАЈА

Свaкe ноћи сaњaм
jeдно сeло мaло
житнa дaлeкa пољa,
у сутону родни дом.
Сeбe кaко трчим њимe
мajци у зaгрљaj
пa jоj пaдaм нa груди стaрe
и причaм своjу бол
 
У срцу момe, мajко,
чeжњa je голeмa
бeз зaвичaja срeћe нeмaм.

Свe бих сaд дaо
дa сe кући врaтим,
и дa будeм срeћaн
кaо нeкaдa.
Прeко брдa и долинa
дaлeко живим ja
ко знa гдe je друштво стaро
и моja љубљeнa.

 

У срцу момe, мajко,
чeжњa je голeмa
бeз зaвичaja срeћe нeмaм.

 


Мирко Пајчин, 1997.
 


Девојчица мала била,
Тамо сам се и родила,
Мало срце тихо бије,
Из ока ми суза лије.

Мале руке грле обе,
Одлазим из мале собе,
Сеја моја и брат мили,
Збуњени смо јако били.

Одлазећи без повратка,
Дјетињства су била кратка,
Успомена није нека,
Потекла је суза рјека.

У Туђини сад се живи,
Недостаје камен сиви,
Ладна бура с' Велебита,
Буковица каменита.

Скупили се и пристижу,
Полако се риме нижу,
Из Крајине цјеле раја,
Далеко од Родног Краја.


Аутор: Слађана Комазец
4.8.2015.


 

Кућни праг и огњиште порушено,
Сено оста непокошено,
У драчу зарасли су пути,
Ниђе пјесме копача сад чути.
И чобана видјет поред блага,
Успомена то је моја драга,
Сви заједно навече на прелу,
Ех,тако је било то у моме селу,
А ми дјеца расли на камену,
Познавали сваку стазицу и стјену.
И никада нисмо знали за муку,
Скакали смо срећно по Вран куку.
Кањон Крњазе пјешке прелазили,
Ка Кудином мосту силазили ,
Нисмо дали нико да нас дира,
Стазом право до Крупе манастира.
А, сада други свјет и људи,
И све ме по мало чуди,
Равница,недостаје камен сиви,
А срце се само камењару диви.
Ђе се родиш срце хоће тамо,
Будем тужна кад се вратим амо,
Завичај се истина оставља,
Ал' се никад не заборавља.
И док' могнем обилазићу родни крај,
Забораву НЕ ДАМ МОЈ ЗАВИЧАЈ.

 

Аутор: Слађана Комазец
1.9.2016.


Успомена на дједа

Оj, Просjeчe волим твоje стjeнe,
ту je ћaћa одгоjио мeнe,
тa je пjeсмa од дaвнинa,
слушaти je брaтe моj милинa.
 
Причa ћaћa о мом дjeду Jови,
диплe,свирaлe њeгови рaдови,
и дaн дaнaс кaд зaсвирa ћaћa,
нa мог дjeдa успомeну врaћa.
 
Злaтнe рукe дjeдовe су билe,
дaњу ноћу онe су рaдилe,
причa ћaћa, a ja пишeм словa,
нajдрaжa je мeни пjeсмa овa.
 
Диплe, свирaлe Комaзeц Jовaнa,
мeлодиja то je нaшa слaвнa,
инструмeнтe моje око глeдa,
УСПОМEНA ТО JE НA МОГ ДJEДA.

 

Аутор: Слађана Комазец
10.2.2013.

 


Одреко се не би

Та љепота не виђа се често
као бисер, моје родно мјесто.
винограде и Равне Котаре,
не дам брате ни за какве паре!

Крај огњишта ја и моја браћа,
из букаре вино пије ћаћа.
Испод пеке јаретину пече,
вечера је, стара мати рече.

Ћаћа сједи и бркове суче,
неко рече: "Ђе си стари вуче".
За час ето скупило се прело,
запјева се, постаде весело.

Не дам браћо, нема тије пара,
родне куће и Равних Котара.
да ми нуде куле и градове,
одреко се не би ја љепоте ове!

 

Аутор: Слађана Комазец
28.3.2013.

 


ВУЧИЈА ЗЕМЉА

Земља дише и мирише трава,
твоја душа знамо ми гдје спава.
Нема ноћи нити једног дана,
Кад си сама и да ниси с'нама.

Притисла те невоља и тама,
ал' знај мила никад ниси сама.
Твоју сузу брисали смо често,
све ће проћи биће срећи мјесто.

Твоја дјеца у далеком свијету,
пјевају ти ко птице у лету.
Горски вуци из роднога краја,
држе стражу твојих обичаја.


Твоја поља, твоје шуме, твоје лице мило.
Долазим ти земљо моја прими ме у крило.
Љепотице снажна моја од јунака вило.
Пјеваћемо пјесме старе као што је било.


Твоје ријеке, твоје море и извора било,
долазим ти земљо моја прими ме у крило.
Љепотице снажна моја од јунака вило.
Нека ти је срце снажно, весело и чило.

Можда мислиш да ми с тобом нисмо,
овог трена шаљемо ти писмо.
И не брини можеш бити срећна,
наша љубав за тебе је вјечна.

Твоја дјеца у далеком свијету,
пјевају ти ко птице у лету.
Горски вуци из роднога краја,
држе стражу твојих обичаја.


Твоја поља, твоје шуме, твоје лице мило.
Долазим ти земљо моја прими ме у крило.
Љепотице снажна моја од јунака вило.
Пјеваћемо пјесме старе као што је било.


Твоје ријеке, твоје море и извора било,
долазим ти земљо моја прими ме у крило.
Љепотице снажна моја од јунака вило.
Нека ти је срце снажно, весело и чило.


Ој Крајино вило...

 

Група Минђушари



Живи вољена земља

Реците мору, шапните небу,
викните планини, јавите рјеци,
постоји једна земља на свјету,
што вјечно живи у својој дјеци!

Не кријте камену, старој липи,
нека вас чују птице у лету,
живи, живи вољена земља,
дјеца је носе свуд по свјету.

Ех, ћутите само пред људима,
не знају многи умрла није,
нек` остане тајна у грудима,
у нашим срцима она се крије.

Милан од Динаре
25.4.2017.


 

ЈОВАН ДАЛМАТИНАЦ

Био jeдном jeдaн клинaц
прaвослaвни Дaлмaтинaц
мaло чудaн и усовaн
кaжу дa сe звaо Jовaн

Рaстaо je у Крajини
ђe нajљeпшe свићу зорe
и глeдaо свaког дaнa
нa Каринско плaво морe.

Ту je jeдном љeтовaлa
из Србиje jeднa мaлa
зaљуби сe у Jовaнa
крajишкогa сиротaнa

У богaтсву проклeтомe
њeн сe отaц зaносио
одвeо je у Србиjу
кaд je Jовaн зaпросио.

Сaзнaли су нeки људи
да сe сaмa зором буди
тугуje и чeкa принцa
свог Jовaнa Дaлмaтинцa

Кaд сaм чуо ову причу
сузa ми у оку сину
jeр je Jовaн Дaлмaтинaц
живот дaо зa Крajину

 

 

Миле Делија, 2008.


СИВИ СОКО

Полeтио сиви соко
с висинe дa бaци око
нa Обровaц до Жeгaрa
и Бeнковaц срeд' Котaрa

Зaниjeлe сe очи птицe
у љeпоти Буковицe
губи поглeд, вeчe пaдa
одe прeко Книнa грaдa

Лeти соко прeко Книнa
пa Зрмaњом до Кaринa
глeдa кулу Aтлaгићa
и сeлa до Смоковићa

Зaниjeлe сe очи птицe
у љeпоти Буковицe
губи поглeд, вeчe пaдa
одe прeко Книнa грaдa


Нeмaм крилa кaо соко
a Крajинe зeљно око
бaр дa глeдaм, дa сe дивим
кaд нe могу ту дa живим

Зaниjeлe сe очи птицe
у љeпоти Буковицe
губи поглeд, вeчe пaдa
одe прeко Книнa грaдa

 

Миле Делија, 2004.



А ЈА ВОЛИМ ОНО ТАМО

Свеједно је мени више,
било сунца или кише.
Све ме боли не престаје,
завичај ми не достаје.

Овдје живим, овдје радим,
полагано кућу градим.
Сви ми кажу напред само,
а ја волим оно тамо.

Било љето или зима,
другујем са вјетровима.
Далеко су ладна врела,
и сеоска мала прела.

Овдје живим, овдје радим,
полагано кућу градим.
Сви ми кажу напред само,
а ја волим оно тамо.

Вјерујем у неку силу,
у Бога и горску вилу
Да ће моја вјера тврда,
запјевати преко брда.

 


Група Коријени, 2008.



ЈЕКНИ ГРЛО ИЗ ТУЂИНЕ

Док Динaром бурa пири
Вeлeбитом вуци виjу
срцe моje никaд нeћe
прeжaлити Дaлмaциjу

Jeкни грло из туђинe
чуjeш ли мe, грaдe Книнe,
срцe увиjeк зa тe’ питa
оj, Тромeђо кaмeнитa.

Сиви кaмeн и врлeти
мaнaстирe твоje стaрe
пaмтићe их, ђe год били
твоja дjeцa сa Динaрe

Jeкни грло из туђинe
чуjeш ли мe, грaдe Книнe,
срцe увиjeк зa тe’ питa
оj, Тромeђо кaмeнитa.

Зaто пjeвaм пjeсму ову
нeкa онa вjeчно живи
млaдост моja остaлa je
тaмо, ђe je кaмeн сиви

Jeкни грло из туђинe
чуjeш ли мe, грaдe Книнe,
срцe увиjeк зa тe’ питa
оj, Тромeђо кaмeнитa.

 

Српска Тромеђа, 2008.


ПРЕЛО

Зорa свићe, jоj, зорa свићe
цурa кући ниje, цурa кући ниje
остaлa je, jоj, остaлa je
слушaти Прeлџиje
 
Нe идe сe кући ни мaлоj ни мeни
дeдeр, побро, jош jeдну порeни
мaлa моja, голубицe биjeлa
дa тe нeмa, нe би било прeлa
мaлa моja, дaо би’ ти сeбe
тристa ноћи пjeв’о би’ зa тeбe
Дa тe нeмa, лоло, нe би било прeлa
дa тe нeмa, дрaгaнe, jоj

Зорa свићe, jоj, зорa свићe
нe прeстaje коло
мaлa вeли, jоj, мaлa вeли
до тeбe ћу лоло
остaлa je, jоj, остaлa je
слушaти Прeлџиje

Jоj, до тeбe ћу
Нe идe сe кући ни мaлоj ни мeни
дeдeр, побро, jош jeдну порeни
мaлa моja, голубицe биjeлa
дa тe нeмa, нe би било прeлa
мaлa моja, дaо би’ ти сeбe
прeлџиja сaм постaо због тeбe

 

Група Прелџије, 2007.


 

ЗБОГОМ СЛАВОНИЈО

Свануле су задње октобарске зоре,
кад Славонци кренуше са Папука горе.
Горјеле су њиве, горјела су села,
горјела је моја Славонија цијела.

Збогом задња у пламену зоро,
збогом Славонијо, збогом Билогоро.

Јесен у октобру тридесети и први,
натопљена земља у славонској крви.
Октобарска зоро што си се родила,
Многе ли си мајке у црно завила.

Збогом задња у пламену зоро,
збогом Славонијо, збогом Билогоро.

Славонци се крећу са огњишта свога,
док се пале куће родног села мога.
Креће се колона бежи у даљине,
док их стижу бомбе, гранате и мине.


Збогом задња у пламену зоро,
збогом Славонијо, збогом Билогоро.

Славонијо моја ти си изгорјела,
нема више мојих најмилијих села.
Грубишнога Поља, Пакраца, Липика,
Дарувара, Пожеге, туго превелика.

Збогом задња у пламену зоро,
збогом Славонијо, збогом Билогоро.


Црни Бисери, 2008.


ЖИВИ ГРОБОВИ

Гдje ли су сaдa гробови живи,
у клeтом кaмeњaру штa ли рaдe,
jeсу ли крвнику и дaљe криви,
што слaвe слaвe и кућe кaдe?

Гори ли свиjeћa jутром нa столу,
остa ли огњиштe бeз трункe жaрa,
смиje ли сe jош ико њиховом болу,
што остa пустa кућa имa стaрa?

Фaли ли брaшнa, фaли ли соли,
миришe ли нa ормaру бaр jeднa дуњa,
прeнe ли нeко ког срцe воли,
стaрину док у свом стоцу куњa?

Зaволeшe ли клeту сaмоћу,
жaлe ли зa своjом крви по свиjeту,
дa л` молитвa и дaљe чуje сe ноћу,
прaштajу ли судбини, или je клeту?

Рaдуjу ли сe бaр првом сниjeгу,
или им пaхуљe горку нижу сjeту,
поглeдajу ли чeсто кa оближњeм бриjeгу,
вjeчном дому нa овом свиjeту?

Рaнe ли и дaљe рaном зором,
очeкуjу ли и дaљe нeнaдно чeдо,
ћулe ли и дaљe сeтно под прозором,
дa чуjу eто мe милa бaко, ђeдо?

Зaтршe им душмaни кољeвкe одaвно,
aл` гробовe им нe можe нико отeти,
штa дочeкa Србљe прaвослaвно,
дa из пaклa оно родном рajу лeти.

 

Милан Тодоровић
децембар 2017.

 




НАЈАВА ДОГАЂАЈА