Пре неки дан јавља Обровац да ће у петак бити код Панчевца нека крајишка музика. Речем је то додуше касно газдарици, а она би, не би ишла, јер се зарекла да ће ићи само на крајишку. После одустасмо, а онда чух од ње реченицу: "Морам се психички припремити".

У суботу опет одосмо на једно мало славље, седаљка са цепањем мајице једном несуђеном центарфору Црвене Звезде, што доби наследника. Али то није било довољно. Прво јер нису крајишке, а друго није ни музика уживо. Додуше домаћин је испуњавао жеље своје газдарице.

Недеља некако сам незгодан термин, али пошто је данас државни празник (иако су Ови одабрали празник да се заките са њиме), то је значило да синоћ можемо у провод. А место је носталгично: Петрове Вериге... Тамо сам био неколико пута, али давно, има већ година и година. Тако да није ни чудо што сам потрефио из 3. пута скретање. Наравоученије: требамо тамо чешће ићи. Е да... ја шаљем поруке људима да нас тамо иде 5, па ко хоће да иду и они. Јавише да нико не може... Али не знам како нас је тамо било 12.

Опет су неки који се возише са мном бивали спремни на 50м од куће, али прашта им се јер су цео тај дан били вредни. Од Миње добих чоколадицу... И крећемо ка Борчи. С тим да је било покушаја ометања од стране путара и знакова... Али нисмо се дали и изађошмо на Панчевац.

Рекоше нам преко смс да је локал скоро празан. Ма и што ће бити пун. Када се сетим само оне котларнице од пре 4 године, мука ми буде... Сада ћемо се бар на дисати, мислим се. Тако и би. Локал јесте био више празан него пун, али нама то није ни најмање сметало. Напротив. Имали смо простора за игру у колу, са-са, у пару. За клавијатурама је био наш добар другар, још из Метка се знамо. А за микрофоном Кукобат и Миле делија.

Није нам пуно требало да одемо на подијум и да заиграмо колце... Нешто беже од места намењеном Дани Паздрку  Тако да сам преузео и показао да нема разлога за страх. Додуше јесам, признајем уплашио сам се... Када изађосмо на подијум, ја видех плаву једну госпођу нашу познаницу од пре 4 године... смрачило ми се.

После видех и ону стару гару, исто из Борче... Али, ту се и преварих, оне су нам ипак помогле, не зато што су нешто научиле, већ што нису улазиле у коло.  Мада, после јесу на ужичко колце, али не поред мене већ поред газдарице, која им се обрадивала.

Миња се у једном моменту толико прибила уза мене, а онда схватих и зашто... Чудан свет седи за столом, а може свашта да им падне на памет. Но, у локалу је била и једна познаница исто из Лике, тачније домаћица дома где смо јели на Ивањдан 2010. у Лици.

Иначе мени занимљиво је када видим неке окореле пивопије, да морају да пију сок 

Једино је Дадо ту био прави. Миле је можда због своје драге био солидаран са данашњим путником у Источну Србију... У нашем друштву је било и великих оптужби. Прво да је ово Личко вече, па да га треба бојкотовати, а онда исто тако да је Далматинско, разлог исти... Али после се сви сложишмо у томе да је било добро. Можда Обровац једини неће мислити тако, не знам зашто... Али момчина тешко се одлучује да покаже своје умеће у колу.

Моје велико изнанађење је било када сам видео газдарицино одело... Стварно нисам ни мислио да ће јој тако лепо стајати и да ће она сијати. Можда баш због тога што је она "решила да се добро проведе синоћ"

Већ на крају, излазимо из ресторана, а овај мали са Удбине Срки, не зна ни како се зове... само зна да треба ићи преко моста. Још му завијају неке хавајске гитаре у глави. Наравно да га повезошмо са нама, јер греота је да лута сам. Мада то и није било лоше из разлога што нас је неодољиво подсећао на неке наше пајтосе Личане и Далматинце, који хватају на галаму. Као што смо оне момке довели у ред, тако и овог момка морамо мало да притегнемо ("Чврста рука све решава!")...

Примећено је да брже се враћамо него што идемо негде...

До следећег читања.

Ко о чему, баба о уштипцима  ...некад кад се на прело ишло, онда колеге прелџије су увијек подржавале и помагале један другог, како код пића, тако и код цура, а ови моји мене само оцрнише, трен у библиотеци, трен у кафани....још вам само фали онај трећи...

Ође ме нападате вас двојица, на другом мјесту прелџија и онај мој изрод...умјесто да ме похвале, да кажу како сам добар, фин, ма чудо...можда би се нека и зенула у процјени, па помислила да нечем и ја вредим, а овако кад моје друштво о мени тако каже, колко сам лош тек стварно

Не би ни ти момак игра, да имаш двије љеве  ...а и ко би вам чуво мјесто за асталом

Јутрос рано, онако добро испаван прођох испред едне кафане...чим сам угледао рекламни плакат, одмах сам се сјетио оне пјесме "никад више нећу у бећаре"  ...а на плакату пише, да едан дан прије 1 децембра, преле Жаре и Гоци, па ви што суботом одмарате и знате у колу играти, имате близу вас...пола сата пјешке далеко од газдаричиних двора