Сплит је највећи град на јадранској обали. С обзиром на његову старину и на морску повезаност, хришћанство је у овај град стигло врло рано, али у првим вековима и врло тешко, с обзиром да је у њему столовао римски цар Диоклецијан, познати прогонитељ хришћана. Након проглашења Миланског едикта 313. године, хришћанство је у овом древном граду брзо пустило корене, захваљујући утицају грчких помораца и утицају моћне Византије. Познато је да је Сплит био под византијском влашћу од 4. па до 7. века, и ми данас имамо остатке тог присуства. Постоје подаци о градњи на острвима међу којима је један манастир Св. Венеранде - Св. Петке, око чијег повратка Епархија далматинска СПЦ још увек се бори.

Из тог периода, у Сплиту су постојала два православна храма: Храм Успења Пресвете Богородице при капели Светог Саве и Храм Светог Кирјака Отшелника. Уз њих, постојале су и мање богомоље, мање цкрвице попут Светог Николе у вароши поред Сплита, али и испоснице на самом брду Марјан који се диже изнад Сплита.

У самом Сплиту, још 1808. године у време франачке управе формирана је епархија конзисторија у Задру, на којо је било говора о градњи православне цркве у Сплиту, како се у архивама наводи, а од 1922. године црква и административно присутна на овом простору.

Живот у Приморју одувек је био привлачан из унутрашњости, а с обзиром на непрестане миграције православних хришћана од истока ка западу, и од запада ка истоку православник је у Сплиту од када је хришћана у овом граду.

Након Велике шизме 1054. године своја богослужења су обављали у грчким храмовима. На првом сплитском сабору 925. године, Срби су споменути као становници далматинског залеђа. Утицај Римокатоличке цркве на овим просторима био је сметња у очувању и одржавању хришћана који су задржали источни обрад и истините догме на којима почива истина Православне цркве.

- "Постоје историјске чињенице, које сведоче о постојау наших православних манастира на овим просторима, и то је окосница које треба да се придржавамо ми Срби, око чега треба да се темељимо и за шта да се вежемо. Ту су манастир Крупа од самог почетка 14. века, манастир Крка, манастир Драговић, непосредно након Косовског боја, а сто година након тога и цркве у Голубићу, Полачи. То је оно што нам је важно. Имамо милионе примера унијаћења, што са стране Рима, што са стране Аустроугарске, Турака који су потискивали српски народ. Дакле ови крајеви су били релативно слабо насељени. Православни Србин овде никад није било лако бити. Да није било Божијег благослова, српски народ не би могао опстати и задржати веру и свој идентитет", сматра протојереј Славољуб Кнежевић, донедавни свештеник у сплитском храму.

НЕДОВРШЕНИ ХРАМ ОТВОРЕНА РАНА

Православна вера представља истинско богатство града Сплита и његову непрекинуту везу са древним Истоком, у којем је изникла светска цивилизација.

Током 18. и 19. века у Сплиту јача српска трговачка заједница, а с обзиром да су Срби у овом граду нису имали своју богомољу, дошло се на идеју да се изгради српски православни храм.

- "Свештеници су, пре изградње манастира, а за потребе народа, који је овде живео, долазили из четири парохије црквене општине, где имамо четири храма. Богослужења су се организовала и вршила у приватним домовима верника. Један богати Србин по имену Христофор је оставио аманет да се у граду Сплиту изгради црква. Као богати трговац у Трсту оставио је за ту сврху велики прилог свом штићенику, наследнику Константину Вучковићу. Тим новцем је купљена земља на коме се данас налази Богословски факултет и старо двориште. Након многобројних понуда за замену земљишта, а са проблемом око локације за изградњу храма, ми смо на крају добили ово место, које је било запустело и где је некада био самостан.

Након тога, 1920-их година смо ушли у посед, формирали и освештали капели свете браће Ћирила и Методија и од тада кренули са богослужењима. Од 1930. до 1937. тадашњи владика блаженопочивши Иринеј Ђорђевић освештао је темеље храма у време Краљевине Југославије. Храм је изграђен у висини осам метара и од тада до данас, ево већ 79 година тако стоји недовршен", објашњава отац Славољуб.

Недовршени храм Светог Саве у Сплиту представља, по речима епископа далматинског г. Фотија, "отворену рану града Сплита", а тешкоће приликом његове градње показују да је Православље још на распећу. Ипак, од завршетка храма се није одустало.

- "Након Другог светског рата, тешког политичког стања и доласка комунизма на власт све је стало. Једино је 1987. године било највише изгледа да се настави са изградњом храма. Те године долазила је једна делегација Руске Православне Цркве на челу са патријархом Пименом, сада блаженопочившим, који је тражио од конзерваторског оделења да се радови убрзају а црква закрови, на шта смо од конерватора добили негативан одговор. Тадашњи епископ далматински, касније митрополит дабробосански Николај, огласио се како ни тај пут српском народу није удовољено, јер је православна црква била непожељна у граду Сплиту. Лоша политичка конотација стопирала је све пројекте и пропала је још једна изгледна прилика.

После тога, опет је све стало, а онда је дошао последњи рат и знамо шта се десило са српским становништвом у Хрватској. Након рата, први свештеник се овде вратио тек 1999. године, Никола Крајовић, а потом и Славко Зорица, Никола Шкорић и ја.

Иако се 2007. године учинило да је политичка ситуација таква да се може нешто покушати са изградњом, све је и даље остало 'отворена рана', иако сматрамо да би православни храм у овом туристичком граду обогатио културом још једног народа, а Срби су, то је чињеница, учествовали у стварању његове цивилизације. Као да је неко проклетство над овим храмом и народом па се не може помакнути са почетне тачке скоро читав један век, јер се уз сличне потешкоће храмови на другим местима ипак граде", каже отац Славољуб, додајући како се ипак нада да ће Божијом вољом ова црква то једном дочекати.

СРБИ У СПЛИТУ НЕМАЈУ СЛОБОДЕ

Положај сплитских Срба данас није ни мало једноставан, али по речима оца Славољуба, док је Српске Православне Цркве на овим просторима биће и народа, који у историји не би издржао сва она искушења да није стајала његова црква уз њега.

Православна црква је само по себи светлост, јер носи истину Јеванђеља Христовог. Због тога, сада већ малобројни сплитски Срби не одустају од изградње храма Светог Саве у овом граду, сматрајући да би почетак завршетка његове градње био велики искорак у односима православаца и римокатолика, у односима два народа и две цркве.

- "Иако је сада нереално говорити о неким великим пројектима, ми смо успоставили неку врсту сарадње са архитектима овог града, где нам је једна архитектица рекла да ће изнети читаву архиву и ако треба написати читаву књигу са документацијом око изградње храма. Велики проблем представља и нестанак грађевинске дозволе за коју је 'тајна' како је нестала, а значила би нам, првенствено због Закона о даљем наставку градње. До тада, чуваћемо и неговати оно што имамо, јер где нема цркве и црквеног живота, народа, све је узалуд.

Ми сваке године настојимо да овде организујемо макар Светосавску академију, а питање да ли ћемо и како организовати следеће године јер нема деце. Србис нису слободни у овом граду, иако себе као свештеник сматрам слободним и немам лоша искуства са људима.

Послератна атмосфера је лоша јер се осети страх међу људима, нема слободе. Људи ме често питају да ли ћу доћи у мантији да освештам водицу, кажу да не кадим много или да се не чују прапорци са кадионице, не примају сви свештеника у кући. То је оно што је трагично за нас све.

Иако је Сплит пре рата био град војске, официра, овде је било око 25.000 Срба, док је данас десет пута мање. Зато је црква битна, и као ослонац и као некав врста сигурности. Када би сутра у неким новинама у Хрватској освануо натпис да се наставља градња православног храма у Сплиту, па то би мени као свештенику дало снаге и мотива за истрајност, а о људима да и не говорим. Ми желимо да будемо овде и да разбијемо предрасуде и бићемо ако желимо. Наш народ треба охрабрити да буде то што јесте...", поручије донедавно парох сплитски.

Све док не буде готов храм Светог Саве у Сплиту, православна богослужења обављаће се у капели која се налази у склопу Црквене општине у Сплиту, непосредно уз храм Светог Саве у изградњи. Сплитски Срби имају веру како ће врло скоро у блиској будућности зазвонити звона православног храма, чији ће звуци огласити неко нову наду и боља времена у којима ће вера спајати људе као што је то пре два миленијума чинио Исус Христос, а после њега његови апостоли и свети Божији угодници.

Васка Радуловић
Извор бр. 176.
27.09.2017.